FILMOONIRIJA

     Nuri Bilge Džejlan je jedan od retkih autora koji u kontinuitetu, od svog prvenca pa do poslednjeg u nizu, stvara vrhunska filmska dela. Istina, nije ih bilo mnogo, jer je ovaj turski režiser, scenarista i kamerman (fotograf) tokom dvadesetogodišnje karijere do sada snimio ukupno devet dugometražnih i jedan kratki igrani film. Dok s nestrpljenjem očekujemo njegov novi rad, Pale Sun , koji će najverovatnije prvo biti predstavljen na Kanskom festivalu sledeće godine, osvrnuću se na još uvek aktuelni mu uradak About Dry Grasses . Zapravo, kroz ovaj film sagledaću u izvesnoj meri i ceo njegov opus, pošto se u svim tim filmovima provlače slične teme, motivi, ideje i osećanja oblikovani osobenim kinematografskim pristupom. To su storije o mladom do sredovečnom intelektualcu koji je na životnoj prekretnici. On je rastrzan između dva načina života, dva životna puta; ostati u provinciji ili otići u grad, pitanje je sad. Koreni vuku ka rodnoj seoskoj kući, porodici, a širina ...

       U prošlom prilogu ( OVDE ) mogli ste da iz moje vizure saznate ponešto o istorijskom i mitskom nasleđu Krita. Sada, pak, Krit shvatite kao najudaljeniju južnu tačku Evrope, mesto bogu iza nogu, konačno odredište izmrcvarenih Evropljana urnisanih burnom evropskom istorijom i isto tako nemirnom i raspamećujućom sadašnjošću. Dogorelo je do nokata, pošto evo sada su i deca počela da štrajkuju i protestuju tražeći bolje uslove života, tj. tražeći svoje pravo na dostojanstveno školovanje. Srbija, Francuska… Talas se polako širi. Ali defetista u meni govori kako je sve to uzaludno. Moćnici su moćni i u krvi im je da ugnjetavaju slabe, a slabi su slabi i kao takvi podložni su krvavom ugnjetavanju. S takvim razmišljanjem jedino mi preostaje bekstvo. Kažem Krit, najudaljenija tačka Evrope. I kad tamo stignem, pitam se može li dalje… Da, može! Još južnije je jedno malo ostrvo, pusto ostrvo u Libijskom moru, Hrisi. Ali posete su tamo ograničene zbog toga što je ono i živo...

       Kada se kaže „zlatno doba korejskog filma”, misli se na kraj devedesetih i prve decenije ovog veka kada je južnokorejska kinematografija po broju filmova, pa i po njihovom kvalitetu, došla u sam svetski vrh. Međutim, malo je danas onih koji znaju da tamo postoje dva zlatna doba. Prvo je obuhvatilo godine posle Korejskog rata, od sredine pedesetih pa sve do kraja šezdesetih. Čuli ste za film Kim Ki Janga, The Housemaid , iz 1960. godine, možda i za Aimless Bullet Ju Hjon Moka iz 1961, ali čisto sumnjam da možete smesta da navedete neki iz opusa najplodnijeg reditelja tog razdoblja, Šin Sang Oka, reditelja o kome su brujali svetski mediji tek nakon što je otet od strane diktatora Kim Džong Ila krajem sedamdesetih i nateran da sa svojom ženom Čui Un Hi, čuvenom glumicom koja ga je pratila u glavnim ženskim ulogama kroz dotadašnju karijeru, unapredi severnokorejsku filmsku industriju (imate o tome odličan dokumentarac iz 2016, The Lovers and the Despot ). Istina...