Ukratko o još nekim filmovima VI – Kriminalni krimići iz tridesetih

 

Roaring Twenties iz svoje nemosti prelaze u zvučne holivudske zlatne tridesete u kojima preovlađuju mjuzikli i krimići; prvi zbog konačno čujnog zvučnog efekta u raskošnim scenama sa pevanjem, plesom i muzikom, a ovi drugi zbog popularnosti priča o gangsterima u krizno vreme posle kraha berze i uvođenja ad hoc vladinih mera koje su za posledicu imale procvat kriminala i formiranje kriminalnih klanova. Do tada su krimi priče plasirane slušaocima u vidu radio-drama, a sa pojavom zvuka na filmu nastala je mogućnost da se one filmuju i u vidu slikanog pozorišta predstave širokom gledalačkom auditorijumu. Sa razvojem zvučnog filma sve manje se poklanjala pažnja zvuku, odnosno dijalozima, a sve više vizuelnosti scena i kadrova, pa se postepeno prevazilazila ta pionirska statična faza zvučnog filma koju ću sada ovde da predstavim kroz pola tuceta danas velikoj većini filmofila nepoznatih filmova. Oni su s razlogom izvan vidokruga, jer su falični iz više razloga, ali, s druge strane, tipični su za taj period, kulturni i društveni, i vredni pažnje makar gledano iz tog ugla – kulturološko-sociološkog. Radi se o jeftinim filmovima, mahom snimanim u studiju na osnovu scenarija na bazi petparačkih krimi priča i romana. Oskudna finansijska sredstva pored svođenja na studijske uslove ograničavaju i dužinu trajanja, odnosno količinu kupljene filmske trake, na nešto preko sat vremena izmontiranog materijala. A tokom tih šezdesetak minuta zatrpani smo obiljem dijaloga snimljenih iz prve (bez mnogo dublova), koji su pravili problem i reditelju i montažeru kako da ih uklopi tako da se ne izgubi smisao priče dat u pisanom predlošku. Rezultat je bivao manje-više uspešan, a najviše neuspešan. Nekakav (stereo)tipični presek takvih ostvarenja trudio sam se da dam kroz sledeći izbor filmova:

The King Murder (1932) - Richard Thorpe. Jedan od prototipa krimića/misterije iz tridesetih je ovaj „kejper” (caper), što bi rekli Amerikanci. A to bi značilo da se ovde radi o jednoj komplikovanoj (do neverovatnosti) priči o uceni i ucenjenima. Miriam King je ubijena nakon što je ucenila poslednjeg od svojih brojnih ljubavnika, takođe ucenjenih ljudi. Ona je pokušala da mu iznuti pet hiljadarki na osnovu pretnje da će obelodaniti ovu tajnu vezu, isto kao što je to radila već bezbroj puta. Međutim, ovaj put iznuda je imala za cilj da pokrije Miriamin dug prema jednom kriminalnom gangu. Sada, posle ubistva, stvara se krug osumnjičenih u kome se nalazi kriminalac-iznuđivač, zatim njen aktuelni ljubavnik, kao i jedan od prethodnih i njegova žena, ali umešan je čak i policajac, prijatelj detektiva koji radi na ovom slučaju. Policajac je uplašen da mu žena ne sazna da mu je Miriam bila ljubavnica, dok je motiv za ubistvo njen poslednji izabranik mogao da ima (pored velike sume koju ne želi da plati) u činjenici da bi otkrivanje afere sa ženom sumnjivog morala oštetilo njegov ugled. Nekako film se, i pored velikog broja ukrštenih potpriča koje se razvijaju oko svakog osumnjičenog, ipak logično odmotava sve do samog kraja i raspleta u kojem se otkriva da je jak otrov, kojim su bile premazane oštre stvari (igla gramofona, recimo) u apartmanu žrtve, bio uzrok smrti, a onda i ko je ubica. Sam ubica je na mestu zločina sve priznao usled prigovora savesti, jer, ukoliko prećuti, mislio je on, neko od njegovih prijatelja bi mogao da se recne na oštre delove pokućstva. Lik Miriam, kao zavodljive zle žene, nam pokazuje kako se klasični krimić postepeno razvijao u ono što je kasnije nazvano film noar. Šteta samo što ona rano zagine, pa o njenom karakteru potom saznajemo iz druge ruke.

