Cilj ovog posta je da prikaže filmsku
raznovrsnost koju nam pruža azijski kontinent kako unutar jedne zemlje ili, čak,
jedne poetike, tako i na regionalnom planu, od razvijenih zemalja Dalekog
istoka, pa do ratom i verskim fanatizmom zahvaćenog Bliskog i Srednjeg istoka. Jedini
zajednički imenitelj ovih sedam predstavljenih filmova je to što su u pitanju
kratka niskobudžetna ostvarenja u trajanju od deset do četrdeset i pet minuta.
A uvrstio sam ovde i arthaus i triler i horor i dramu i dokumentarni film,
ostvarenja nastala u širokom rasponu između 1967. i 2018. godine. Opet,
umetnički filmovi iz Japana i iz Tajlanda se sasvim razlikuju, ili dokumentarni
iz Koreje i Irana. Horor nam isključivo stiže sa Dalekog istoka (u ovom slučaju
iz Južne Koreje), dok ga na zapadu kontinenta ne možemo očekivati. Čak se i dva
ovde prezentovana rada od istog autora (dve drame) uveliko razlikuju. U jednom
nam se pripoveda o tegobama odrastanja u današnjem digitalnom dobu, a u drugom
se kontemplira o sećanju i o njegovoj ulozi u emotivnom životu ili kao
pokretaču umetničkog stvaranja. Stoga, sasvim sam siguran da će svako od vas
naći bar jedan film od ovih sedam koji će zadovoljiti vaše prohteve. A svih
sedam su tu da posvedoče na tom malom uzorku o šarenilu tradicija i kultura
ovog još i danas tajanstvenog i misterioznog kontinenta.
Undo (1994) - Shunji Iwai. Ljubitelji stilizovanih bizarnih melodrama Šunđi
Ivaija uživaće i u ovom njegovom kratkom filmu, prvom ozbiljnijem radu nakon
participiranja na televiziji tokom kojeg se kalio kao mladi sineasta. Undo nam u 45 minuta donosi maštovitu storiju
o mladom paru, piscu Jukiju i domaćici Moemi. Dok Jukio piše, Moemi plete i
dosađuje se, tek povremeno obraća se partneru, ali to obraćanje svodi se na
njene monologe, jer Jukio je sav obuzet pisanjem. Želeći da Moemi nađe
zanimaciju dok on piše, Jukio jednog dana u njihov stan donosi dve kornjače.
Ona je želela psa, ali komšije to ne bi odobravale, pa se opredelio za ove manje
upadljive ljubimce. Ipak, da bi joj donekle ispunio želju, on bušilicom probuši
kornjačin oklop i kroz rupu provuče uzicu da bi Moemi mogla jednog od svoja dva
nova prijatelja da vodi u šetnju, onako kako bi to učinila i s psom. Ovo
vezivanje kornjače čini se da je bilo okidač za Moemijinu opsesiju obmotavanja
stvari pletivom. Ona u vunicu uvija kućne predmete, hranu, ali i same jadne,
bespomoćne kornjače. Jukio je sve više gleda ispod oka, a kad se ona jednom
prilikom pletući i sama uplete do lakata, on ode kod psihijatra po savet. Ovaj
mu kaže da se ona verovatno oseća sputana u toj vezi i da bi trebalo da joj da
veću slobodu. Ali kada shvati da ta preporuka ne pomaže, traži od Jukija da je
veže i da je drži vezanu, pa da onda isprati njenu reakciju. Ispostavilo se da
je doktor pogodio pravo u metu, jer Moemi pristaje na vezivanje i čak traži da
je Jukio bolje i čvršće veže. Pisac ostavlja svoje spise i sve više se unosi u
ovu neobičnu igru koja podseća na sado-mazo odnos, ali takav koji isključuje
seksualno zadovoljstvo.
Naravno da se ovakvo bizarno ponašanje
protagonista mora posmatrati simbolički. Ivai na taj način želi da nam kaže
nešto pametno o muško-ženskim odnosima, a to bi možda bilo mišljenje o
sputavajućoj prirodi braka i čvrstih ljubavnih veza. Kao što je besposlena
Moemi sasvim apsorbovana u vezu s Jukiom, tako je i njen partner postao okrenut
prema njoj potpuno zanemarujući pisanje, dakle sasvim potčinjavajući sebe i
svoje potrebe njenim, tj. zajedničkim. Rezultat ovakvog zapleta je neobična tiha
igra preplitanja između dvoje glavnih likova i vunenih niti razvučenih svuda
između zidova i plafona stana. Tu tešku paučinu sa dve ulovljene „muve”
zapljuskuju snopovi obojene svetlosti čineći ovu nelagodnu i povremeno jezivu
situaciju ugodnom za oko. To je taj osećaj za jarku vizuelizaciju kojim
raspolaže Šunđi Ivai, isto tako i za adekvatnu muzičku pratnju, čime se jedna mučna
priča pretvara u prijatno gledalačko iskustvo.
