FILMOONIRIJA

       Mi, muškarci, teško da možemo imati bilo kakvu realnu predstavu o tome kroz šta žena prolazi tokom trudnoće i neposredno nakon rođenja deteta. Zbog toga nalazim interesantnim svaki film koji se ovom temom bavi na jedan ozbiljan, psihološki produbljen način, i koji nam, ujedno, filmski plastično, hoću reći slikovito i figurativno, prenosi to (drugo) stanje, stanje samo po sebi pomalo nadrealno i stoga uznemirujuće. Ponekad je ono uznemirujuće do te mere da razvija psihopatološke procese kod majke, ono što bi se u medicini nazvalo postporođajna depresija. Prvi film te tematike i dubine zahvata, koji većini pada na pamet, je „Rozmarina beba“. Zanimljivo da su ovaj film scenarističko-rediteljski stvorili muškarci, Ajra Levin i Roman Polanski, pa bi onda bilo interesantno videti pristup temi postporođajne depresije i paranoje na ovako promišljen način i iz ženskog ugla. U sasvim svežem filmu Mother's Baby Austrijanka Johana Moder je režirala priču (u čijem stvaran...

       Ako postoji nešto što bi moglo da se nazove zavičajno umetničko stvaralaštvo, onda bi to, po meni, bila sposobnost da se lokalno podneblje poveže s ljudima koji tu žive na način da ono oslikava njihov mentalitet (kao što bi i njihov mentalitet okarakterisao to podneblje), a onda i da utka tu svoju lokalnu boju u živopisni kolorit sveta tako što će te domicilne istine preneti na globalni nivo, odnosno podići ih na nivo opštosti i univerzalnosti. Moj zavičaj je nepregledna panonska ravnica zato što osećam organsku povezanost s njom, s tom sredinom u kojoj živim. Ali teško je tu povezanost adekvatno artikulisati, pa otuda su i retka dela koja su u tom smislu uspešna. Konkretno, u mom slučaju, a kada se radi o filmu, gotovo da jedino mogu da korespondiram sa ostvarenjima Bele Tara. Njegova vizija Panonije kroz sumorni jesenji kišni pejzaž i ljudski pesimizam i fatalizam, koji kao da je odraz konfiguracije Panonske depresije, kao da u meni otvara poslednja vrata, o...

       Onomad, kada sam pohađao kurs fotografije, na jednom od časova postavilo se pitanje white balance -a, parametra kojim se vrši prilagođavanje fotoaparata ambijentalnom osvetljenju. Predavač se beše setio Kjubrikovog filma Barry Lyndon i odmah me upitno pogledao znajući za moje pasionirano filmofilstvo. „Mora da si gledao ovaj film?” - značio je taj njegov pogled. Kao za inat, jedino sam „Bari Lindona” propustio od svih Kjubrikovih filmova, pa mi je preostalo samo da zavrtim glavom. Predavač nabaci začikavački  smešak . „Je li moguće, jedan od najvećih filmova najvećeg režisera na svetu, pa preskočen?! - govorio je taj osmeh... A njegov glas je nastavio priču objašnjavajući nam da se na filmskim setovima uglavnom koristi veštačko osvetljenje, čak i u istorijskim filmovima koji nas odvode u vreme kada nije bilo električnih sijalica. Fotoaparat, odnosno kamera u tom slučaju može da se podesi na način da neutralizuje efekat veštačke svetlosti putem white bala...