Waterfront Lady (1935) - Joseph Santley. Roni radi za Meka u ilegalnom kazinu smeštenom na brodu. Mek mu ponudi partnerstvo zbog Ronijeve posvećenosti poslu i ispoljene lojalnosti. Međutim, tokom policijske racije Mek u borbi slučajno ubije policajca, a Roni preuzima odgovornost na seb; uzima pištolj iz ruku Meka i beži na obalu. Tamo preuzima lažni identitet i kao pomorac Bil postaje komšija skromnim porodicama mornara i ribara. Planira sa Mekom, nakon što se jedno vreme primiri, da beži iz zemlje, ali se ispreči mlada Džoan, ćerka kapetana Obrajena. Njih dvoje se zaljubljuju, međutim, vremenom među stanovnicima ovog doka Bil počinje da izaziva sumnju, jer znaju da je potraga za nestalim ubicom u toku. Konačno, njegov navodni prijatelj, Aleks, vraća se s mora i otkriva da Bil zapravo nije Bil. Roni je prinuđen ponovo da beži, pa uz Mekovu pomoć nalazi brod koji uskoro kreće prema jugu. Još jednom, poslednji put, želi da se vidi sa Džoan upravo na proslavi njenog rođendana. Tu se pojavljuje i Mek da bi ga ispratio na put, ali nesvesno navuče i policiju za sobom. Snage zakona su se nameračile na Ronija, pa ga posle kraće borbe hvataju i tako je, čini se, ova tužna priča završena. Ipak, ne gasite vaše uređaje pre odjavne špice, jer sledi „božja ruka”. Mek, zamislite, priznaje da je ubio policajca iz nehata, sve kako bi oslobodio Ronija. Ovi nekadašnji tajkuni su zaista meka srca, pa Mek možda i zasuzi kad Roni i Džoan umesto u emigraciju reše da krenu u mali biznis – otvoriće zajedno restoran morskih specijaliteta! Očekujete sada da se osvrnem kritički na ovaj film i možda kažem neku pametnu? Ne bih ovaj put, hvala! Idemo dalje…

The Outer Gate (1937) - Raymond Cannon. Čini se, zaista, da su tajkuni posle prve velike svetske ekonomske krize bili meka srca, jer evo, još jednom magnat nadmašuje svojom humanošću svoje uposlenike, sitnu boraniju, koja vrluda tamo-vamo kao bez kompasa. Džon Borden, vlasnik građevinske kompanije, ima mezimca među zaposlenima. To je Bob, arhitekta sa konstruktivnim idejama i, stoga, potencijalom za napredovanje, ali pre svega dobija prođu kod gazde zbog toga što je u emotivnoj vezi sa njegovom ćerkom. Stvari se preokreću naglavačke kada Boba osumnjiče za mahinacije kojima je oštetio firmu za veliki novčani iznos. Iako nema čvrste dokaze, Borden ga prepušta policiji i sudu koji ga kažnjava sa petnaest godina zatvora. Zapravo, Bob je tamo proveo samo pet godina tokom kojih je gledajući rešetke ćelije zamišljao svoje građevinske projekte koji uključuju metalne šipove, šipke i armaturu. Pored toga, našao je vreme i za planiranje osvete Bordenu. Pušten je iz zatvora ranije, jer je pravi krivac priznao zločin, pa zajedno sa zatvorskim drugom Todom i njegovim pajtosima gangsterima smišlja da Bordenu uzvrati istom merom. Iako ga je ovaj sa svojom ćerkom uz duboko kajanje primio nazad u porodično krilo, Bob istrajava u svom naumu, pa kad Borden stavi u sef pozajmice svojih poslovnih partnera, kriminalni klan uz Bobovu pomoć krade novac. Borden zna da iza pljačke stoji Bob, ali uzima krivicu na sebe, jer sada i on prihvata tu osvetničku igru po kojoj je dužan da se proporcionalno iskupi za Bobov zatvorski staž. Ne treba reći da se između dve strane, između dobra i zla, Bob ipak na kraju prikloni svom osećajnom gazdi (vraća mu novac i spašava od zatvora) i njegovoj ćerki koja ga još uvek voli… Izveštačena priča sa besmislenim obrtima, neubedljivi likovi, kruti glumci izazivaju podsmeh gotovo tokom celog trajanja filma. Zabava zagarantovana!

