Krucijalne knjige moje mladosti

 

    Ja sam odrastao uz TV ekran i filmove, a ne uz knjige. Moja ljubav prema knjigama došla je naknadno i polako se razbuktavala. Međutim, ono što povezuje filmove sa tog TV ekrana i knjige bila je moja opčinjenost pričama i ona je u osnovi tih mojih dvostrukih afiniteta. Razlog zakasnele spoznaje blagodeti koju daje knjiga ležao je jedino u činjenici da moj tadašnji dom nije raspolagao bilo kakvim književnim fondom, čak ni onim najmanjim. Ipak, nekako dobih od roditelja na poklon prvih deset knjiga iz edicije „Plava ptica“, možda iz razloga što sam završio prva četiri razreda sa perfektnim odličnim uspehom. Tu je bila „Knjiga o džungli“, „Džeri ostrvljanin“, ali i „Lovci vukova“, „Breg svetlosti“, „Vatra“, dakle avanturistički, zabavni romani za decu i odrasle. Tu je, pak, bilo i „Blago u srebrnom jezeru“ Karla Maja, koje je osnažilo moju ljubav prema vestern filmovima, ali i ponukalo da se priključim društvu koje je čitalo stripove o Teksu Vileru, Zagoru, Blek Steni, komandantu Marku i kapetanu Mikiju. Ta stripomanija je kod mene kratko trajala – vratio sam se knjigama, ali sad Velsovom „Ratu svetova“, odnosno Dojlovom „Baskervilskom psu“, koji su mi probudili žeđ za fantastikom.

    Zapravo, u okviru fantastične književnosti mene su više privlačili ti unutrašnji ljudski mrakovi od onih kosmičkih. To sam shvatio čitajući Poovu „Berenisu“. Naime, istoimenu knjižicu pronašao sam među majčinim odbačenim stvarima. To je bila zbirka horor priča iz 1962. godine gde su se još nalazile i Eversov „Pauk“, Dikensov „Jedan krivični proces“, Ljeskovljev „Beli orao“ i Bukeova „Aluka“. Moguće zbog mojih mladih godina „Berenisu“ nisam lako podneo. Zadavala mi je noćne more narednih dana, ali je istovremeno svojom misterioznošću, mističnošću i, što je apsurdno i paradoksalno, opsednutošću smrću i svešću čoveka o sopstvenoj smrtnosti u meni budila sladostrasne užase.

    Potom su roditeljima preko sindikata utrapili „Ilustrovanu istoriju sveta u četiri toma“, što je bio prevod knjiga The Ancient World, The Medieval and Renaissance World, The Expanding World i The Modern World (The Hamlyn publishing Group Limited, 1979). Zahvaljujući ovoj studioznoj i dobro napisanoj knjizi, a lepo i bogato opremljenoj, zavoleo sam istoriju i hrabro napravio iskorak iz beletristike u naučnu, teoretsku književnost. Istina, i dalje sam čitao zanimljive priče, samo sada istorijski potkrepljene i često interesantnije od onih izmišljenih u sferi književne fikcije. Naročito me je zanimala drevna istorija i stare civilizacije, posebno egipatska i starogrčka. Time mi se prvi put nametnula umetnost arhitekture, likovna umetnost, ali i poezija preko Homerovih epova ili antičke tragične drame. Začeprkao sam tu i po starogrčkoj filozofiji što je neminovno uslovilo moja nastojanja da dođem do prvih enciklopedija.

    Ipak, tokom školovanja sam bio usredsređen na udžbenike i malo sam imao vremena da čitam ono što volim. Prvi put mi se ukazala prilika da se potpuno posvetim željenim knjigama tokom služenja vojnog roka. Na nekoliko meseci bio sam raspoređen da radim na razglasu, a prostorija iz koje sam puštao muziku bila je spojena sa manjom vojnom bibliotekom. Sam naziv „vojna biblioteka“ pretpostavljao je određeni poseban izbor knjiga. Dominirale su knjige koje su za temu imale NOB i socijalističku revoluciju, kao i razna izdanja koja su promovisala marksističku ideologiju, ali bilo je tu i levičarski orijentisane beletristike. Ono što mi je tada privuklo pažnju su Remarkovi romani. Verovatno ih ne bih čitao da je ta biblioteka bila civilna, tj. bogatije snabdevena, ali u toj situaciji pročitao sam sa zadovoljstvom sva ta njegova dela i time, uz zastrašujuće prizore ratnih strahota koje su nam tada punile glave, zacementirao svoj antiratni stav za sva vremena.

