FILMOONIRIJA

       Sunčano vrelo jutro na dvogodišnjicu smrti moje majke donelo je još jednu smrt. Saznadoh da je tokom noći umrla i majka mog drugara Uroša. Stradao mu je brat pre nekoliko godina kao žrtva masovnog ubice, a potom, evo, umreše mu i roditelji jedno za drugim. Suđeno mi je, izgleda, da danas ceo dan provedem na groblju. Pogledah u oca nakon što mi je izneo ovu tužnu vest i pomislih da ću i ja jednog dana ostati sam, onda kada ni njega više ne bude... Mračne misli mi rasteruje zvuk motora auta koji je upravo pristao uz kuću. To su moj brat i bratanica, oni koji uvek sa sobom donose i dobro raspoloženje, čak i danas kada je povod njihovog dolaska godišnjica smrti naše mame i bake.      Pripremili smo dva buketa belih ruža ubranih u bašti ispred kuće, zapakovali sveće, pa seli u auto i zaputili se ka groblju. Put nas je vodio pored seoske crkve gde nisam mogao da ne zapazim i konstatujem kako se današnja mladež pedantno prekrsti svaki put kada tuda pro...

       Filmovi Đa Džangkea, nastajali od 1995, vremenski se podudaraju sa transformacijom kineske privrede i društva iz socijalizma u kapitalizam. Navodno je kinesko društvo i dalje socijalističko, ali je ono to samo deklarativno. Autoritarna, centralizovana država, i pored politike čvrste ruke u vidu državnog intervencionizma, u svojoj suštini podstiče slobodno tržište, tako da je u prethodne tri decenije došlo do ubrzanog ekonomskog razvoja. Te promene su vidljive u kineskim gradovima, ali i u unutrašnjosti, na svakom koraku i iz dana u dan. One su ovoj mnogoljudnoj zemlji donele novo, upeglano lice, ali i ostavile rane i ožiljke na velikom broju ljudi, na onima koji su tzv. gubitnici tranzicije. Upravo takvim ljudima se najviše bavi režiser i scenarista Đa Džangke, koji u svojim igranim filmovima dokumentarističkog senzibiliteta verno i sveobuhvatno predstavlja Kinu na granici milenijuma. Štaviše, njegovi filmovi teku kao jedan, onaj koji sve vreme sinhrono prati ...

       Mi, muškarci, teško da možemo imati bilo kakvu realnu predstavu o tome kroz šta žena prolazi tokom trudnoće i neposredno nakon rođenja deteta. Zbog toga nalazim interesantnim svaki film koji se ovom temom bavi na jedan ozbiljan, psihološki produbljen način, i koji nam, ujedno, filmski plastično, hoću reći slikovito i figurativno, prenosi to (drugo) stanje, stanje samo po sebi pomalo nadrealno i stoga uznemirujuće. Ponekad je ono uznemirujuće do te mere da razvija psihopatološke procese kod majke, ono što bi se u medicini nazvalo postporođajna depresija. Prvi film takve tematike i dubine zahvata, koji većini nas pada na pamet, je „Rozmarina beba“. Zanimljivo da su ovaj film scenarističko-rediteljski stvorili muškarci, Ajra Levin i Roman Polanski, pa bi onda bilo interesantno videti pristup temi postporođajne depresije, svim tim neurozama koje vode ka paranoji, na ovako promišljen način i iz ženskog ugla. U sasvim svežem filmu Mother's Baby Austrijanka Johana M...

       Ja sam odrastao uz TV ekran i filmove, a ne uz knjige. Moja ljubav prema knjigama došla je naknadno i polako se razbuktavala. Međutim, ono što povezuje filmove sa tog TV ekrana i knjige bila je moja opčinjenost pričama i ona je u osnovi tih mojih dvostrukih afiniteta. Razlog zakasnele spoznaje blagodeti koju daje knjiga ležao je jedino u činjenici da moj tadašnji dom nije raspolagao bilo kakvim književnim fondom, čak ni onim najmanjim. Ipak, nekako dobih od roditelja na poklon prvih deset knjiga iz edicije „Plava ptica“, možda iz razloga što sam završio prva četiri razreda sa perfektnim odličnim uspehom. Tu je bila „Knjiga o džungli“, „Džeri ostrvljanin“, ali i „Lovci vukova“, „Breg svetlosti“, „Vatra“, dakle avanturistički, zabavni romani za decu i odrasle. Tu je, pak, bilo i „Blago u srebrnom jezeru“ Karla Maja, koje je osnažilo moju ljubav prema vestern filmovima, ali i ponukalo da se priključim društvu koje je čitalo stripove o Teksu Vileru, Zagoru, Blek S...