Broken Rage (2024) – Takeshi Kitano

 

Ono što ja povremeno radim ovde na blogu (u jednom postu se osvrćem na dva filma koja imaju neki zajednički imenitelj), to je uradio i Takeši Kitano u svom maniru. Snimio je dugometražni film sastavljen od dva kratka, tj. šifrovao je istu priču u dva različita stilsko-žanrovska koda. Faktički, uz osnovnu krimi-priču o profesionalnom ubici, toliko puta viđenu u Kitanovoj filmografiji, data je i njena parodija na način da se striktno preuzima scena po scena iz originalne verzije i modifikuje u komičan ton. Iako i jedna i druga varijanta obiluju klišeima (ova druga preslikava ranu slepstik komediju ili apsurdni humor tipa „Goli pištolj”), film u celini predstavlja unikatnu konstrukciju. Na planu forme, dakle, Kitano je eksperimentisao i dobio ne samo svojevrsni žanrovski hibrid, već i osobenu matricu koja radikalno menja pristup i očekivanja gledalaca. Ali takva „sabotaža” u gledaočevoj recepciji nastupa tek od drugog dela, od rimejka prve priče. Tada smo prinuđeni da svaku scenu i kadar odmeravamo prema onima viđenim u prvoj verziji. Iako u početku pretpostavljamo da će ova „repriza” vremenom postati zamorna, svako karikiranje radnje kroz sada komični lik plaćenog ubice donosi osveženje, čak i onda kada ti gegovi i apsurdni humor nisu dovoljno smešni. U rimejku glavni lik, nemilosrdni, iskusni i vešti plaćeni ubica, postaje nezgrapni starac, šeprtlja. Time se surove akcione scene pretvaraju u komične, ali se zbog njihovog promenjenog senzibiliteta menja i tok radnje. Taman u dovoljnoj meri da se i u ovoj parodičnoj obradi koncentrišemo na zaplet i sa neizvesnošću dočekamo kraj čiji smisao je savim drugačiji od onog iz prve verzije.

Takeši Kitano glumi plaćenog ubicu u godinama, koji dobija naloge od gospodina M. da ubije zelenaša Ogura, a potom i Mogija, kriminalnog bosa. On sasvim hladnokrvno obavlja te zadatke. Staromodno, bez mnogo pompe, samo sa pištoljem za pojasom, nemaskiran, u elegantnom odelu sa sunčanim naočarima na nosu, Kitanov lik upucava svoje žrtve ili ih davi vlastitim rukama. On ćuti i dela kao da je u pitanju najobičnija dnevna rutina. Ali radi to sa stilom i, što je najvažnije, efikasno, čime zaslužuje poverenje poslodavca. Praksa je da ovaj veteran siđe u obližnji zabačeni kafić, preuzme kovertu od konobara na kojoj je potpisan gosp. M, a onda se vrati u svoj samački zapušteni stan i pregleda sadržaj koverte. U njoj nalazi osnovne podatke o budućoj žrtvi i upustva o njenom kretanju kako bi lakše došao u situaciju da je eliminiše. Deo plana je i da se pod velom mraka obezbedi odstupnica sa mesta zločina, ali nakon drugog ubistva privodi ga policija, jer su se pojavili svedoci koji su ga prepoznali kao izvršioca. Nemajući kud ovaj vremešni ubica pristaje na nagodbu sa organima reda; infiltriraće se u jednu narko bandu kako bi je raskrinkao, a za uzvrat biće pušten na slobodu po obavljenom zadatku. U saradnji sa dva policijska službenika uspeva da postavi zasedu na mestu preuzimanja narkotika i da tokom razmene droge za novac između dve kriminalne strane pomogne u njihovom razoružanju i hapšenju. Sve se lepo, po planu, odvijalo i okončalo za našeg (anti)heroja. Zaradio je svoju slobodu, a potom zaista i postao slobodan čovek.

