House of Sayuri (2024) & A Strange House (2024)

 

Čini se da je J-horor, kao pravac unutar žanra strave i užasa poznat po motivu osvetoljubivih duhova nasilno skončalih žena, iscrpljen poslednjih godina, ne samo na domaćem terenu, u Japanu, već i širom filmskog sveta koji je svojevremeno prihvatio ovu plodnu i unosnu formulu. Ipak, tu i tamo, i danas može da iskrsne poneki ovakav film, takav da polazi od prepoznatljivog paterna, ali i od ambicije da se on, taj patern, varira i pretvori u nešto novo, drugačije. House of Sayuri i A Strange House su dva ostvarenja nastala u prethodnih godinu dana, a koja inventivno prevazilaze granice J-horora i transgresiraju ka nečemu koliko-toliko unikatnom. Kođi Širaiši, veteran horor žanra koji se nikad nije slepo potčinjavao pravilima, u „Sajurijinoj kući” kombinuje stravu, splater i komediju na neobičan način. S druge strane, Junići Išikava u „Čudnoj kući” na priču o duhovima kalemi ritualna ubistva tako transformišući i uhodane šeme trilera, ali i folklornog horora. Dakle, složene i kompleksne priče bazirane na tradicionalnim yūrei storijama su ovde dovele do ukrštanja različitih stilskih pravaca utičući na nastanak originalnih dela, ali one su bile u oba slučaja donekle i preterano komplikovane što je uslovilo njihovu neuverljivost i posledično tome gledateljsku recepciju sa dozom neverice. U daljem tekstu ću se više zadržati na manama i vrlinama razmatranih filmova, a ukratko ću i prepričati njihov sadržaj pažljivo odmeravajući reči kako ne bih otkrio i ono što vi sami treba da otkrijete oblikujući svoju svest tokom trajanja filma kroz neizvesnost, strah, misteriju, čuđenje i zaprepašćenje.

        House of Sayuri (2024) - Kôji Shiraishi

Intro u ovu horor-komediju predstavlja scena u kojoj jedno gojazno dete, čije su dimenzije prenaglašene, uzima metalnu šipku i nasrće na rođenu majku dok ga ona poziva da se konačno priključi familiji za stolom tokom večere. Kada, potom, vidimo jednu drugu porodicu pri useljenju u istu tu kuću, dvospratnicu na periferiji jednog manjeg grada, predosećamo da će njeni članovi da budu žrtve mračnog nasleđa koje ih tamo čeka. Tako i biva. Čim se pojavi priviđenje onog gojaznog deteta i još jedne male, krhke devojčice, novi stanari postaju njihove marionete i život im najednom visi o koncu. Redom su žrtve: otac, deda, majka, punoletna ćerka i najmlađi sin. Svi oni umiru stravičnom smrću tako što budu napadnuti od strane džinovskog deteta sa pajserom ili se pobiju međusobno, pošto ih zaposeda zlo koje obitava u kući. Preživeli su jedino unuk, srednjoškolac, i njegova senilna baba. Od tog trenutka na sredini filma mešavina jeze i splatera prelazi u miks u kojem dominira komedija. Naime, baba ustaje iz kolica i čiste svesti, bodra i preduzimljiva, razmrdava unuka iz njegove depresije i malodušnosti s ciljem da zajedno s njim krene u osvetu. Pod devizom „u zdravom telu zdrav duh” podstiče unuka da vežba i jača volju, tako da vremenom stečenom samouverenošću odagnava strah i na taj način uz pomoć preporođene starice isisava energiju onostranim entitetima, slabi ih, ali ipak ne može da ih se oslobodi sve dok ne eliminiše i razlog njihove ozlojeđenosti. Baba preuzima stvar u svoje ruke, kidnapuje porodicu koja je živela tu pre njih i suočava je sa njenim preminulim članom; duhom devojčice koja, ispostaviće se, ima debele razloge da sa sobom u grob ponese kletvu bačenu na oca, majku i sestru.

„Sajurijina kuća” se prilično skladno razvija u početku upoznajući nas sa članovima jedne naizgled obične porodice, a onda i sa pretnjom oličenom u vidu natprirodnih pojava, utvara koje su živo predstavljene i koje telepatski manipulišu ukućanima. Zbliživši se sa simpatičnim likovima novopridošlih stanara počinjemo više da strahujemo da im se nešto loše ne desi, ali izgleda da je Širaiši upravo to i čekao. Setpisovi ubistava su brutalni i nemilosrdno zaobilaze naša empatična nastrojenja. U toj brutalnosti stvara se grotskna predstava i čini se da je reditelj pronašao adekvatan subverzivni humorni ton u karikaturalnosti insceniranih ubistava. Prepuštamo se toj kontrolisanoj travestiji tako što se sada umesto za likove vezujemo za enigmu uklete kuće. Groteska nas na taj način distancira i od dubokog proživljavanja strave i užasa, pa ugodnije pristupamo razrešavanju misterije duhova džinovskog dečaka i slabunjave devojčice. Međutim, od sredine filma taj tonski balans se narušava. Pravo niotkuda baba stupa na scenu i od nepokretne, dementne, stare osobe postaje supermen. Blaga karikaturalnost iz prvog dela filma sada dobija prefiks hiper. Likovi unuka i, posebno, babe postaju skice iz crtaća. Upadamo u jednu prizemnu burlesku u kojoj osećamo strah tek kada unuk sam u ukletoj kući počne da gubi ono veštački napumpano samopouzdanje. Samo tada, po principu spojenih sudova, ojačavaju duhovi i postaju opasni. U svim drugim slučajevima naš strah nadjačava poriv za osvetom koju je baba preuzela na sebe iživljavajući se nad članovima porodice pokojne devojčice. Dakle, preostaje isključivo taj osvetnički nagon koji tarantinovski traži zadovoljenje u stilizovanom nasilju. Ali, Širaiši ipak nije Tarantino, pa onda ni House of Sayuri nije Inglourious Basterds, recimo.

