Azijski filmski bum VI – Neki novi dobri japanski psiho-trileri

 

Niste navikli ovde često da vidite frišku robu. To stoga što sam prilično sumnjičav na sve ono što se distribuira u današnje vreme, u vreme političke korektnosti i nedostatka kuraži (i novca) da se beskompromisno zagrize u nešto izistinski proizašlo iz uma i duše filmskog stvaraoca, da se bez ograda pretoči vizija autora, koliko god ona ne bila po volji moćnih pojedinaca ili grupa i u skladu sa oveštalim društvenim moralnim normama i standardima, u zaokruženo, nepatvoreno delo namenjeno širokom auditorijumu. Ne mogu da kažem da su filmovi koje ovde sada predstavljam suva esencija takvih načela, ali uvek vitalna japanska kinematografija je najbliža nekakvom idealnom uzoru. Barem se to meni tako čini, jer nalazim i da najkomercijalniji japanski filmovi, oni koji podilaze pisanim i nepisanim pravilima i publici, mogu da sadrže nešto subverzivno, ono što narušava uhodani poredak i tera savesnog i visprenog gledaoca na preispitivanje sopstvenih stavova. Zapravo, od ova tri filma, tri psihološka trilera, nismo dobili reinvenciju žanra, ali smo dobili efektna ostvarenja koja u pojedinim aspektima donose svežinu i originalnost. Međutim, oni imaju i svoje mane koje se tiču pojedinih neprirodnih narativnih rešenja, usiljenih peripetija, tj. obrta u radnji, kao i sveukupnog utiska o filmu u celini. Za ovo poslednje, odnosno koliko dubok trag su ostavili na nas ovi filmovi, ostavićemo vremenu da sudi. Ipak, već sada mogu reći da sva tri filma zaslužuju vašu pažnju i da su vredna gledanja.

Serpent's Path (2024) - Kiyoshi Kurosawa. Ovo je rimejk filma istog autora iz 1998. (OVDE), koji je snimljen na predlog Kurosavinog francuskog producenta. Kostur priče je ostao isti. Otac kidnapovane i ubijene devojčice angažuje pomagača u potrazi za krivcima. Njih dvoje i sami izvode otmice potencijalnih egzekutora i time pokreću spiralu zla koja ne dovodi samo da ubistava nedužnih, već i iznosi na videlo destruktivne i zločinačke porive i patologiju samih osvetnika, ožalošćenih roditelja. Rimejk nije sasvim dosledan originalu i to na ključnim mestima koja su onom prvom filmu dala transcendentni kvalitet, skok izvan žanrovskih ograda. Umesto lika Niđime, profesora teorijske fizike, koji je mastermajnd sprovođenja osvete, a ujedno i (zli) demijurg čije nivelisanje ovozemaljskih kazni i zasluga simboliše njegova genijalna učenica izvodeći nepogrešivo jednačine jedne iz drugih u nizu, sada imamo Miđimu, ali Sajoko, dakle ženu, psihologa koji, umesto da nam svojom pojavom sugeriše neki viši entitet i isprovocira nas na kontemplaciju o dobru i zlu uopšte, svodi celu priču na psiho(pato)loški aspekt date ličnosti.

Radnja se sada dešava u Parizu gde Albert angažuje Japanku Sajoko da mu pomogne da otkrije ubicu svog deteta. U istrazi dolaze do saznanja da iza svega stoji bivša Albertova firma koja se tajno bavi trgovinom ljudskih organa pod paravanom zbrinjavanja napuštene dece. Njih dvoje kidnapuju sumnjive Albertove bivše kolege i zatvaraju ih u jedan udaljeni napušteni magacin gde pokušavaju da iznude njihovo priznanje. Umesto priznanja dobijaju prebacivanja krivice sa jednog na drugog zaposlenog, što u konačnici dovodi do osude vrhuške ove organizacije, ali i do relativizacije uloge Alberta i njegove žene u celom ovom biznisu. Paralelno sa krvavim obračunima pratimo i Sajokinu psihijatrijsku praksu na slučaju Jošimure, još jednog japanskog gasterbajtera u Parizu, koji ne može da se uklopi u ovu njemu sasvim stranu sredinu. Dakle, kao što je Niđimina talentovana učenica simbolizovala transcendentnost kao prikrivenu težnju u karakteru originalnog filma, tako Jošimura sa svojom psihozom i samoubilačkim tendencijama simbolizuje psihopatološku nit kao osnovnu crtu rimejka. Ni on, a ni ona devojčica nemaju drugu svrhu u filmu. Stoga, francuska verzija Serpent's Path-a može se smatrati doslednijom žanru psihološkog trilera od japanskog originala i tako posmatrana, kao žanrovski uradak, zadovoljava u svojim uskim granicama.

