FILMOONIRIJA

  ...Darkness Imprisoning me All that I see Absolute horror I cannot live I cannot die Trapped in myself Body my holding cell  - Landmine Has taken my sight Taken my speech Taken my hearing Taken my arms Taken my legs Taken my soul Left me with life in hell... ...Zvuči vam poznato? Da, svakako, to je klimaks Metalikinog remek-dela, pesme One . Sada, pak, svi znamo i da su ove reči inspirisane filmom Johnny Got His Gun , detetom Novog Holivuda rođenim ipak van te filmske industrije, koje je potonulo u zaborav sve dok ovi čupavi prljavi metalci nisu uklopili ključne delove filma u svoj prvi video spot, tamo tek početkom 1989. Ali nije bilo lako naći „Džonija koji kreće u rat“ ni posle tog datuma. Televizije su izbegavale ovaj film, a kasnije se i oklevalo sa njegovim prebacivanjem na DVD format. Konačno, 2024. je izvršena digitalizacija i nova 4K restauracija filma, pa je on sada dostupniji (bilo legalno, bilo ilegalno) u dostojnom obliku. I hrvat...

       Sunčano vrelo jutro na dvogodišnjicu smrti moje majke donelo je još jednu smrt. Saznadoh da je tokom noći umrla i majka mog drugara Uroša. Stradao mu je brat pre nekoliko godina kao žrtva masovnog ubice, a potom, evo, umreše mu i roditelji jedno za drugim. Suđeno mi je, izgleda, da danas ceo dan provedem na groblju. Pogledah u oca nakon što mi je izneo ovu tužnu vest i pomislih da ću i ja jednog dana ostati sam, onda kada ni njega više ne bude... Mračne misli mi rasteruje zvuk motora auta koji je upravo pristao uz kuću. To su moj brat i bratanica, oni koji uvek sa sobom donose i dobro raspoloženje, čak i danas kada je povod njihovog dolaska godišnjica smrti naše mame i bake.      Pripremili smo dva buketa belih ruža ubranih u bašti ispred kuće, zapakovali sveće, pa seli u auto i zaputili se ka groblju. Put nas je vodio pored seoske crkve gde nisam mogao da ne zapazim i konstatujem kako se današnja mladež pedantno prekrsti svaki put kada tuda pro...

       Filmovi Đa Džangkea, nastajali od 1995, vremenski se podudaraju sa transformacijom kineske privrede i društva iz socijalizma u kapitalizam. Navodno je kinesko društvo i dalje socijalističko, ali je ono to samo deklarativno. Autoritarna, centralizovana država, i pored politike čvrste ruke u vidu državnog intervencionizma, u svojoj suštini podstiče slobodno tržište, tako da je u prethodne tri decenije došlo do ubrzanog ekonomskog razvoja. Te promene su vidljive u kineskim gradovima, ali i u unutrašnjosti, na svakom koraku i iz dana u dan. One su ovoj mnogoljudnoj zemlji donele novo, upeglano lice, ali i ostavile rane i ožiljke na velikom broju ljudi, na onima koji su tzv. gubitnici tranzicije. Upravo takvim ljudima se najviše bavi režiser i scenarista Đa Džangke, koji u svojim igranim filmovima dokumentarističkog senzibiliteta verno i sveobuhvatno predstavlja Kinu na granici milenijuma. Štaviše, njegovi filmovi teku kao jedan, onaj koji sve vreme sinhrono prati ...

       Mi, muškarci, teško da možemo imati bilo kakvu realnu predstavu o tome kroz šta žena prolazi tokom trudnoće i neposredno nakon rođenja deteta. Zbog toga nalazim interesantnim svaki film koji se ovom temom bavi na jedan ozbiljan, psihološki produbljen način, i koji nam, ujedno, filmski plastično, hoću reći slikovito i figurativno, prenosi to (drugo) stanje, stanje samo po sebi pomalo nadrealno i stoga uznemirujuće. Ponekad je ono uznemirujuće do te mere da razvija psihopatološke procese kod majke, ono što bi se u medicini nazvalo postporođajna depresija. Prvi film takve tematike i dubine zahvata, koji većini nas pada na pamet, je „Rozmarina beba“. Zanimljivo da su ovaj film scenarističko-rediteljski stvorili muškarci, Ajra Levin i Roman Polanski, pa bi onda bilo interesantno videti pristup temi postporođajne depresije, svim tim neurozama koje vode ka paranoji, na ovako promišljen način i iz ženskog ugla. U sasvim svežem filmu Mother's Baby Austrijanka Johana M...