Heaven Is Still Far Away (2016) - Ryūsuke Hamaguchi. U kratkom filmu „Nebo je još uvek daleko”, ranom
filmu još jednog danas proslavljenog japanskog režisera, Rjusukea Hamagučija,
takođe se prepliću realno, nadrealno i bizarno. Štaviše, u Hamagučijevom filmu
imamo posla i s natprirodnim, jer glavni lik, Juzo, komunicira sa duhom ubijene
devojke. U početku ne znamo da je Mitsuki duh, pa se čudimo kako to da žive
zajedno čovek od 33 godine i još uvek maloletna devojka, a da nisu ni u kakvim
rodbinskim vezama. Međutim, kada Mitsukijina sestra pozove Juzoa i zatraži
intervju s njim zbog toga što se on posle Mitsukijine smrti predstavljao kao
ona i bio poput medijuma za komunikaciju između ovog i onog sveta, shvatimo da
se tu zapravo radi o avetima i pričinama. U intervjuu pred kamerom Juzo otkriva
da ga već 17 godina prati Mitsukijin duh, duh nesmiren jer je njen ubica još
uvek na slobodi. Pred kamerom Juzo nagovara Mitsuki da ponovo zaposedne njegovo
telo kako bi se njena sestra uverila da je ona zaista prisutna. Mitsukijina
sestra se čudi kako Juzo zna sve te pojedinosti iz njenog detinjstva, ali neće
da poveruje u beslovesna naklapanja o duhovima. Istina, Juzo ni nas ne može
sasvim da ubedi u natprirodno. Postoji tu prisenak sumnje da je on skrenuo
pameću ili da vara kako bi se približio Mitsukijinoj sestri u koju je oduvek
zaljubljen.
Izlizana priča o medijumima i duhovima ubijenih
ljudi u Heaven Is Still Far Away je
osvežena novim uglom gledanja, a on podrazumeva relativizaciju pozicije i
medijuma i duha, ali i onog trećeg, skeptika, kroz duboki zahvat u njihovu
intimu. Naravno, onoliko dubok koliko dozvoljava film u trajanju od 35 minuta.
Na taj način Hamaguči je naglasak prebacio sa parapsihološkog na psihološko i,
možda, psihopatološko. Osveženje je i taj antiklimaktičan kraj koji nas
ostavlja na pozicijama sa sredine filma, odnosno ostavlja nam se da se i dalje
pitamo da li je Juzo zaista medijum ili je poremećeni prevarant i da li je
Mitsukijin duh zapravo samo priviđenje. Takvim raspletom nametnut nam je još
jači poriv da odgonetamo Juzoovu ličnost, snagu njegove ljubavi prema Mitsukijinoj
sestri, koja bi mogla da bude tolika da ga psihički poremeti i izazove opsene, priviđenja
i uobražavanja. Hamaguči je vešto ispripovedao ovu priču postepeno nas uvodeći
u nju sa doziranim saznanjima i pritom gradeći napetost sve do tog izduvavanja
balona na kraju.
11:55 PM (2018) - Oh In Chun. Dvanaestominutni korejski hororični triler 11:55 PM predstavlja ogled upravo u
građenju napetosti na primeru jedne oveštale scene proganjanja. Jedna zaposlenica
po povratku s posla dobije od svog šefa zadatak da ispravi izveštaj koji je već
dostavila i da ga potom prosledi mejlom najkasnije do ponoći. Šta će, brže
bolje uleti u svoj stan, seda za računar, otvori dokument i počne
prepravljanje. Posao uspe da završi u pet minuta do ponoći kada se začuje zvono
na ulaznim vratima. Na ekranu interfona ugleda nekog mladića pod kapuljačom. On
stoji ispred njenih vrata i neće da ode iako mu ona kaže da je pogrešio stan i
da ne želi da mu otvori. Počinje igra živaca… U tih 12 minuta postepeno se
podiže tenzija pojedinim probranim detaljima počev od zaboravljenog mobilnog
telefona u kolima, potom uz pomoć pustih, sterilno belih hodnika zgrade, onda
zvonom koje najavljuje posetioca u gluvo doba noći, zatim kratkotrajnim nestankom
struje čime se isključuje i alarmni sistem, pa dolaskom struje kako bismo
obasjani oštim neonskim osvetljenjem uvideli da naša junakinja više nije sama u
stanu. Ogled je uspeo jer smo sve vreme na ivici stolice, mleveni i do kraja
filma samleveni napetošću. A ne radi se samo o saspensu i hororu, ima tu malo i
misterije oličene u onom B ili β ili šta već ispisanom rukom mladića pod
kapuljačom na zidu u hodniku ispod interfona.