The Green Cockatoo (1937) - William Cameron Menzies. Ovako „fenomenalni” filmovi nisu mogli da ne nađu odziv preko okeana, pa su vrlo brzo Britanci počeli da kopiraju svoju braću Amerikance. Ali uz poslovičan engleski moralizatorski ton i produbljeniju dramu (ili možda više rečitost) ovde vidimo da se kriminalci ili oni koji su u opasnosti da se sudare sa kriminalom preispituju, pomalo i filozofiraju i, tako, kroz ove duže dramske pasaže stižu na pravu stranu. U filmu „Zeleni Kakadu”, za razliku od prethodno pomenutih američkih, primetan je i vizuelno drugačiji stil – naglašeni kjaroskuro, koji će da dođe do punog izražaja u eri film noara. Taj vizuelni utisak dobijen interakcijom scenografskih elemenata i osvetljenja, adekvatno uhvaćen kamerom, sigurno da je bio bitan u priči koju je vodio rediteljskom rukom Vilijam Kameron Menzis, inače stručnjak za produkcijski dizajn na mnogim filmovima. A priča se odnosi na Ajlin, devojku sa sela koja dolazi u London u potrazi za poslom. Već pri izlasku iz voza nabasa na žrtvu okršaja u podzemlju; Dejv je izboden nožem, jer je prevario svoje partnere u mahinacijama na klađenju na trke pasa. Ajlin pridiže teško ranjenog Dejva i vodi ga do obližnjeg hotela. Ovaj je potom šalje svome bratu Džimu da mu kaže da mora da otputuje iz grada. Za Ajlin kreće policija pošto Dejv odmah po njenom izlasku iz sobe umire, a nju osumnjiče za ubistvo. Ona nalazi Džima u „Zelenom kakaduu”, njegovom baru, pa zajedno s njim, velikodušnim pomagačem, beži pred policijom. Tek kasnije Džim saznaje da policija traži i njega da mu saopšti da mu je brat ubijen, ali i od Ajlin saznaje naknadno da je ona bila s Dejvom neposredno pre nego što je ovaj umro. Kriminalci koji su mu ubili brata sada žele da likvidiraju i njega i Ajlin, ulaze im u trag, pa dolazi i do fizičkog obračuna. Posle nekoliko žestokih duela pesničenjem, u kojima je Džim pokazao svoje vrhunsko borilačko umeće, ološ je savladan i priveden zakonu, a dvoje pobednika, koje je povezao gospodin slučaj neraskidivim vezama, odluče da odu iz metropole i na selu nađu svoj mir. Bukoličkom idealizacijom i započinje i završava film koji je u suštini dosta nasilan i raspojasan uprkos stegnutom mentalitetu uglađenih Engleza.