    Usledile su godine studija na fakultetu na kojem nisam želeo da studiram. Svakog trenutka tražio sam slobodno vreme da uronim u svoje knjige. A to su tad bili mahom ruski klasici. Naravno, Dostojevski je odneo šnjur. Posebno me je izuo iz cipela njegov kratki roman „Zapisi iz podzemlja“. Dugo sam tražio pandana ovom romanu i našao sam ga konačno u egzistencijalizmu Sartra i Kamija, koji su jezički manje moćno, ali filozofski produbljenije, razvili ideje koje sadrži ovaj prototip s početka druge polovine XIX veka. I Tolstojev „Rat i mir“ me je sasvim razoružao ne samo kao još jedan odličan antiratni roman (možda pomalo i nametljivo antiratni), već kao istinsko remek-delo koje idealno funkcioniše na svim nivoima. Ne treba ni govoriti da sam mnoge od tih ruskih klasika ponovo iščitavao, jer u školi nisam imao vremena za te obimne lektire, pa tako, recimo, i „Anu Karenjinu“. S druge strane, Kafkin „Proces“ sam pročitao u jednom cugu i čak tražio još. To „još“ stiglo je takođe kasnije, kada sam imao vremena za popunu svih onih rupa u mom čitalačkom iskustvu. Onda su dobili mesta i verovatno najbolji roman svih vremena, „Don Kihot“, ali i ostvarenja Oskara Vajlda, Tomasa Mana, Markesa i mnogih drugih.

    Ne, nisam smetnuo s uma domaće autore. Čitao sam detaljno, reda radi, Andrića, Pekića, Kiša, ali najviše sam uživao u „Seobama“ Miloša Crnjanskog i, posebno, u njegovom „Dnevniku o Čarnojeviću“. To što me vuče ta neka lirika u prozi možda mogu da zahvalim lepoti naših epskih narodnih pesama i Njegošu. U školi još uvek nisam cenio (ili nisam razumeo) tu autorsku poeziju iako sam voleo pesme Vaska Pope. Tek kasnije počeo sam istinski da uživam u lirici, prevashodno onoj klasičnoj, danteovskoj i šekspirovskoj, mada takođe i u mnogim modernim francuskim, nemačkim i engleskim pesnicima. Posebno se to odnosi na nemačke i engleske pesnike romantizma. Ako hoćete imena, onda ću reći Novalis i Bajron.

    Na pragu srednjih godina čovek počinje da ponire u sebe, da se preispituje. Time daje na značaju refleksivnoj književnosti. Tako sam i ja tada posezao za filozofskim delima, psihologijom, sociologijom, antropologijom u najširem smislu, i iščitavao sva ta važna dela iz ovih oblasti. Učio sam se filozofiji iz „Istorije zapadne filozofije“ Bertranda Rasela, ali i iz konkretnih dela Platona, Aristotela, Kanta, Šopenhauera, Ničea, Bergsona, Ortege i Gaseta. Crpeo sam psihologiju iz Frojdovih i Jungovih dela, sociologiju i antropologiju od francuskih strukturalista. Poželeo sam i da zađem dublje u teoretske osnove onog što me svojim plodovima preokupira, a to su umetnost i film. Počeo sam da proučavam istoriju umetnosti i istoriju filma ne stideći se da se osvrćem i ka egzotičnim kulturama, pre svega ka Dalekom istoku. Tada sam, već iskoračivši u zrelo doba, počeo da shvatam koliko je svet velik i raznovrstan i koliko je ta naša planetarna kultura gusta. Počeo sam i da shvatam da neću stići sve ono dobro i vredno da pročitam, jer je život isuviše kratak. Ipak, ostaje za nama ono pročitano da nas predstavi i okvalifikuje pred tim istim svetom kao unikatnog pojedinca koji je svojom specifičnom (čitalačkom) sudbinom iscrtao trajektoriju svog života.