Dersu Uzala (1975) – Akira Kurosawa

 

U vreme kada je i Verner Hercog snimio svog „Kaspara Hauzera“, Akira Kurosava je, takođe, posegao za temom divljaka, istina, plemenitog divljaka. Više u duhu rusoovskog romantičarskog pristupa, a onda i strukturalističke paradigme, koja je tada bila na vrhuncu popularnosti (bazirana, u suštini, na levi-strosovskoj tvrdnji da „civilizovan“ um ima istu struktura kao i „divlji“ um), Kurosava je preispitivao domete civilizacije poredeći je sa onim iskonskim; netaknutom prirodom i izvornim čovekom kao njenim sastavnim delom. Taj čovek je skroman, štedljiv, nesebičan, požrtvovan – obziran i prema prirodi i prema drugim ljudima doprinoseći na taj način ostvarivanju prirodne ravnoteže i kosmičkog sklada. Kurosava je u to vreme, u stvari, čeznuo za svojim ličnim unutrašnjim skladom. Za vreme petogodišnjeg stvaralačkog hijatusa, do pred snimanje „Dersu Uzale“, on se borio sa svojim demonima pokušavši čak i da izvrši samoubistvo. Najverovatnije zbog toga se vratio svojoj staroj ideji da ekranizuje memoare ruskog istraživača Vladimira Arsenjeva. Jer, sa ovim zapisima o pripadniku jednog primitivnog tunguskog plemena i njegovom življenju u skladu s prirodom, kao da je i sam Kurosava pokušao da se resetuje na izvorna podešavanja; da proba da odbaci breme civilizacije, a sa njom i vremenitost, očisti karmu i prosvetli se, onako zenovski živeći po instinktu i inerciji fizičko-fiziološke nužnosti.

Na dalekom istoku Rusije Vladimir Arsenjev se 1910. godine  vraća u sibirsku oblast Usuri koju je kartirao u dva navrata, počev od 1902. Tamo traži grob Dersu Uzale, svog lokalnog vodiča, kojeg je tu sahranio pre tri godine, prilikom svog drugog boravka zbog topografisanja terena. Sada na tom mestu niče naselje, a Arsenjev se sa nostalgijom priseća svog prvog boravka i susreta sa Dersuom od pre osam godina. Ovaj je kapetanu Arsenjevu i njegovim sadruzima, istraživačima, omogućio da se lakše snađu na nepoznatom terenu tokom surove sibirske zime zahvaljujući svojim sposobnostima i veštinama. Tada im je bio cilj da kartiraju područje jezera Kanka. Dersu je u ovom poduhvatu obezbeđivao bivake za noćenje, hranu i siguran put, čak je i spasio život kapetanu zadužujući ga time za ceo život. Ali, Arsenjev je bio ganut i zbog čiste duše tog plemenitog divljaka, pa kad su se rastajali na transsibirskoj pruzi nije mogao da sakrije suze.

Pet godina kasnije Arsenjev se sa svojom istraživačkom četom vraća u tu Tungusku oblast kako bi nastavili kartiranje terena. Sada, u ovom drugom delu filma, pratimo pohod tokom letnjeg perioda. Arsenjev posle višemesečnog rada konačno nabasa na Dersua. On im se i ovog puta pridružuje i predvodi ih kroz nekultivisanu divljinu prepunu opasnosti. Na brzacima jedne reke Dersu ponovo spašava Arsenjeva rizikujući sopstveni život. Tu su i ratoborna plemena koje srećno zaobilaze, ali koban se ispostavi susret sa sibirskim tigrom. Dersu, iako mu to plemenska tradicija zabranjuje, iz prinude ubija tigra. Prema verovanju, tim potezom on je zapečatio svoju sudbinu, jer će izgubiti sposobnosti za lov od kojeg živi, a onda će i stradati onako kako je stradao i sam tigar.

Vremenom Dersu zaista i gubi oštro oko, ne može više precizno da gađa u lovu, pa pristaje da pođe sa Arsenjevom u grad i da tamo proživi svoje pozne dane. Međutim, iako je ljubazno primljen od kapetana, njegove žene i sina, ne uspeva da se navikne na to da je veći deo dana zatvoren između četiri zida. Konačno reši da se vrati u sibirsku tajgu i nastavi po starom. Arsenjev ne može i neće da ga zaustavi, jer shvata da Dersu nije stvoren za život u civilizaciji, pogotovo što mu pomalo i zavidi na takvoj sudbini... Posle izvesnog vremena stigne vest da je kapetanova vizit-karta nađena na telu jednog ubijenog nomada. Arsenjev na mestu zločina shvati da je Dersu, a to je upravo on, ubijen puškom koju mu je sam poklonio. Ubijen je puščanim metkom, kao i onaj tigar... Dersua sahranjuju na tom usamljenom mestu, u šumi, a Arsenjev mu na humku pobija štap kojim se ovaj plemeniti primitivac probijao kroz život.