Racket Busters (1938) - Lloyd Bacon. U drugoj polovini tridesetih primetna je veća ambicioznost producenata, ali i samih „umetnika” na setu. Uz to, i sam žanr je evoluirao. Filmovi su manje eskapistički, tj. bazirani na individualnim sudbinama u kriminalnom miljeu kojeg preplavljuju vedre perspektive, a više odražavaju samu mračnu društvenu stvarnost. Iznose se afere koje su uzdrmavale državu u vremenu krize posle sloma berze, vremenu prohibicije i prenošenja unosnih legalnih poslova u sivu zonu. Tada dolazi do borbe između sindikata i kriminalizovane vrhuške preduzeća. Zapravo sami kriminalni bosovi osnivaju svoje firme koje kontrolišu tržište, često nelegalnim sredstvima, reketom, recimo. U filmu teniskog naziva, Racket Busters, svedoci smo uspona Cara Martina, jednog od šefova podzemlja na Menhetnu, koji želi da preuzme sindikat vozača kamiona kako bi kontrolisao i industriju i trgovinu u ovom delu Njujorka. Na taj način može da uslovljava i ucenjuje proizvođače i trgovce uzimajući im reket. Država konačno reši da stane na put Caru, pa reaktivira državnog tužioca Alisona čiji je zadatak da pronađe svedoke Martinovog šikaniranja i iznude. Međutim, uplašeni svedoci odbijaju da svedoče. Konkretnije se u filmu prati trio iz sindikata kamiondžija, Deni, Skits i Pap, koji su ucenjeni da pređu kod Martina. Skits i Pap odolevaju do kraja, ali ne mogu da izbegnu opake posledice, dok Deni balansira kako bi obezbedio novac za svoju trudnu ženu. Ali ove male pojedinačne priče zauzimaju tek sporadično prostor, jer veći deo filma obiluje masovnim scenama koje se odvijaju na sastancima sindikata, uličnim protestima ili, pak, u prenapučenim prostorijama državnog tužioca ili šefa podzemlja. Upravo zbog naglaska na društvenim zbivanjima, deplasiranim (?) za današnje vreme, i zbog rasutosti rafalnih dijaloga na više strana, bez stvarnog fokusa na individuu, na određeni lik, gledaocu opada pažnja. A i prisustvo Hemfrija Bogarta u ulozi Cara Martina je svedeno i mnogo manje popunjava ekran nego lica Denija, Skitsa i Papa, čiji interpretatori nemaju harizmu da bi nosili film na svojim plećima.

Persons in Hiding (1939) - Louis King. Harizmu, međutim, ima Patricia Morison kao Dot, bezosećajna, beskrupulozna crnka čija lepota, kao lepak za muve, privlači muškarce. Ali ona je izabrala sitnog kriminalca Fredija kako bi ga pretvorila u velikog mafiozu sposobnog da zadovolji sve njene potrebe. A one svakako ne obuhvataju ljubav, već luksuzne stvari: skupocena krzna, parfeme… Njih dvoje sada zajedno putuju po Americi i pljačkaju sve što im se nađe na putu ne oklevajući ni kada treba da se zapuca. Jadnik Fredi je zacopan u nju i slepo izvršava sve njene paklene zamisli, tako da je neminovno da usled njene nezajažljivosti za novcem jednom konačno i dolija. On će tada možda i da se pokaje zbog svojih zločina, ali pokvarena Dot nema dušu i stoga je nepopravljiva. Ovde je u građenju karaktera femme fatale, za razliku od lika Miriam iz The King Murder, stvar progresirala do stupnja krajnje podmuklih fatalnih žena široko rasprostranjenih u krimićima iz četrdesetih. Oseća se ta zlokobna atmosfera koja je u narednoj deceniji intenzivirana fatalističkim tonom filma i stilizovanom fotografijom karakterističnom za film noar. Priča koja se bazira na istinitim događajima iz perioda prohibicije, a oko kriminalnih likova kakvi su Boni i Klajd ili Mašin Gan Keli, ima svoju narativnu autentičnost i konsekventnost, pa Persons in Hiding u celini iskače iz ove grupe ovde predstavljenih „kriminalnih krimića”. Zapravo, radi se o jednom malo poznatom dragulju koji zavodi kao što Dot opija njen omiljeni parfem „Tantalajzing”. Ipak, i ovo je jedan pre svega zabavan film brzometnih dijaloga, sa akcijom iza kuloara pozorišno postavljene scene, ali i živim utiskom da se sve to pred nama odvija, kao kad zatvorenih očiju slušamo radio-dramu i imaginacijom dočaravamo sebi sve one događaje koji se kriju iza reči. Time smo barem pošteđeni loše glume i vizuelnih specijalnih efekata tipičnih za tadašnju B-produkciju. A i razvijamo svoju maštu. Malo li je?!