FILMOONIRIJA

Vinćenco je mašinski inženjer u propaloj italijanskoj čeličani, koji je opsesivno posvećen svom poslu. Stavljajući svoju čast ispred vernosti kompaniji, on upozorava kinesku delegaciju, iako su njegovi poslodavci već uspeli da sa Kinezima ugovore prodaju visoke peći u stanju kakvom ona jeste, na defekt na njoj i nudi im mašinski deo koji je sam konstruisao, a koji će da omogući postrojenju da profunkcioniše. Međutim, zbog nejasnog prevoda mlade Liu Hue sa italijanskog na kineski ili, jednostavno, zbog ležernosti delegacije koja je transakciju već obavila, Vinćenco ne uspeva da im preda ovaj svoj uređaj. Mučen savešću posle izvesnog vremena on o sopstvenom trošku seda na avion i odlazi u Šangaj kako bi ovaj njegov patent ipak bio uklopljen u, sada kinesku, visoku peć. Kada stigne u sedište kompanije kupca, saznaje da je ova peć za proizvodnju čelika poslata u železaru koja se nalazi duboko u unutrašnjosti Kine. Zbunjen ovim neočekivanim razvojem događaja Vinćenco mahinalno ulazi u jedan

„Zabranjeni grad“ u centru Pekinga je, kao što mu ime kaže, tokom vekova bio carski zabran, ograđeni i utvrđeni kompleks u kojem je živeo kineski car sa svim svojim lojalnim osobljem, činovnicima i gardom. Pristup je za sve to vreme bio zabranjen svim ostalima. Tek padom carstva, od 1924, „Zabranjeni grad“ postaje postepeno muzejski kompleks otvoren za narod. Ali, pristup za strance je bio ograničen, tako da je tek 1987. dozvoljeno, recimo, snimanje unutar carskog grada nekoj stranoj filmskoj ekipi. Bernardo Bertoluči je u pregovorima sa kineskom vladom izvojevao pobedu i obezbedio sebi i svom timu bezuslovni pristup. To je rezultiralo fantastičnim snimcima unutrašnjosti ovog arhitektonskog čuda, što je potpuno ispunilo prvih sat i po filma „Poslednji kineski car“. The Last Emperor (1987) - Bernardo Bertolucci Carskom gradu pristupa se sa ogromnog Tjenanmen trga. Bilo kakva narodna okupljanja tamo su zabranjena još od velikih studentskih protesta iz 1989. godine završenih surovom vojno