        A Strange House (2024) - Jun'ichi Ishikawa

U ovom drugom filmu iz faha o ukletim ili misterioznim kućama, osvetnički ženski duh je tek prva karika u dugom lancu zločina proisteklih iz posmrtne kletve ubijene. Štaviše, kasniji zločini i žrtve tek su indirektno vezani za preminulu. Ne preko njenog otelotvorenog zloćudnog duha, već preko sujeverja potomaka njene familije koji veruju u mit o osveti posle smrti. Kako bi izbegli kletvu oni izvode ritual žrtvovanja tek rođene sopstvene dece… Otkrivam vam epilog „Čudne kuće”, ali do tog epiloga je vrlo dug zavojit put sa mnoštvom rukavaca, zaplitanja i rasplitanja kroz preokrete. Na početku Amemija, jutjuber koji se bavi okultnim, na ucrtanom planu stana koji namerava da kupi njegov poslodavac, otkrije tajnu nišu između kuhinje i dnevne sobe. Konsultujući dizajnera Kuriharu nalazi vezu između tog zazidanog prostora i dečje sobe sa kupatilom na gornjem spratu. Dečja soba je bez prozora, a ima i jedan tajni prolaz ka podrumu, pa Amemija i Kurihara zaključe da je ovaj stan idealno konstruisan za otmice i ubistva. Kada otkriju da je u blizini tog stana nađeno raspalo telo muškarca, Amemija odluči da istraži ovaj slučaj do kraja kako bi dobio uzbudljivu priču za svoj program na internetu. Nakon jedne od emisija Juzuki, anonimni pratilac ovog programa, pozvoni na vrata Amemijinog studija i predstavi se kao žena onog ubijenog muškarca. Sada njih dvoje zajedno potraže familiju koja je živela u tajanstvenom stanu, pa našavši je otkriju da i ovaj njihov novi dom takođe sadrži tajne prolaze. Potom se ispostavi da je Juzuki zapravo sestra žene koja tu živi sa mužem i sinom. Ova tu boravi inkognito već duže vreme, pa sada Juzuki pokušava da sazna zašto joj se sestra krije čak i od najbližih rođaka. Dalja istraga ih vodi i u staro seosko domaćinstvo u kojem su ponikle ove dve otuđene sestre. U njemu će, opet kroz tajne prolaze, stići i do konačne istine. Juzuki će posle silnih peripetija dobiti nazad sestru i sestrića, a Amemija uzbudljivu priču i obilje pratilaca na svom kanalu posvećenom istraživanju okultnog.

U „Čudnoj kući” gotovo da nema ničeg natprirodnog. Snovi, halucinacije i opsene čine da poverujemo da se radi o još jednoj priči o duhovima, ali razrešenje filma sva ova somnambulna dešavanja rasčivijava na sasvim racionalan način svodeći ih na prirodne pojave. Istina, sujeverje, zatucanost i, u krajnjoj liniji, zločinačka predisponiranost pojedinih likova pretvara ih u monstrume, gotovo nadnaravna bića. Ovaj film sa svojom storijom je još kompleksnije zamešan od prethodnog, pa iziskuje pažljivo praćenje, što ne predstavlja problem, jer je priča zanimljiva i zagonetna, ali i logično postavljena i vođena. Sa te strane ovde nema iznenađenja niti promena u senzibilitetu rediteljskog zahvata kakve imamo u „Sajurijinoj kući”. Fokus je sve vreme na rešavanju misterije, nema digresija kojima bi se narušila osnovna pripovedna nit, što je s jedne strane pohvalno, ali dvočasovna konstantna usredsređenost na detektivsko otkrivanje i povezivanje detalja, permanentna dedukcija bez imalo zastranjivanja kojim be se indukovale i indikovale neke druge stvari osim onih vezanih za kriminalni slučaj, vremenom izaziva zamor. U svakom slučaju, Išikava je zanatski korektno odradio svoj posao i stvorio žanrovski kredibilno ostvarenje, isto kao i Širaiši, koji je, pak, autorski bio ambiciozniji i, čak, radikalno eksperimentisao sa sučeljavanjem i prožimanjem komedije i horora. Ali taj njegov eksperiment meni nije legao; taj spoj kalambura sa visceralnim hororom u drugom delu filma niti me je nasmejao, niti uplašio. Možda sam samo osetio grozu zbog disproporcije između brutalnosti nasilja i tanušnosti komičnog efekta koji se pritom javlja. Groza je ipak prejaka reč. Osetio sam, zapravo, nelagodnost one vrste kakva bi bila dok se gleda pornić u društvu roditelja... hm.