The Grand Bouffe (1973) & Favorites of the Moon (1984)

U posmatranju jednog umetničkog dela uspostavlja se relacija subjekt – objekt, odnosno kroz posmatrački akt opažanja uranja se u umetnički predmet. I ta relacija je dvostruka, stupnjevita; posmatranje se odvija najpre kroz čulni opažaj - percepciju realno prisutnog predmeta, a zatim kroz viši opažaj kojim se otkriva ono nadčulno u predmetu – „čulno priviđanje ideje”. Ove Hartmanove misli iz njegove „Estetike” navodim s ciljem da potkrepim svoje mišljenje da je u recepciji jednog umetničkog dela podjednako važan i podtekst – ono što se „saopaža” mimo samog fizički eksponiranog objekta „s jasnom primenom spontanosti”, i sam tekst – forma; struktura i tekstura umetničkog dela. Čak ponekad živim u uverenju, kada je ta ideja, inače skrivena između redova, snažna i originalna, da se može progledati kroz prste umetniku kod koga taj prvi opažaj posmatrača, čulni, taktilni spoj sa delom nije ergonomskog karaktera, odnosno nije organski srastao. Ovako formulisan uvod je koristan kao podloga za generalnu ocenu dva francuska filma o kojima će danas biti reči. The Grand Bouffe ili The Big Feast iliti „Velika gozba” iz 1973. i Favorites of the Moon ili „Miljenici Meseca” iz 1984. su upravo takvi umetnički produkti; teško gledljivi, prilično nefilmični, neelokventni, ali provociraju „čulno priviđanje ideje”, što bi rekli nemački idealistički filozofi.

Namerno upotrebih reč provokacija, jer bi to bila ona jedna ključna reč koja bi okarakterisala oba ovde data filma. Pre svega „Veliku gozbu”; francusko-italijansku koprodukciju s početka sedamdesetih, iz vremena početaka političko-socijalno-seksualne subverzije na filmu, koji su se desili prevashodno u Americi, jer i pre i posle „Novog Holivuda” u Evropi je, tu i tamo, neprestano postojao proces radikalizacije objektivacije ideja i samih ideja na filmu još od početaka kinematografije, a traje i danas mukotrpno se probijajući kroz tampon zone političke korektnosti.

 

        The Grand Bouffe (1973) – Marco Ferreri

Provokacija u „Velikoj gozbi” se odnosi na prežderavanje do smrti. Naime, grupa bogatih ljudi bez nekog posebnog cilja u životu, okuplja se u napuštenoj vili jednog svog prijatelja. Vlasnik vile je Filip, neoženjeni pravnik koji još uvek živi sa svojom dadiljom. On poziva svoja tri prijatelja – Uga, šefa i vlasnika jednog restorana, Mišela, feminiziranog televizijskog producenta i Marčela, pilota Alitalije – da provedu zajednički vikend u dvorcu koji su mu ostavili roditelji. Namera mu je da uživaju u gurmanlucima koje će da spravlja Ugo prebirajući po brdu hrane, a koja će im svakodnevno pristizati u jednoj hladnjači. Već prve večeri, punih stomaka, shvate da im fale žene. Pozivaju tri prostitutke, ali nenadano se pojavljuje i učiteljica Andrea koja je tokom dana provela đake kroz Filipov dvorac, kao lokalnu znamenitost. Ubrzo prostitutke uvide da njihove mušterije i dalje nastavljaju da jedu i da im vremenom strast za hranom postaje veća od potrebe za seksom, pa odlaze uglavnom neobavljena posla. Ali ješna učiteljica brzo se uklapa u ovo gurmansko društvo i uz njih počinje obilato da jede. Prežderavanje (i alkohol koji se ipak umereno konzumira) u početku dovodi do popuštanja moralnih principa kod gostiju, pa se oni tu malo više raskomoćuju, počinju da se nameću učiteljici, koja ih raskalašno prihvata kao što i oni prihvataju njene bujne obline.

