The Thief (1952) & Wicked Woman (1953) – Russell Rouse

 

    The Thief (1952)

    Svim mojim redovnim čitaocima poznata je naklonost koju gajim i prema nemom filmu i prema klasičnom noaru. E sad, verovali ili ne, postoji film koji se može svrstati u obe ove kategorije. Dakle, pred nama je film noar bez i jedne izgovorene reči! Reći ćete – „Vau! Žanr koji je krcat rafalnim dijalozima da ostane bez teksta?! Nemoguće!“ E, vidiš, moguće je. Istina, nije on potpuno bez tona; pored pozadinske muzike sadrži ambijentalne urbane zvukove i upravo njima pojačava tenziju oko likova koji svojim ponašanjen, gestovima i mimikom grade priču filovanu napetostima. The Thief je svojevrsni eksperiment koji je reditelj i scenarista Rasel Rauz sproveo kako bi, najverovatnije, akcentovao formalne aspekte tog stilskog pravca, ali i pokazao kako je moguće ispričati komplikovanu špijunsku krimi priču gotovo isključivo vizuelnim sredstvima. Zapanjujuće je da je i sasvim uspeo u tome tako što je bez pomoći međutitlova, samo uz jedan natpis okačen na zidu i dva kratka telegrama, raščivijao sve nedoumice oko zapleta i narativa u celini učinivši da nam kompletan tok radnje bude kristalno jasan. Usput, učinio je i to da ceo film u trajanju od sat i po presedimo na ivici stolice i da ne primetimao kako vreme brzo prolazi.

    Jedan uznemireni čovek na ulici pokupi papirić koji je namerno ispustio misteriozni prolaznik s naočarima, a onda ode u svoju kancelariju u Institutu za atomsku energiju u Vašingtonu. U kancelariji ne može da se skrasi već nervozno šetka tamo-vamo dok se konačno ne zadrži pored diplome okačene na zidu. Na njoj vidimo da je dr Alan Filds, nuklearni fizičar, nagrađen na nekom kongresu u Ženevi. On, dakle Alan Filds, vadi papire iz svog stola i slika ih minijaturnim fotoaparatom, potom izvlači mikrofilm i stavlja ga u kutijicu pa tajno iznosi u grad. Predaje u gradskoj biblioteci neprimetno kutijicu onom čoveku s naočarima, a onda vidimo i celu odiseju koju preživljava taj predmet premeštajući se od ruke do ruke između različitih posrednika sve dok ne stigne u Njujork, na let za Evropu... Alanu Fildsu narednom prilikom biva naloženo putem bačenog smotanog papirića da provali u kancelariju jednog svog kolege iz Instituta i tamo uslika neki njegov spis. To i čini pa ponovo šalje tako dobijeni mikrofilm posrednicima, ali ovaj put jedan od njih gine na drumu, a saobraćajac mu nalazi kutijicu čvrsto stegnutu u šaci. Policija otkriva da snimljeni materijal potiče iz Instituta za atomsku energiju, pa istragom dolazi do nekoliko ljudi, tamošnjih fizičara, koje osumnjiči za međunarodnu špijunažu.

    Jedan od osumnjičenih je i Filds, koji uvidi da je pod prismotrom od strane FBI-a. Zbog toga on dobija od svoje tajne veze lična dokumenta sa promenjenim identitetom i uputstvo da se preseli u hotel i tamo sačeka dalje instrukcije. One konačno i stignu putem telegrama obaveštavajući ga da treba da se nađe na vrhu Empajer stejt bildinga sa kurirom iz tajne službe koji će mu dati ime prekookeanskog broda, vreme njegovog polaska i destinaciju ka kojoj treba da otputuje. Na vrhu Empajer stejta dolazi do tog planiranog susreta, ali i do sukoba sa pratiocem iz FBI-a. Rasplet nam donosi i Fildsov sukob sa sopstvenom savešću, jer njega kroz ceo film mori dilema da li je ovaj špijunski lukrativni posao dovoljno vredan žrtve koju snosi, a to je moralno srozavanje na nivo izdajnika sopstvene zemlje. Sva ta psihološka previranja u glavnom junaku, koga igra uverljivi Rej Miland, iznose nam se fizičkom glumom bez reči; nervoznim pokretima, napetim izrazom lica, znojenjem... Uostalom Filds je čovek koji krije tajnu i bukvalno ne sme da progovori. Odsustvom govora naglašava nam se unutrašnji pakao glavnog lika i izolacija u koju ga odvodi taj špijunski način života.