In the Absence (2018) - Seung-jun Yi. Koreja je doživela nacionalnu tragediju kada je
2014. godine potonuo trajekt sa blizu 500 putnika od čega su dve trećine bile
deca. Ja se sećam tog događaja onoliko koliko sam ga propratio kroz tadašnje
blic vesti iz sveta, ali nikad se nisam potrudio da saznam šta se tamo zaista
desilo. Nabasavši ovih dana na polučasovni dokumentarac In the Absence ponadao sam se da ću se detaljno informisati o toj
tragediji pritom ne potrošivši suviše mnogo vremena. I zaista, In the Absence je sadržajan, bogat
snimcima iz prve ruke, što telefonskim razgovorima između nadležnih tokom samog
incidenta, što video snimcima nagnutog gigantskog trajekta koji tone. Takođe,
bavi se i krivicom i odgovornošću za nečinjenje države i njenih organa (time i
ponajviše), pa kroz prikaz opštenarodnih protesta, suđenja i smene državne
vrhuške podupire stav da je 290 žrtava, mahom maloletnika, prepušteno
sopstvenoj sudbini iako je potonuće trajalo više od 24 časa i iako je bilo
dovoljno vremena da se obezbede plovila i letelice za evakuaciju putnika. Ono
što, međutim, ne saznajemo u ovom filmu je razlog potonuća trajekta. Očigledno
je ogorčenje roditelja stradale dece i svih njihovih sunarodnika bilo usmereno u
drugom pravcu s razlogom, pa onda nam preostaje da zaključimo da je In the Absence pogodio metu. Pogotovo to
uvidimo kada čujemo svedočenja na sudu visokih funkcionera i same predsednice.
Njihova odbrana se svodila na loše pamćenje i zaboravnost. Na sva pitanja
odgovarali su sa „ne sećam se”, „nisam siguran”, „ne znam”. Film o ovakvoj
nesreći ne može da ne potrese gledaoca, a meni će u sećanju dugo ostati sadržaj
SMS poruka dece roditeljima neposredno pred svoju smrt, kao i prizori podvodnih
snimaka dečje obuće u jednom od odeljaka potonulog trajekta.
The Night It Rained (1967) - Kamran Shirdel. Selimo se sada na istok azijskog kontinenta,
na Srednji istok zapravo, tačnije u Iran pedeset godina ranije. Jedino je
format isti – kratki dokumentarac. Ovaj put razmatra se jedan incident koji je
mogao da odvede u katastrofu ranga onog potonuća trajekta u Koreji, a nije.
Nije zbog prisebnosti službenih lica ili zbog preduzimljivosti i hrabrosti
jednog dečaka. Da li je bilo jedno ili drugo čini se da se nikad neće saznati.
Naime, jedne kišovite noći u nekom iranskom selu bujica je odnela nasip ispod
pruge. Voz koji je išao u tom pravcu na vreme je zaustavljen, jer da nije,
naišavši na prugu bez oslonca, strovalio bi se sa dvesta putnika u provaliju.
