Posts

Pickpocket (1998) & Unknown Pleasures (2002) – Zhangke Jia

-
Image
       Filmovi Đa Džangkea, nastajali od 1995, vremenski se podudaraju sa transformacijom kineske privrede i društva iz socijalizma u kapitalizam. Navodno je kinesko društvo i dalje socijalističko, ali je ono to samo deklarativno. Autoritarna, centralizovana država, i pored politike čvrste ruke u vidu državnog intervencionizma, u svojoj suštini podstiče slobodno tržište, tako da je u prethodne tri decenije došlo do ubrzanog ekonomskog razvoja. Te promene su vidljive u kineskim gradovima, ali i u unutrašnjosti, na svakom koraku i iz dana u dan. One su ovoj mnogoljudnoj zemlji donele novo, upeglano lice, ali i ostavile rane i ožiljke na velikom broju ljudi, na onima koji su tzv. gubitnici tranzicije. Upravo takvim ljudima se najviše bavi režiser i scenarista Đa Džangkea, koji u svojim igranim filmovima dokumentarističkog senzibiliteta verno i sveobuhvatno predstavlja Kinu na granici milenijuma. Štaviše, njegovi filmovi teku kao jedan, onaj koji sve vreme sinhrono prati...
Post a Comment
Read more

Mother's Baby (2025) – Johanna Moder

-
Image
       Mi, muškarci, teško da možemo imati bilo kakvu realnu predstavu o tome kroz šta žena prolazi tokom trudnoće i neposredno nakon rođenja deteta. Zbog toga nalazim interesantnim svaki film koji se ovom temom bavi na jedan ozbiljan, psihološki produbljen način, i koji nam, ujedno, filmski plastično, hoću reći slikovito i figurativno, prenosi to (drugo) stanje, stanje samo po sebi pomalo nadrealno i stoga uznemirujuće. Ponekad je ono uznemirujuće do te mere da razvija psihopatološke procese kod majke, ono što bi se u medicini nazvalo postporođajna depresija. Prvi film takve tematike i dubine zahvata, koji većini nas pada na pamet, je „Rozmarina beba“. Zanimljivo da su ovaj film scenarističko-rediteljski stvorili muškarci, Ajra Levin i Roman Polanski, pa bi onda bilo interesantno videti pristup temi postporođajne depresije, svim tim neurozama koje vode ka paranoji, na ovako promišljen način i iz ženskog ugla. U sasvim svežem filmu Mother's Baby Austrijanka Johana M...
Post a Comment
Read more

Krucijalne knjige moje mladosti

-
Image
       Ja sam odrastao uz TV ekran i filmove, a ne uz knjige. Moja ljubav prema knjigama došla je naknadno i polako se razbuktavala. Međutim, ono što povezuje filmove sa tog TV ekrana i knjige bila je moja opčinjenost pričama i ona je u osnovi tih mojih dvostrukih afiniteta. Razlog zakasnele spoznaje blagodeti koju daje knjiga ležao je jedino u činjenici da moj tadašnji dom nije raspolagao bilo kakvim književnim fondom, čak ni onim najmanjim. Ipak, nekako dobih od roditelja na poklon prvih deset knjiga iz edicije „Plava ptica“, možda iz razloga što sam završio prva četiri razreda sa perfektnim odličnim uspehom. Tu je bila „Knjiga o džungli“, „Džeri ostrvljanin“, ali i „Lovci vukova“, „Breg svetlosti“, „Vatra“, dakle avanturistički, zabavni romani za decu i odrasle. Tu je, pak, bilo i „Blago u srebrnom jezeru“ Karla Maja, koje je osnažilo moju ljubav prema vestern filmovima, ali i ponukalo da se priključim društvu koje je čitalo stripove o Teksu Vileru, Zagoru, Blek S...
Post a Comment
Read more

Zen Noir (2004) – Marc Rosenbush

-
Image
       Kada sam nabasao na film Zen Noir samo sam rekao vau! Dve reči koje se najviše čuju na ovom blogu, a koje skoro da nemaju ništa zajedničko, smeštene u naslov jednog filma?! Istina, umesto reči zen, Japan je ta druga najfrekventnija reč na Filmooniriji, ali pod leksemom „Japan“ ovde uvek provejava i semantika reči zen. S obzirom da sintagma zen noar predstavlja apsurdan spoj reči, možda i oksimoron, za pretpostaviti je da se tu radi o nekakvoj komediji – parodiji ili farsi, ili o nadrealističkom filmu u kojem se realističan zaplet film noara raspetljava iracionalnim sredstvima zena. Gotovo da sam bio u pravu, pa sada nakon sedamdesetak minuta provedenih pred ekranom mogu reći da je Zen Noir pre svega uvrnuta komedija, a onda i pomalo noar upakovan u eksperimentalni, zen-nadrealistički film. Dakle, radi se o originalnom ostvarenju, ali, nažalost, originalnost, koja sama po sebi ne garantuje smislenost i kvalitet nekog dela, je možda i jedina svetla tačka ovog ...
Post a Comment
Read more

Blue Period & Arrogance and Virtue (2024) – Kentarô Hagiwara

-
Image
       Vrlo retko se dešava da neka drama iz stvarnog života, drama koja se tiče krucijalnih momenata ljudskog bitisanja – perioda odrastanja kroz traženje i nalaženje sebe, odnosno perioda odlučivanja o ulasku u bračnu zajednicu, bude fikcionalizovana sa toliko istančanosti i pronicljivosti, ali i samouverenosti da će artistička vizija uspešnog prevazilaženja teškoća ove vrste uz jedan entuzijastički, gotovo euforičan ton, biti autentična i kredibilna. A ona takva zaista i jeste u filmovima Kentara Hagivare, u Arrogance and Virtue , a pogotovo u Blue Period . Naravno, velike zasluge pripadaju piscima ove priče i filmskim predlošcima u vidu mange i romana, ali Hagivara je uspeo da komprimuje i mangu i roman u format celovečenjeg filma akcentujući suštinske stvari iz tih priča i poentirajući na njima pametnom upotrebom filmskog medija. Sudeći prema ova dva igrana filma njegova umetnička praksa svodi se na dramatizaciju velikih životnih prekretnica i psiholoških stanja...
Post a Comment
Read more