Ovaj siže bi bio i sadržinski kostur rimejka koji se nastavlja odmah po zaršetku dvdesetsedmominutnog originala. U narednih trideset i pet minuta Kitano ismeva ovaj svoj trejdmark, mačo gangsterske filmove, tako što od super-antiheroja, koji je postao opšte mesto u njegovoj dugoj filmskoj karijeri, stvara karikaturu, ali time otvara prostor Bit Takešiju, svom alteregu, priznatom i poznatom komičaru. U njegovom prepoznatljivom stilu obeleženom rezervisanom minimalističkom glumom, ledenim licem i istom takvom, dead-pan komedijom, Kitano pravi kalambur od početne premise. Na putu između stana i kafića on se sapliće na stepeništu, potom u lokalu seda na oštećenu stolicu koja se lomi pod njim sručujući ga gromoglasno na pod. Po povratku u stanu izaziva požar svojom trapavošću. Kasnije improvizuje kafansku tuču, nepažljivo puca oko sebe, a kao izgovor za nekontrolisano ponašanje nalazi nebulozne argumente. Deo ove geg komedije apsurda su i uplašeni izrazi lica i neartikulisani prigušeni krici koje ovaj smetenjak ispušta kada policajci pokušaju da mu iznude priznanje o naručiocu ubistava. Ta scena u kojoj policajac, koga igra Tadanobu Asano, pred zabezeknutim ubicom simulira gutanje mača i ležanje na fakirskom krevetu, na ekserima, a sve da bi izazvao empatiju kod tog kriminalca i naterao ga da progovori, izaziva najviše smeha. Ne sami ti Asanovi postupci, već Kitanove reakcije u vidu otvorenog strahovanja da se njegov islednik ne povredi; te histerične reakcije sa zadrškom koje predstavljaju kontrast njegovoj poslovično krajnje svedenoj glumi. Tek tada je, paradoksalno, ovaj surovi ubica bio slomljen i nateran na saradnju.

Izneti primer apsurdnog humora nalik na onaj iz filmskih franšiza The Naked Gun ili Hot Shots!, kao i fizičko, slepstik komedijašenje nisu uobičajeni za japanski pristup komičnom. Nisam, osim u pomenutoj sceni isleđivanja, bio ni jednom istinski zasmejan. Ono što, međutim, Japancima daje prednost jeste naracija, pričanje priče, a to je i u slučaju filma Broken Rage sušta činjenica. I pored brojnih klišea, uostalom namerno datih kako bi se u okvirima parodije oni ismevali, jednostavni zaplet, koji je zanimljiv i sasvim logički predstavljen, u rimejku se usložnjava donoseći i uzbudljivi preokret sa iznenađujućim raspletom. Od jedne manje-više predvidive kriminalne storije sa srećnim krajem nastaje lakrdija koja u finišu sebe nadilazi poprimajući razmere tragikomedije. Iako je, dakle, tokom trajanja prvog, a onda i drugog dela ovog filmskog diptiha, naša skepsa rasla, sam završetak, koji je narativno i idejno oplođen u odnosu na izvornu priču, zatvorio je strukturu ovog „dabl-bil” ostvarenja u jednu zanimljivu i originalnu formu. Bolje reći, otvorio ju je do u beskonačnost, jer nakon spin off-a počinje i ri-rimejk, tj. spin off & off , pa potom bi išao spin off & off & off i tako dalje… Ono što sjedinjuje ove nezavisne delove i čini od njih jednu kompaktnu celinu, pored osnovne narativne potke i istovetnog mizanscena i glumaca u njemu, jeste audio-vizuelni ugođaj koji pruža Broken Rage. Takeši Hamada je zaslužan za precizno kadriranje bez mnogo pokreta kamere i hladne zagasite boje u noćnom ambijentu Tokija, dok je Šinja Kijozuka minimalističkim akustičnim, klasičnim do džez skorom dao melanholični ton filmu, ali i dinamizovao ga u napetim akcionim scenama, a zalepršao ga u komičnim. Sve to je vešto vođeno rukom Takeši Kitana i Bit Takešija, tandema koji u ovom slučaju ravnomerno sačinjavaju dva različita duha u jednom te istom telu.