The Cherry Orchard (1990) – Shun Nakahara

 

The Cherry Orchard je dosledna obrada (onoliko koliko to može biti kada se prevodi iz stripa na film) istoimene mange Akimi Jošide. I u filmu se prepoznaje „ženski rukopis” ove ilustratorke koja je pravila mangu o odrastanju tinejdžerki na pragu punoletstva. Pored ženskog lica, možda bi se tu moglo očekivati i muško naličje, odnosno doza perverzije, kada se zna da je reditelj filma, Šun Nakahara, tek izašao iz industrije porno filmova i uz još jednog muškarca, scenaristu takođe iz pinku zabrana, Hiroaki Đinoa, pristupio ekranizaciji ove priče u čijem središtu se nalazi lezbejski odnos između tri devojke. Ipak, ta ljubav je sasvim nevina i pre je odraz zbunjenosti koja nastupa u periodu adolescencije usled preispitivanja sopstvenih nastrojenja i poriva i eksperimentisanja sa njima, nego što je, zapravo, to istinska erotska strast. Naslov mange i filma se odnosi na Čehovljevu dramu „Višnjik”, jer učenice u ženskoj gimnaziji, članice dramskog kluba, kao i svake godine na Dan škole, pripremaju izvođenje ove predstave. Međutim, sam motiv drveća u cvatu nosi drugačije značenje u filmu u odnosu na pomenuti dramski komad. U japanskoj tradiciji belo-ružičasti behari procvetale trešnje/višnje simbolizuju prolaznost, pa je tragičnost Čehovljeve priče o propasti jednog vremena dekadencije u koju je zapalo rusko plemstvo, predstavljena slikom posečenih stabala u višnjiku, zamenjena nostalgijom za čednom mladošću detinjstva kroz prikaz kratkotrajne faze cvetanja, kritične vegetativne faze posle koje dolazi do pupljenja i sazrevanja. Da bi nastao plod, cvet mora da umre, i u tome je sva tragičnost ovog filma. Ali to je život – beskonačni ciklus rađanja i umiranja.

Već na samom početku, kada vidimo jednu učenicu koja se nakon ašikovanja sa vršnjakom iz druge škole pojavi u sali dramske sekcije svoje gimnazije i kada shvatimo da za njom pristižu i njene drugarice, takođe problematične u neku ruku, kako bi se spremile da odigraju Čehovljev čuveni komad, postajemo skeptični da ćemo uošte dočekati tu pozorišnu predstavu. Jer, za organizatorkom predstave, Kaori, ulazi Juko, režiserka predstave, sa novom frizurom. Naime, prema striktnim pravilima ponašanja ženske gimnazije mini-val nije dozvoljen, a nije dozvoljeno ni pušenje, pa kada se proširi glas među drugaricama da je jedna od njih, Noriko, uhvaćena sa zapaljenom cigaretom u društvu učenica iz konkurentske gimnazije, pojavi se strah da će nastavničko veće otkazati predstavu. U takvoj atmosferi neizvesnosti, članice dramske sekcije sede i razgovaraju o svojim svakodnevnim problemima i preokupacijama; o ljubavima, prijateljstvu, modi, ali ne zaboravljaju ni na predstojeću predstavu. Čijoko, koju simpatiše Juko, obično igra muške uloge, pa sada nije zadovoljna jer je dobila glavnu žensku ulogu, ulogu poročne plemkinje Ranjevske. Zbog toga režiserka Juko često odvlači Čijoko od ostalih i u četiri oka pokušava da reši ovoj problem, ali ti striktno poslovni razgovori imaju za cilj i da kanališu platonske izlive nežnosti između njih dve. Jedino Noriko primećuje tu ljubavnu hemiju i to iz razloga što i sama simpatiše Juko, pa joj njena ljubomora otvara oči.

Nakaharina kamera se neprimetno kreće među devojkama raštrkanim po sali i voajeristički prati ne samo njihove razgovore, već i pokrete tela u krupnim kadrovima; noge jedne od njih dok njima maše sedeći na stolu, ili druge polaznice drame dok jedu sladoled i piju sok fokusirajući se, pritom, na njihove usne. Ali efekat takvog pristupa nije (samo) erotski podsticajan. Time se, u stvari, postiže hvatanje trenutka, tog kratkotrajnog cvetanja mladosti u naponu snage, taman pre nego što će početi da vene. I sva ta ćaskanja, ogovaranja, bezazlene šale, naivne strepnje i preuveličani strahovi umesto da nâs, matore, ostave nezainteresovanim ili uspavaju, uspevaju da nas privuku kao nepatvoreno ispoljavanje mladalačkog poleta koji je hirovit, nestalan, ali i tanan kao latica trešnjinog cveta. Ta krhka čednost i iskrenost konačno nadvladavaju cinizam nas odraslih i zahvaljujući rediteljevom komponovanju tih razgovora i tih prizora, koji tek povremeno izlaze iz sale za dramu u otvoren prostor okićen prolećnim bujanjem krošnji, gradi se dramska progresija i napetost od elemenata tričave svakodnevice. Dakle, on ipak uspeva da nas napravi ranjivim i da nam probudi žal za mladošću a da taj nostalgični igrokaz ne pređe u patetiku. Zajedno sa učenicama strahujemo da će „Višnjik” biti otkazan, ali i nakon što on ipak bude odigran, osećamo prazninu u srcu pri pogledu na sada praznu salu za probe u koju kroz otvoreni prozor vetar unosi opale latice trešnjinog cveta. Odzvanjaju nam u glavi i reči nastavnice Satomi, koja se izborila da se predstava održi argumentom da je ovo poslednja prilika za ove maturantkinje. Već dogodine one neće više biti u školi, kaže ona. Biće zrele odrasle osobe koje nisu prošle ispit zrelosti zvani „Višnjik”. Nemojmo to dozvoliti!

Đunići Fuđisava, direktor fotografije, je sa nonšalancijom meko predstavio čistotu mladosti i cvetanja, isto kao i Mari Kumamoto na polju prateće muzike; utišanim, nenametljivim varijacijama na Šopenove teme. Nakahara je bio svestan da je napravio vredan film, ujedno i pitak i dubok, iako je po svom budžetu i komercijalnim ambicijama to, zapravo, mali film. Zbog toga je, pretpostavljam, odlučio da gotovo dvadeset godina kasnije snimi i rimejk. The Cherry Orchard: Blossoming iz 2008. je manje dosledan originalnoj mangi, ali je i manje uspeo od filmskog originala. Razlog leži u činjenici da se u odnosima i intrigama između učenica izgubio taj tihi momenat prelaza, prelaza između detinjstva i odraslog doba, između cvetanja i pupljenja, na kraju, između življenja i umiranja. Taj trenutak traži tišinu za kontemplaciju, a u rimejku te plodotvorne tišine nema. Ali, ako ipak želite da na neki način ponovite iskustvo stečeno gledanjem Nakaharinog originala, savetujem vam da se okrenete filmu Summer Vacation 1999 reditelja Šusukea Kaneka ili možda filmu I Are You, You Am Me Nobuhika Obajašija. Na oba ova ostvarenja sam se već osvrnuo OVDE na blogu.