FILMOONIRIJA

     Verujem da na Filmooniriji povremeno proveravate šta ima novo pod oznakom „Kjoši Kurosava“. Odmah da vam kažem da sam do sada pisao o velikoj većini njegovih filmova i da oni retki preostali najverovatnije neće naći mesto na ovom blogu. Zašto? Pa zato što mi nisu bili dovoljno zanimljivi i intrigantni. Očekujte, pak, osvrte na one njegove nove, naravno, ako ih bude bilo, a nadajmo se da hoće. Ali i ako ih ne bude, ne očajavajte, jer postoji alternativa. Ona se sastoji u traženju filmova sličnog senzibiliteta i približnog kvaliteta, a bogata japanska produkcija omogućava i pronalaženje takvih primeraka i pored Kurosavinog osobenog izraza i specifičnog, drugima teško ostvarivog ugođaja kreiranog u njegovim radovima. Jedan od primera te vrste je Flic , reditelja i scenariste Masahira Kobajašija. Flic bi mogao da se poredi sa Kurosavinim krimićima i psihološkim trilerima s kraja devedesetih i s početka dvehiljaditih. Uostalom, Kobajaši je snimio ovaj svoj film upravo na...

       Ako postoji nešto što bi moglo da se nazove zavičajno umetničko stvaralaštvo, onda bi to, po meni, bila sposobnost da se lokalno podneblje poveže s ljudima koji tu žive na način da ono oslikava njihov mentalitet (kao što bi i njihov mentalitet okarakterisao to podneblje), a onda i da utka tu svoju lokalnu boju u živopisni kolorit sveta tako što će te domicilne istine preneti na globalni nivo, odnosno podići ih na nivo opštosti i univerzalnosti. Moj zavičaj je nepregledna panonska ravnica zato što osećam organsku povezanost s njom, s tom sredinom u kojoj živim. Ali teško je tu povezanost adekvatno artikulisati, pa otuda su i retka dela koja su u tom smislu uspešna. Konkretno, u mom slučaju, a kada se radi o filmu, gotovo da jedino mogu da korespondiram sa ostvarenjima Bele Tara. Njegova vizija Panonije kroz sumorni jesenji kišni pejzaž i ljudski pesimizam i fatalizam, koji kao da je odraz konfiguracije Panonske depresije, kao da u meni otvara poslednja vrata, o...

       Cilj ovog posta je da prikaže filmsku raznovrsnost koju nam pruža azijski kontinent kako unutar jedne zemlje ili, čak, jedne poetike, tako i na regionalnom planu, od razvijenih zemalja Dalekog istoka, pa do ratom i verskim fanatizmom zahvaćenog Bliskog i Srednjeg istoka. Jedini zajednički imenitelj ovih sedam predstavljenih filmova je to što su u pitanju kratka niskobudžetna ostvarenja u trajanju od deset do četrdeset i pet minuta. A uvrstio sam ovde i arthaus i triler i horor i dramu i dokumentarni film, ostvarenja nastala u širokom rasponu između 1967. i 2018. godine. Opet, dati umetnički filmovi iz Japana  se sasvim razlikuju od onih  iz Tajlanda, kao i onaj dokumentarni iz Koreje od dokumentarnog iz Irana. Horor nam je predstavljen u vidu jednog vrlo kratkog filma iz Južne Koreje, dok bi ga lupom morali tražiti na zapadu kontinenta gde je ovaj žanr maltene proteran. Razlike su prisutne i unutar uskih granica. Čak se i dva ovde prezentovana rada o...