    Izolacija i teskoba naglašavaju se i formalnim, vizuelnim elementima tipičnim za film noar kakvi su oštri kontrasti svetlosti i tame i duboke senke noćnog ambijenta gradskih uličica, prolaza, stepeništa. Zatim, tu su i mali, tesni stanovi, hotelske sobice, koji stvaraju osećaj klaustrofobije. Paradoksalno, taj osećaj dobijamo i kada smo u ogromnoj senovitoj čitaonici javne biblioteke gde obično dr Filds vrši predaju mikrofilma. Od posebnog značaja, kada je reč o filmu bez dijaloga kakav je The Thief, su ambijentalni zvukovi grada. Oni su (zvukovi, ali i pasaži potpune tišine koja ima svoje valere) u ovom nemom filmu narativni i dramaturški činioci u podjednakoj meri u kojoj je to sama Milandova fizička gluma. Posebno se dramatično ističe zvonjava telefona. Telefon ovde nije komunikaciono sredstvo u klasičnom smislu. On je sam osoba koja govori oštrom zvonjavom. Dr Filds strepi od telefonskog zvona, jer zna da ono najavljuje novu narudžbu tajne službe koja će dodatno da ga iskompromituje. On se ne javlja, zapušava uši ili beži iz stana. To je, dakle, prva, spontana reakcija koja (iako on na kraju uvek prihvati posao jer je nekako možda i ucenjen – to ne znamo) čini da i mi vremenom počinjemo da osećamo jezu na svaki takav zvuk. Pored uznemirujućeg telefonskog zvona na dramatičnost pojedinih prizora filma utiče i pozadinska muzika Heršela Berka Gilberta, gotovo isto onoliko koliko i njen vizuelni ekvivalent, fotografija Sema Levita.

    Wicked Woman (1953)

    Iako su stvoreni u razmaku od samo godinu dana od strane istog režisera i tandema scenarista, The Thief i Wicked Woman predstavljaju dva potpuno suprotna pola noar žanra. Dok je prvi prestižni, visokobudžetni studijski eksperiment u formi političkog trilera, drugi je sirov, prljav i mračan „B-film“, film fokusiran na ljudsku pohlepu i požudu. Oba filma odlikuje dominantna glavna uloga, ali dok je protagonista prvog tih, ćutljiv intelektualac sveden na žrtvu međunarodne zavere, protagonista drugog je razgovorljiva, druželjubiva i flertu sklona zgodna žena, žena-predator u lovu na imućne muškarce. Film Wicked Woman dugo je bio zaboravljen, jer ga je u početku kritika sahranila otpisujući ga kao jeftinu i promašenu melodramu. Međutim, tokom godina film je doživeo izvesnu revalorizaciju. Danas među pojedinim noar filmofilima uživa status autentičnog kultnog ostvarenja. Istina je, kao i u većini slučajeva, negde na sredini. Dakle, po meni, Wicked Woman je jeftina psiho melodrama otupljena otklonom od noar fatalizma, ali, s druge strane, fascinira svojom grubom studijom likova sa društvene margine. Ti likovi jedva suspregnutih bazičnih nagona manipulišu i ucenjuju jedni druge donoseći na videlo ljudske strasti, poroke, ali i (nedostižne) snove ka kojima ih tvrdoglavo vodi njihov nestišljivi životni elan i mladalačka energija.