Lokalna zajednica je nagradila jednog svog školarca odlikovanjem za hrabrost,
jer je našavši se na licu mesta upalio sopstvenu jaknu kerozinom, a zatim
vitlajući tako stvorenom buktinjom skrenuo pažnju mašinovođi koji je odmah
zaustavio voz. Filmska ekipa, koja je došla u ovaj kraj da snimi svedoke
pomenutog događaja, bila je zgranuta kada su joj na drugoj strani porekli tu
prvobitnu priču, priču dospelu svojevremeno i u novine. Uprava železnice i
njeni službenici, koji su te kobne noći bili na dužnosti, tvrde da su njeni
radnici primetili odron i blagovremeno obavestili mašinovođu voza, pa je on
onda i zaustavio voz. Oni poriču da je bilo ko od seljana učestvovao u toj akciji,
a pogotovo da je neko uspeo po toj kiši da zapali jaknu i stvori takav plamen
koji bi bio viđen iz voza. Zbunjeni članovi filmske ekipe ponovo odlaze kod
seljana i prenose im svoja saznanja dobijena od oficijalnih lica, ali ne
uspevaju da razuvere meštane. Štaviše, argumenti koji podržavaju njihovu
verziju priče i dalje su uverljivi…
„Te kišne noći” je
dokumentarac koji se bavi prirodom istine koliko i ljudskim naravima, jer
istina zavisi od onih koji tumače određeni događaje, dakle od ljudi. Zapravo, istina
je jedna, ali su ubeđenja ljudi u tu istinu različita. Fascinantno je sa koliko
vere i jedni i drugi govore o svom viđenju datog događaja, pogotovo nama koji
celu tu polemiku pratimo sa strane, nepristrasno, znajući da jedna grupa
svedoka sigurno ne govori istinu. Neverovatno je i da se obe verzije priče
savršeno poklapaju u izjavama svih svedoka iz istog tabora. Takođe, izneti sled
događaja i okolnosti i u jednom i u drugom slučaju potkrepljuje iznete priče. Jedina
sporna tačka je ona upaljena jakna; da li je kiša bila dovoljno jaka da
onemogući njeno paljenje? Glavni zadatak dokumentarnog filma (ukoliko on nije
propagandni) je da iznese činjenice i da ne sudi o njima, već da prepusti
gledaocu da sam dođe do određenih zaključaka. „Te kišne noći” ispunjava dotični
zadatak, jer prikuplja bogatu činjeničnu građu, uobličuje je i raspoređuje
prema pravilima dramaturgije i tu staje. Ako bih sada ja trebao da izvučem
sopstvene zaključke iz onog što mi je predstavljeno, onda mogu da kažem da su
uprava i osoblje železnice izmislili sled događaja tokom te kišne noći kako bi
pokazali da su savesno obavljali svoj posao. Seljani, s druge strane, nemaju
nikakav interes u tome što forsiraju svoju verziju priče. Ali, nemojte me
držati baš za reč. Stvari nisu sasvim jasne i to me tera da razmišljam o
ljudskoj prirodi. O pritvornosti ili snazi ubeđenja, iluzionizmu, koji čine da
nam se neistine ubedljivo plasiraju kao istina. I tek u tome je glavni doprinos
ovog filma; da pošavši od jednog lokalnog događaja stavi u fokus čoveka uopšte,
čoveka i njegova temeljna, imanentna svojstva.
36 (2012) - Nawapol Thamrongrattanarit. Za kraj sam ostavio dva igrana filma
tajlandskog sineaste Navapola Tamrongratanarita (ako sam to dobro izgovorio).
Istina, ovaj prvi je duži od sat vremena i može se smatrati celovečernjim, ali
njegova struktura je u obliku diptiha; dva dela odvojena dvogodišnjim hijatusom
u radnji i, čak, odjavnom špicom koja ide već posle pola sata, na kraju prvog
dela filma a pre početka drugog. U tom dvodelnom filmu, „Tridesetšestici”,
pratimo jednu devojku, skauta za filmske lokacije, koja se zatekla na mestu gde
se nalazi neki stari, napušteni hotel. Dobila je zadatak od režisera filma da
pronađe objekat sličan onom uz koji je sam režiser odrastao i koji ga, sada prisutan
samo na slici, inspiriše za novi film. Na datom lokalitetu skautkinja sreće
art-direktora tog filma, koji je tu iz istog razloga – da osmotri potencijalnu
lokaciju za snimanje. Ona beleži prizore svojim fotoaparatom, dok umetnički
direktor stoji sa strane. Između njih se postepeno zapodene diskusija o stručnim
stvarima, o uglovima snimanja, „shot blocking”-u, pa
načine i nekoliko snimaka u kojima oni sami popunjavaju tu prirodnu
scenografiju. Na jednoj slici su čak i zajedno. Snimili su se na krovu susedne zgrade
sa visokim betonskim zidom u pozadini i nebom iznad njega… Posle dve godine
skautkinji je zaribao disk na kojem je držala brojne fotografije sa filmskih
lokacija, pa tako i onu na kojoj je zajedno sa onim umetničkim direktorom,
čovekom koji joj je ostao u lepom sećanju, ali kojeg od tada nije videla. Vraća
se na mesto onog starog hotela, ali tamo zatiče samo prostranu betoniranu
površinu. Razočarana, penje se na krov susedne zgrade i nalazi kutak u kojem se
slikala sa iščezlim kolegom. Hvata onaj isti pogled i isti kadar u želji da povrati
izbledela sećanja.