„Dersu Uzala“ je podeljen na dva dela. Prvi deo prati prvu ekspediciju u surovim uslovima polarne klime, dok je drugi većinom posvećen narednoj ekspediciji obavljenoj tokom letnjeg perioda. Na prvi pogled razlika se nameće kroz vizuelni utisak. Ali ne čini se da je razlog neujednačenoj fotografiji različito prirodno osvetljenje prisutno tokom zime, odnosno leta. Biće pre da je Asakazu Nakai, redovni Kurosavin direktor fotografije, koji je rukovodio snimateljskom ekipom i na ovom projektu, više umešao svoje prste u prvi deo filma, jer su tu dobijeni rezultati na planu vizualnosti impresivni. Fantastični prizori blještave beline snega, caklenja leda, večernjeg kristalnog rumenila rasutog po površini jezera pokrivenog ledenom pločom i snežnom pokoricom, neodoljivo uvlače gledaoca u ovaj magičan svet prirode nedodirnute ljudskom rukom. Zapravo, sićušne titrave ljudske prilike – mutne tačke u nepreglednom zamrznutom prostranstvu, u kojem se preko daleke ravne linije horizonta preliva plavetnilo iz olovnoplavog odsjaja lednika u plaho plavotno sivilo neba, kao da naglašavaju tu beskrajnu i večnu konstantnost kosmičkog ustrojenja.

Nasuprot tome, u drugom delu filma fotografija je nekako tupa i ravna, a sa njom takva postaje i sama priča. U prvom delu ova avantura drži pažnju, jer se tek upoznajemo sa zanimljivim Dersuovim likom i to kroz teškoće koje je on prinuđen da rešava. Veština sa kojom on to radi u klinču sa pretećom sibirskom zimom, koja iscrpljuje i izgladnjuje sve članove ekspedicije, ostavlja bez daha. Uvučeni smo u tu borbu za preživljavanje, ali su nam ostavljeni i „prazni“ minuti tokom kojih kamera hvata lepotu i mirnoću pejzaža. Tek tokom tih intermeca mi se praznimo od balasta civilizacije, gotovo da doživljavamo katarzu putem koje silazimo u neiskvarenu iskon čovečanstva. Ta katarza je i lek od depresije, od samoubilačkih tendencija koje su ophrvale Kurosavu. Kao da je njegov beg u bespuća Sibira, prvi i poslednji put snimajući film van Japana, bio beg od otuđenja modernog društva, beg od izvitoperenosti ka istinskom sebi. Zahvaljujući ovom filmu i njegovom terapetskom uticaju na autora, bar ja to tako pretpostavljam, stvoren je preduslov da on nastavi da snima filmove. U suprotnom ne bismo dočekali da vidimo još neka njegova remek-dela kakva su, recimo, „Kagemuša, senka ratnika“ ili „Ran“.

Sa drugom ekspedicijom, uz još neke uzbudljive epizode, one sa brzacima i tigrom, izgubili smo taj isceljujući katarzični osećaj. Fokusirani smo na samu avanturu u kojoj se smenjuju realni događaji sa mitskim primordijalnim slikama još uvek živim u Dersuovom umu. Završnica filma je narativo i dramaturški nerazrađena, narodski rečeno – zbrzana. Motivi koji Dersua najpre odvode u urbano društvo, a potom ga vraćaju u prirodno okruženje, su neubedljivi. Zbog toga se takav završetak, koji uključuje i Dersuovu smrt, ne dotiče dovoljno gledaoca, ne donosi potreban impakt. Bar ne toliko koliko je autor memoara tome težio. Jer ovaj plemeniti divljak je ideal istinskog čoveka, ubeđuje nas narator Arsenjev, a mi se na kraju nedovoljno jako vezujemo za njega, ne toliko da bi nas njegova smrt dirnula do suza. Utoliko ovaj film nije ispunio svoj cilj – dakle zbog odsustva dramske napetonsti i klimaksa u situaciji kada se Dersu dvoumi kakvom životu da se privoli, a posredno, jer nije u potpunosti zadovoljio ni estetske kriterijume, niti izbistrio i zaokružio Kurosavinu umetničku viziju. Takođe, nije do kraja propratio ni opštu težnju svog vremena – da se naglasi primarna struktura, kao nepromenljiva svevremena bazična (kripto-)realnost, jedinstvena matrica u korenu pojavnog sveta koju promovišu društvene nauke druge polovine XX veka, pre svega strukturna antropologija za koju su rudimentarni običaji zasnovani još u prvobitnoj zajednici i ponašanja članova te zajednice proistekla iz njih prisutni i danas.