Confession (2024) - Nobuhiro Yamashita. Asai i Đijong su planinari koji se nađu zavejani u snežnoj mećavi prilikom uspinjanja na jednoj od zahtevnih planinskih ruta. Njih povezuje članstvo u istom planinarskom savezu gde je Asai ujedno i predsednik, a Đijong pridruženi član stigao studentskom razmenom iz Koreje. Takođe, njihovo prijateljstvo učvršćuje i emotivna veza u kojoj su obojica bili sa istom devojkom, Sajuri, a koja je nestala prilikom jedne ranije planinarske ekspedicije. Sada, dok leži povređen i do pola zavejan vejavicom, Đijong, osećajući da im se bliži kraj, iznenada prizna Asaiju da je zadavio Sajuri i da je ostavio njeno telo u planini. Asai je u neverici, ali suzbija misao o tome i fokusira se da nađe izlaz iz ove teške situacije. Ispevši se na obližnju uzvišicu nazre kroz gust sneg osamljenu brvnaru, pa uprti Đijonga i odnese ga do ove planinske kuće. Unutra nalože vatru, skinu odeću da se zajedno sa ostalim njihovim stvarima suši, a onda dok sede oko vatre grejući promrzle udove, Asai sanira Đijongovu povredu. Zatim prilegnu da odmore i tek sad se ona misao o ubistvu Sajuri vrati Asaiju u centar pažnje, pa on prežvakavajući datu činjenicu umisli da će Đijong pokušati da ga ubije kako bi uklonio jedinog koji, mimo njega, zna šta se desilo sa nesrećnom devojkom. Đijong je teško pokretan zbog povređene noge, ali ima nož i fizički je jači i prgaviji i, što je sada Asaiju poznato, ne preza ni od ubistva. Igra nerava započinje između ove dvojice, a onda i zapravo vidimo ostvarenje Asaijevih slutnji – Đijong nasrće na svog kolegu koji beži po prostranoj kolibi spašavajući živu glavu.

Iz Asaijeve retrospektive događaja mi saznajemo da je i on lično mogao biti uključen u Sajurijino ubistvo, ali Asaijevo gledište je nepouzdano, jer se ispostavlja da se njegove noćne more i fiktivni strahovi mešaju sa stvarnošću. Otuda i ubilačke namere i agresivni Đijongovi nasrtaji možda su samo plod Asaijeve uobrazilje. Ovakav rasplet priziva u sećanje veliki broj psiholoških trilera koji se baziraju na poremećenoj svesti glavnog junaka. Nobuhiro Jamašita je iskusan reditelj, ali prvi put se ogleda na ovom terenu. Iako sa Confession nije doneo nikakav doprinos u reimaginaciji ovog podžanra, uspeo je da napravi uzbudljiv film, koji u ograničenom trajanju od svega sat i deset minuta kontinuirano upumpava destilovani adrenalin u vene gledalaca. Konačno, rasplet i završna scena kao da se prenose u vizuru sveznajućeg pripovedača, tako da nam se čini da smo na kraju ipak raščivijali stvarne događaje od umišljenih. Adekvatan izbor glumaca i podela uloga u dvočlanom glumačkom ansamblu, kao i klaustrofobični ugođaj sveden na prostor izolovane planinske barake, dodatno doprinose stvaranju saspensa i lansiranju Confession-a u grupu trilera koji zavređuju pažnju ljubitelja ovog filmskog pravca.