Ali umesto orgije počinje masovni pomor; najpre Mišel, koji je prvi počeo da daje znake teškog varenja puštanjem gasova, umire za stolom, a zatim nalaze mrtvog i Marčela u svom bugatiju. Filip i učiteljica su puni i ne mogu da stave ništa više u usta dok gledaju kako Ugo kombinovano kašika guščju i ćureću paštetu. Naravno, to ga na kraju ubije, pa ostaju u životu samo ovo dvoje svedoka njegovog samouništenja. Filip je opsednut Andreinim velikim grudima, koje ga podsećaju na njegovu voljenu dadilju, pa nije mogao da odoli kada mu je kasnije učiteljica poslužila dve ogromne polulopte pudinga u obliku dojki. Kada ih je slistio, Filip je izašao u dvorište sa Andreom kako bi došao do svežeg vazduha, a zatim je seo na klupu, položio glavu u Andreino krilo i, dok ga je ova gladila po kosi, naizgled spokojno dreamao, a zapravo polako ispuštao dušu. Za to vreme u dvorište je ušla hladnjača sa novom isporukom mesa. Filip je došavši sebi u magnovenju pozvao Uga da prihvati porudžbu, ali on, zajedno sa Mišelom i Marčelom, nije mogao da ga čuje, jer su svi zajedno „mrtvi-hladni” bili položeni u ohlađenoj ostavi kuhinje. Radnicima je samo preostalo da zamrznuto meso okače po drveću dvorišta iz razloga što je dvorište opsedao čopor gladnih pasa namirisavši prethodno sve one pomešane arome koje su već danima dopirale iz prostorija Filipove vile.

Naravno, odmah uviđamo da je ovo u stvari mračna slika modernog konzumerističkog društva, društva koje čine ljudi obesmišljenih života, jer su oni sistemom koji danas vlada svedeni na životinje – jesti, piti, pariti se je sve što je ostalo od humanog, razumskog i duhovnog potencijala homo sapijensa. Poruka je jasna i oštra i važi, možda još i više, i danas. Ali onaj prvi plan, sama materija filma i njena struktura je pomalo anarhična; previše likova razvodnjava fokus – to samo senči njihove karaktere, umesto da se studiozno zaroni barem u neke od njih, zatim prazni minuti bez smislene radnje, pa „pretrpani” kadrovi unutar rustičnog, kitnjastog ambijenta Filipovog zamka čime se opet rasipa fokus. Ali i ta formalna anarhija ima svoj smisao u potentnoj ideji opšte degradacije oko koje se sve ovo vrti. A deo anarhističkog stava kao stilskog sredstva autora je i smelost i direktnost. Otuda glavni likovi nose imena glumaca koji ih i igraju: Filip Noare, Ugo Tonjaci, Andrea Fereol, Mišel Pikoli i Marčelo Mastrojani. Interesantno je i raritetno videti čuvene glumce Mišela Pikolija i Marčela Mastrojanija, kojima se, u tim godinama i sa svetskim ugledom koji su već do tada stekli, obično dodeljuju uloge konvencionalnih i konzervativnih pozitivnih likova, da se nađu u koži paćenika, moralnih nakaza i, u krajnjoj liniji, nihilista koji pokušavaju da se ubiju, ni manje ni više, nego prejedanjem.

