FILMOONIRIJA

       Kada sam nabasao na film Zen Noir samo sam rekao vau! Dve reči koje se najviše čuju na ovom blogu, a koje skoro da nemaju ništa zajedničko, smeštene u naslov jednog filma?! Istina, umesto reči zen, Japan je ta druga najfrekventnija reč na Filmooniriji, ali pod leksemom „Japan“ ovde uvek provejava i semantika reči zen. S obzirom da sintagma zen noar predstavlja apsurdan spoj reči, možda i oksimoron, za pretpostaviti je da se tu radi o nekakvoj komediji – parodiji ili farsi, ili o nadrealističkom filmu u kojem se realističan zaplet film noara raspetljava iracionalnim sredstvima zena. Gotovo da sam bio u pravu, pa sada nakon sedamdesetak minuta provedenih pred ekranom mogu reći da je Zen Noir pre svega uvrnuta komedija, a onda i pomalo noar upakovan u eksperimentalni, zen-nadrealistički film. Dakle, radi se o originalnom ostvarenju, ali, nažalost, originalnost, koja sama po sebi ne garantuje smislenost i kvalitet nekog dela, je možda i jedina svetla tačka ovog ...

     Verujem da na Filmooniriji povremeno proveravate šta ima novo pod oznakom „Kjoši Kurosava“. Odmah da vam kažem da sam do sada pisao o velikoj većini njegovih filmova i da oni retki preostali najverovatnije neće naći mesto na ovom blogu. Zašto? Pa zato što mi nisu bili dovoljno zanimljivi i intrigantni. Očekujte, pak, osvrte na one njegove nove, naravno, ako ih bude bilo, a nadajmo se da hoće. Ali i ako ih ne bude, ne očajavajte, jer postoji alternativa. Ona se sastoji u traženju filmova sličnog senzibiliteta i približnog kvaliteta, a bogata japanska produkcija omogućava i pronalaženje takvih primeraka i pored Kurosavinog osobenog izraza i specifičnog, drugima teško ostvarivog košmarnog ugođaja proisteklog iz tog njegovog mračnog dijegetičkog sveta. Jedan od primera te vrste je Flic , reditelja i scenariste Masahira Kobajašija. Flic bi mogao da se poredi sa Kurosavinim krimićima i psihološkim trilerima s kraja devedesetih i s početka dvehiljaditih. Uostalom, Kobajaši...

       Ima filmova koji rečitije govore o aktuelnoj geopolitičkoj situaciji i globalnim trendovima odnosa između država, hegemoniji velikih nad malima, nego bilo koji priznati politički analitičar ili iskusni državni diplomata pri ministarstvu spoljnih poslova. Pogotovo ako uzmemo u obzir da su ovi poslednji predstavnici državnog aparata i pod uticajima određenih interesnih sfera. Zbog toga svakako više treba verovati onim prvima, tj. umetnicima, koji su po definiciji slobodni stvaraoci, predstavnici jedino i isključivo svojih misli, emocija i savesti. To je razlog da verujemo pre „Apokalipsi danas“ nego, na primer, Kisindžeru, kada nam govori o američkom imperijalizmu i ratu u Vijetnamu. Jer taj film je najplastičnije moguće predstavio politiku sile koju je tada primenjivao „ujka Sem“, glavni svetski policajac. Njegova arogancija i nemilosrdna ratna akcija uperena protiv male, siromašne zemlje u filmu je personifikovana kroz ulogu onog naduvanog, kočopernog američko...