#Manhole (2023) - Kazuyoshi Kumakiri. Ako vam se čini da je prostor izolovane planinske barake nedovoljno klaustrofobičan, onda je prava stvar za vas spuštanje kamere u šaht i odvijanje celokupne radnje u filmskom trajanju od preko sat i po u ovom skučenom mračnom, vlažnom i zagušljivom prostoru. Možda ćete na osnovu ovog opisa, kao i onog na IMDb-u: „A situational thriller depicting the struggle of a man who fell into a manhole.”, pobeći glavom bez obzira od ove, pomislićete, jednodimenzionalne smaračine, ali, u tom slučaju, grdno ćete se prevariti, jer „Šaht” prostornu i tematsku skučenost prevazilazi virtuelnom beskonačnošću koju pruža pametni mobilni telefon. Šunsuke Kavamura je, po povratku sa žurke uprličene povodom njegove sutrašnje svadbe, pripit upao u otvoreni šaht. Kada se probudio iz nesvestice shvatio je da je gadno povredio nogu, a da do površine zemlje vode raspadnute lestvice, tako da mu je izlazak iz podzemlja bio onemogućen. Srećom, telefon je ostao neoštećen prilikom njegovog pada i sada on poziva bivšu devojku, jedinu dostupnu u to gluvo doba noći, koju moli za pomoć. Ispostaviće se, nakon što je konsultovao GPS, zatim zvezdanu navigaciju sa svog pametnog telefona, a onda i otvorio fiktivni profil na društvenoj mreži predstavljajući se kao mlada zgodna devojka da bi privukao pažnju brojne populacije sa društvenih mreža, da se nalazi u rejonu svoje srednje škole. Shvata da ga je neko namerno drogirao i odneo tamo. Ova činjenica mu evocira uspomene na traumatičnu mladost i zločin koji je počinio zbog svojih neizlečivih kompleksa. Time se sužava krug potencijalnih izvršilaca na nekoliko osoba koje imaju razlog da mu se osvete i to baš sad, uoči njegove svadbe.

Manhole je najoriginalniji od ova tri razmatrana filma, jer uspeva da savremena tehnička komunikaciona sredstva, na do sad neviđen način, ugradi funkcionalno u radnju i zaplet filma donoseći osećaj multiverzuma, prisustva paralelnih svetova, što stvarnih, što artificijalnih, koji se ukrštaju kroz Šunsukeov mobilni telefon i isto tako skučen prostor kanalizacione cevi. Na taj način naizgled jednosmeran film poprima široku razuđenost i bogatstvo dešavanja koja se dinamično prepliću, a nekako ipak uspevaju da se koherentno uklope u smislenu priču. Ipak, od početka filma i osećaja misterije ravnog onom iz najboljih epizoda „Zone sumraka”, naslojavaju se i nagomilavaju sitne nelogičnosti u vezi sa pomenutom Šunsukeovom nezgodom i njegovim pokušajima da se iz nje izvuče. Najklizaviji teren je u samoj završnici filma kada isplivavaju na površinu neverovatne pojedinosti iz prošlosti glavnog aktera i kada su na delu čudesni vratolomnim preokreti kojima se demaskiranje identiteta Šunsukeovog otimača odlaže do samog kraja filma. U svakom slučaju, zabava i uzbuđenje su zagarantovani tokom celog trajanja ovog „multimedijalnog spektakla”. Kažem „Multimedijalnog” zbog toga što suvoparnu mračnu fotografiju podzemnog ambijenta oživopisuje šareni ekran mobilnog telefona kojeg vidimo u kadru svaki put kada se odvija prepiska na društvenoj mreži indikativna za razrešenje istrage ili kada se otvaraju bitne slike i videa evokativni i podsticajni za Šunsukeove flešbekove – još jedan način da se prenebregne šturost premise: „A situational thriller depicting the struggle of a man who fell into a manhole.”