FILMOONIRIJA

       Generacija kojoj pripadam, ona koja je stekla punoletstvo s početkom raspada „Titove Jugoslavije“, odnosno s potonjim nastupanjem građanskog rata, rasla je uz domaće partizanske propagandne filmove i kičaste komedije koje su cvetale osamdesetih godina na tim našim prostorima. S druge strane, zastupljeni su bili i oni umetnički ambiciozniji filmovi, čiji su autori mahom bili pripadnici tzv. Praške filmske škole. Mene su, međutim, više od svega toga zanimale kvalitetne televizijske drame proizašle iz dramskog programa RTB-a. Jesu to manje-više bili statični igrokazi, gotovo i „snimljeno pozorište“, ali su ti „komadi“ rađeni po vešto insceniranim književnim predlošcima ili, u manjoj meri, po originalnim scenarijima koji imaju štošta pametno da kažu. A govorili su kroz usta prvaka domaćeg glumišta i time još više ojačavali svoj kredibilitet. U jednom od tih „dramskih ponedeljaka“, početkom 1988. godine, prikazan je i TV film „Slučaj Harms“. Zapravo, bio je to bios...

       Umetničko stvaralaštvo u Sovjetskom Savezu bilo je sputano rigidnom državnom politikom jednog totalitarnog društva koje je nametalo umetnicima kako ideološki stav, tako i formalne oblike izražavanja. Koliko će te stege biti jake, zavisilo je od samovolje diktatora, odnosno uskog kruga nedodirljivih ljudi na vlasti. Oni su svojim odnosom modifikovali i taj zvanični lenjinistički sistem, ali i socijalistički realizam, kao opštevažeću kulturno-umetničku doktrinu. Stoga, sovjetska kinematografija imala  je svoje uspone i padove zavisno od toga koliko joj je slobode davano, odnosno u kojoj meri su filmaši mogli slobodno da iznose svoje ideje. Tako se izdvaja početni, postrevolucionarni period, period entuzijazma i vere u novo državno uređenje, vere podstaknute Lenjinovom definicijom filma kao „najvažnije od svih umetnosti“. Tada, tokom dvadesetih godina prošlog veka, nastajala su remek-dela u okviru tzv. sovjetske škole montaže. Njih odlikuje prelaz sa individ...

       Ne toliko davno obavestih javnost da sam ovde na blogu predstavio sve što sam nameravao da predstavim iz dosadašnjeg opusa Kjoši Kurosave. Ostali su svesno preskočeni maltene samo neki direct to video radovi iz devedesetih, nekolicina uglavnom starijih kratkih ostvarenja i prva dva dugometražna filma. Da, dobro ste čuli, nisam imao želju da pišem o Kurosavinom prvencu, niti o njegovom „sofomornom filmu“, tj. onom narednom. Možda zbog toga što sam ih okarakterisao upravo tom kovanicom preuzetom iz grčkog jezika: sophos (mudrost) + moros (ludost), dakle benastim mudrolijama. Ne, ni najmanje nije razlog mog zaobilaženja to što ih mnogi svrstavaju u „pink filmove“, filmove mekopornografske, one koji eksploatišu žensko telo isključivo zarad seksualnog zadovoljstva. Ne, jer je Kurosava u okviru ovog žanra i formata imao druge ciljeve. Možda ne da nešto mnogo pametno kaže, ali svakako da sabotira ta (ne)pisana pravila. Ovi njegovi filmovi, iako vrve od golih sisa ...