FILMOONIRIJA

       The Thief (1952)      Svim mojim redovnim čitaocima poznata je naklonost koju gajim i prema nemom filmu i prema klasičnom noaru. E sad, verovali ili ne, postoji film koji se može svrstati u obe ove kategorije. Dakle, pred nama je film noar bez i jedne izgovorene reči! Reći ćete – „Vau! Žanr koji je krcat rafalnim dijalozima da ostane bez teksta?! Nemoguće!“ E, vidiš, moguće je. Istina, nije on potpuno bez tona; pored pozadinske muzike sadrži ambijentalne urbane zvukove i upravo njima pojačava tenziju oko likova koji svojim ponašanjen, gestovima i mimikom grade priču filovanu napetostima. The Thief je svojevrsni eksperiment koji je reditelj i scenarista Rasel Rauz sproveo kako bi, najverovatnije, akcentovao formalne aspekte tog stilskog pravca, ali i pokazao kako je moguće ispričati komplikovanu špijunsku krimi priču gotovo isključivo vizuelnim sredstvima. Zapanjujuće je da je i sasvim uspeo u tome tako što je bez pomoći međutitlova, samo uz jed...

       Reditelj, čiji je prvenac Best Wishes To All hvaljen OVDE na blogu, doživeo je i da mu drugo ostvarenje bude zasebno predstavljeno na Filmooniriji, što znači da je sa New Group opravdao moja visoka očekivanja. Možda ne baš i sasvim, jer ovaj drugi film ne polaže sve karte na sofisticiranu, maštovitu alegoriju, već svoje ideje i direktno, neuvijeno nameće gledaocu kroz dijaloge, nekad gotovo kao pamflet. Time se oštra društvena kritika otupljuje, pa i vulgarizuje. No, New Group nije zaslužio da se priča o njemu započne kritikama. Naprotiv, on je i pametan i originalan, a i pogađa u metu, jer Šimotsu ponovo bira goruću društvenu temu, koja je lokalna, nacionalna, ali ujedno i univerzalna, i snagom svoje fantazije i radikalnim metaforama čini da gledalac, kako u Japanu, tako i u belom svetu, gotovo visceralno oseti sve te ciljane akutne probleme današnjice. Ali, i pre pohvala i pre kritika izložiću sam sadržaj filma.      Na početku prisustvuje...