Tamrongratanarita nam sa filmom „36” nameće misao o trajnosti pamćenja i varljivosti
sećanja, kao i o sposobnosti fotografije i filma da sačuvaju ne samo preciznu fizičku
sliku prošlosti, već i osećanja nastajala u vreme tih snimanja. Naša junakinja
baza sa fotoaparatom u ruci po svim tim zgarištima prošlosti čeznući za
izgubljenim vremenom, a reditelj „Tridesetšestice” nam je dugim kadrovima, usporenim
tempom, pustim, ruiniranim ambijentima ulio čamu, a time i nostalgiju za prošlošću,
za mladošću, za nekim boljim vremenima. Ali to nije učinio na silu, tj. kroz
patos i patetiku, nego mirno, tiho, gotovo neosetno; njegovi likovi, prizori, situacije,
svi zajedno sa kamerom koja ih snima, lebde nehajno, neosetno kao kroz san i čine
da se uljuljkamo u toj slatko-gorkoj seti i melanholiji.
I Believe That Over 1 Million People Hate
Maythawee (2010) - Nawapol Thamrongrattanarit. Iza ovog dugog naslova i iza isto tako dugog
imena već pomenutog tajlandskog filmskog autora krije se polučasovna storija o
vršnjačkom psihološkom nasilju među školarcima. Aktuelnost društvenih mreža i brzi
protok informacija elektronskim putem omogućio je olakšan pristup svakakvim
poluistinama, rekla-kazala činjenicama i otvorenim lažima koje se izdaju za
istinu. Takvim arsenalom napadnuta je Majtavi, prelepa učenica koja je najviše
zahvaljujući svom izgledu stekla popularnost u razredu i pored zavisti i ljubomore
koju prema njoj osećaju neke njene manje zgodne drugarice. Zbog toga se
kandidovala za predsednicu školske zajednice i sada je u kampanji. Međutim, nakon
što je jedna njena drugarica izbola dečka koji se udvarao Majtavi, počinju da
kolaju priče o njenoj navodnoj aroganciji, bezosećajnosti, o tome da
iskorišćava svoje udvarače, a da preotima one koji flertuju sa njenim
drugaricama. Međutim, mi vidimo da je Majtavi skromna, povučena devojka koja ne
želi da povredi nikoga, pa onda ne može ni da tek tako otkači one koji joj se
udvaraju, a njih je veliki broj. Zbog toga svi oni gaje lažnu nadu da bi se
konačno u jednom trenutku shvativši situaciju razočarali i postali
osvetoljubivi. Među njima i ona drugarica koja je potegla nož na njihovog
školskog druga, jer je bila ljubomorna misleći da je on dečko one u koju je
zaljubljena, a zaljubljena je baš u Majtavi.
Ovaj kratkometražni film
poslužio je Tamrongratanariti kao pokazna vežba za celovečernji koji je ugledao
svetlost dana tri godine kasnija (Mary Is
Happy, Mary Is Happy). Meri u tom filmu ne igra ista glavna glumica, ali je
to lik gotovo identičan liku Majtavi u ovom kratkom metru. Takođe, pridodata
joj je i odana drugarica za koju se ispostavlja da je lezbejka koja gaji ljubavna
osećanja prema njoj. Međutim, za razliku od dugometražnog filma, gde je akcenat
na ovoj istopolnoj emotivnoj vezi, a potom i na intimnom životu usamljene i nesrećne
Meri, u filmu I Believe That Over 1
Million People Hate Maythawee usmerava se pažnja na Majtavino okruženje, na
to kako je došlo do toga da ona bude ozloglašena u društvu i napuštena od svih.
U tom smislu celovečernji film mogao bi biti nastavak ovog kratkometražnog i elaboracija
stanja mlade junakinje, one koja je ophrvana tugom jer je oklevetana i izopštena
iz društva. Tamrongratanarit nam u
oba filma plastično predstavlja tu bol odrastanja i osećaj samoće, bio on
subjektivan ili objektivan. Zatim, na formalnom planu reditelj se igra sa
estetikom i vuzualnošću predstava sa društvenih mreža. Koristi tvitove Majtavi,
odnosno Meri, kao i njihovih prijatelja, da bi izdvojio određene celine u filmu
ili da bi putem njih dao pojašnjenje tekućih dešavanja. Navapol Tamrongratanarit možda nije veliki reditelj, niti
stvara sasvim dobre i odlične filmove, ali mora mu se priznati poznavanje
današnje omladine u dušu, ovih novih generaciju odrastalih uz digitalizaciju i rapidno
povećanje brzine protoka informacija putem sve modernijih i sofisticiranijih
tehničkih pomagala u kojima i sa kojima se, pak, ta duša gubi.
.jpg)
Comments
Post a Comment