    Bili Neš je zgodna plavuša koja stiže autobusom u jedno malo mesto na američkom zapadu. Ona iznajmljuje sobicu i ubrzo nalazi posao kao konobarica u lokalnom baru. Zapada joj za oko barmen Met Banister, muž vlasnice bara Dore. Ne čekajući ni časa ona, koristeći Dorine probleme sa alkoholizmom i Metovu zasićenost takvom ženom, stupa u akciju i zavede barmena. Bili krije svoju prošlost od njenih novih poznanika, ali Metu kaže da je živela neko vreme u Meksiku i da joj je životna želja da se tamo trajno nastani. Počinje da ga saleće ubeđujući ga da proda svoj deo vlasništva nad barom kako bi s tim novcem mogli zajedno da pobegnu u Meksiko. Met joj kaže da Dora sigurno neće na to pristati, ali i da njegova osećanja prema njoj još uvek nisu zamrla. Međutim, kada mu ona zapreti napuštanjem posla i odlaskom, on se predomisli i čak reši da Bili prilikom prodaje bara kod advokata odglumi njegovu ženu i potpisavši se kao Dora Banister na kupoprodajnom ugovoru obezbedi novac koji će im osigurati udobnu budućnost u dalekim, egzotičnim krajevima. Bilijin komšija Čarli, ćelavi debeljko koji živi naspram njenog stana, čuje, pak, taj razgovor i počne da ucenjuje svoju zgodnu komšinicu kako bi je privoleo na vezu s njim. Ukoliko ona ne pristane, obelodaniće Dori njihove planove, kaže joj. Bili je sada u teškoj situaciji i samo čudo će rasplesti sve te zamršene nepovoljne okolnosti. Ali čudo mora da se desi, jer u suprotnom biće prinuđena da se ponovo potuca po belom svetu pokušavajući da naplati svoj seksepil. A vreme prolazi i ona više nije tako mlada...

    I klasičan noar ima svoju „postmodernu“. Već od početka pedesetih primećuje se određeni eklekticizam ironičnog prizvuka, pa tako u filmu The Thief vidimo pomalo apsurdan miks nasleđa nemog filma i tipičnih obrazaca film noara. Takođe, sam originalni stil tog potonjeg pravca se vremenom pretvara u različite stereotipe, a onda može i da se izvitoperi svedočeći o degeneraciji film noar estetike. Takav slučaj je sa filmom Wicked Woman u smislu da se odustajanjem od naglašene kontrastne crno-bele fotografije i dubokih senki (koje je, čini se, ubila blještavo bela Bilijina haljina) gubi i na težini mračnih nota u motivima i temama tipičnim za taj pravac. Gubi se tako i fatalističko viđenje života, ali i fatalnost femme fatale osobe. Plavokosa lepotica Bili umesto pokvarene, zle zgodne žene kobne po muškarce, postaje tragikomična ličnost kobna po samu sebe. Relativno dobro na kraju pobeđuje to pirovo zlo i tako linijom manjeg otpora zadovoljavaju se naši moralni principi. Nema tu dubokih previranja u nama tokom saživljavanja sa tim likom i njegovom žrtvom (uostalom, oni zamenjuju mesta) u ključnim trenucima raspleta, niti ima katarze. Ipak, sve ove pomenute mane su deo tog (ne)srećnog kraja, a pre nego što do njega stignemo imamo potencijalno opasnu žensku, možda čak i spremnu da ubije zarad svojih interesa. Beverli Majkls kao Bili je zaista opasno lepa, naprasita i beskompromisna u nastojanju da dobije ono što misli da joj pripada. Jedino što joj nedostaje je lukavstvo, a onda i taktičnost, pa svojom impulsivnošću, ispostaviće se, radi samo sebi o glavi. Time, umesto noar kalupa lika fatalne žene dobijamo psihološku studiju određenog posebnog pojedinca. Dakle, Bili ne predstavlja fatalnu ženu per se, već životan, realističan lik, kao što su takvi, uostalom, manje-više i svi drugi prisutni likovi – Čarli, Met, Dora. Po tome je Wicked Woman najpre psihološki produbljena melodrama, jeftina psiho melodrama, kako rekoh gore u uvodu, ali jeftina ne u kvalitativnom smislu, dramskom, narativnom i dramaturškom, već u produkcionom, a takođe i u smislu sirovog, pomalo razuzdanog rediteljskog pristupa likovima i situacijama.