 

        Favorites of the Moon (1984) – Otar Iosseliani

Subverzivne sedamdesete su se van reganovske Amerike produžile i u osamdesete, pa smo dobili još jedan anarhičan francuski film kakav je „Miljenici meseca”, koji je, međutim, još kriptičniji i tajanstveniji od prethodnog. Radnja se odvija širom Pariza, uglavnom noću, a u koju su uključeni brojni Parižani, lovci boginje Dijane, slikovito rečeno na jednom mestu u filmu, to jest ljudi koje povezuje život sa one strane zakona; lopovi, teroristi, prostitutke, pokvareni policajci, kao i zabludeli aristokrati, nastavnici, muzičari. Oni se uglavnom ne poznaju, ali su „poslovni partneri” okupljni oko sudbine nekih vrednih antikviteta. Iz ruke u ruku prelaze skupoceni porcelanski tanjiri iz 18. veka, kao i jedna poznata slika iz 19. veka. Svedoci smo raznih kriminalnih mahinacija koje se smenjuju (kao na filmskoj traci) između brojnih policijskih racija. Dakle, veliki broj sumnjivih likova, protivzakonitih dešavanja, škakljivih situacija, prljavih lokacija, mutnog neonskog osvetljenja i sveopšteg mraka, stvara parabolu življenja u današnjoj metropoli obezljuđenih ljudi.

„Miljenici meseca” su još jedan mizantropski film ili, bolje rečeno, istiniti prikaz propasti ljudske civilizacije, što se može videti kroz onaj Hartmanov „viši opažaj” ili „čulno priviđanje ideje”. A sama percepcija, prvi opažaj, formalni utisak koji ostavlja film je slične vrste onoj koju imamo kod „Velike Gozbe”. Dakle, previše likova i, čak, ovaj put brojni mizansceni, jer se radnja odvija širom grada, a ne samo na jednom mestu, kao što je bila Filipova vila u prethodnom filmu, čini ne samo da se fokus rasipa, već i da gledalac zapadne u konfuziju. Teško se može ispratiti ko je tu ko, ko s kime ima kakav dil, kakav kriminalni čin je na delu ili šta je cilj tog samog čina. Može se recimo uvideti da su dva lopova usmerena isključivo na pomenutu sliku iz 19. veka – ženski akt velikog formata. Oni tu sliku stalno kradu i preprodaju. Ali, s obzirom da je kradu isecanjem iz rama, ona je svaki put sve manja i manja, da bi na kraju, u kući poslednjeg vlasnika, visila na zidu kao uramljen portret žene sveden gotovo samo na njeno lice. Međutim, mnogo je više onih nejasnih kriminalnih činova i pobuda. Tu su, na primer, teroristi koji miniraju spomenik nekakvom neimenovanom smešnom čovečuljku. Zatim žena korumpiranog policajca koja, strogo i autoritativno, kao Dijana, boginja lova, u odnosu sa svojim devicama, organizuje prostitutke oko skrivanja i distribucije vrednog porcelana i još svašta-nešto što se manje-više događa pod velom tajne u večitoj noći pod ćudljivim mesecom.

Mnoge od navedenih situacija su komične same po sebi i ta komika je izrazitija od satire kojom se iz drugog plana kritikuje današnja urbana civilizacija. Suprotno od filma „Velika gozba”, gde, po meni, satiričan prikaz proždrljivosti današnjeg čoveka-konzumeriste, proždrljivosti koja se više ne može nazvati tek pohlepom, odvlači pažnju gledaocu od sitne komike samog čina prejedanja ili scene neuspešnog pokušaja seksualnog opštenja u stanju prekomerne sitosti, kada opkoračivanje muškarca od strane žene može ovom ništa drugo do samo da pokrene gasove u crevima. Zapravo, ovakva komika u detaljima filma „Velika gozba” je krajnje neukusna i izaziva najčešće gađenje kod publike. Ipak, i jedan i drugi film su uspeli u osnovnoj umetničkoj nameri. Dakle, ne da jeftino zabave gledaoca, nego da ga pogode i nateraju da se zamisli nad današnjim osnovnim životnim problemima. Ne nad globalnim problemima vezanim za epidemije, ratove ili verski ekstremizam, već nad onim intimnim egzistencijalnim; da porazmisli o svojoj ličnoj odgovornosti, obavezama i pravima koje mu nameće sve ograničenija i skučenija sloboda sopstvenog (ne)delovanja.