Doppelganger (2003) – Kiyoshi Kurosawa

 

Često se misli da kod autentičnih stvaralaca, pisaca, slikara, filmskih autora, uvek čitamo jedan te isti roman, gledamo istu sliku ili isti film. To dolazi otuda što njih iz mase mediokriteta izdvaja određena istančana vizija koju oni ovaploćuju na različite načine, ali uvek tako da se kroz ove prozire ta fundamentalna zajenička nit – njihova zlatna žica koja ih čini osobenim među drugim umetnicima. U oblasti filma Kjoši Kurosava se može smatrati jednim od tih vizionara, čija se mračna slika sveta propuštena kroz egzistencijalističku prizmu proteže na celu njegovu filmografiju. U okviru takve slike sveta učestano se javljaju fantomske prikaze, kao manifestacije najunutarnjijih delova duše, dakle naša druga (istinska?!) ja, naši dvojnici. Doppelganger iz 2003. je najočigledniji primer ovakvog tumačenja pojava sablasti kod Kurosave, ali on nije izuzetak, jer i eksplicitno iznet motiv dvojnika takođe ima svoju kontinualnu zlatnu nit. Ona je uočljiva barem u dva njegova filma s početka veka. U „Seansi“ iz 2000. godine iznosi se teorija „elektro-vokalnog fenomena“ Von Seeley-a. U osvrtu na ovaj film (OVDE) preneo sam definiciju tog fenomena, koji je dao pomenuti medijum i parapsiholog, a po kojoj je duh astralna projekcija identična fizičkom telu koje je emituje. Von Seeley je kao dokaz toj tvrdnji naveo primer brojnih ljudi širom sveta koji su viđali svoje dvojnike pred smrt. U „Seansi“ glavnog lika Kođija u jednom trenutku opseda njegov dvojnik. To je bila samo epizoda u filmu o osvetnički nastrojenom duhu ubijene devojčice, ali je Kurosava u ovom motivu doplgengera video i potencijalni lajtmotiv i temu za svoj budući film. Pogotovo pošto je pred sobom imao glavnog glumca Kođi Jakuša, idealnog da demonstrira raskol ličnosti. Jer, prema Kurosavinom mišljenju, „Jakušo je veliki glumac. Može da se uživi u bilo kakve karaktere. Može da bude običan čovek, ali može i da postane čudovište. Ili je, pak, neodgonetljiv, osoba koju ne možete uopšte da dešifrujete.“ Stoga, bilo je neizbežno da Kurosava u tandemu sa Jakušom ubrzo snimi i Doppelganger-a ili „Dvojnika“.

U „Dvojniku“ Kođi Jakušo igra Hajasakija, genijalnog pronalazača, koji radi na konstrukciji „veštačkog tela“, robotizovanih invalidskih kolica koja predstavljaju elektro-mehanički produžetak organizma osobi sa mišićnom distrofijom, jer pretvaraju moždane impulse u mehaničke pokrete veštačkih udova ove inteligentne sprave. On je okupiran usavršavanjem svog robota, iako menadžment kompanije za koju radi zahteva da se prebaci na prioritetnije, isplativije projekte koje firma sprovodi. Zbog toga dolazi u sukob sa svojim šefom Murakamijem, ali uspeva tvrdoglavo da istera svoje i da nastavi da se bavi robotom-invalidskim pomagalom. Testira ga tako što mehaničkim rukama pokušava da zapali cigaretu ili da razbije jaje i umuti kajganu. Na tom poslu ima punu podršku i poštovanje dvoje kolega iz njegovog odeljenja. Potpuno posvećen svojoj struci nema vremena za koještarije kakva je priča njegove koleginice o čudnom slučaju pojave dvojnika kod sina jedne njene prijateljice. Iako se taj dečko ubio na gradskoj plaži, istovremeno se on nalazio i kod kuće za kompjuterom, što je njegova majka mogla da posvedoči. Ipak, kada Hajasaki sam počne da viđa svog dvojnika, stupa u kontakt sa Jukom, koja mu prenosi da njen sin zaista, iako zvanično mrtav, još uvek boravi kod svoje kuće. Kaže da on ne liči na sebe; uozbiljio se i počeo da piše roman. Zaključila je da i pored potpune fizičke sličnosti dvojnik predstavlja maksimalno ostvarenu osobu koju bi njen sin dostigao tek prekoračujući svoje lične limite.

Međutim, sudeći prema Hajasakijevom dvojniku, ovaj predstavlja naličje svom originalu. Dok je Hajasaki naučnik, vredan, preduzimljiv i savestan, pri čemu pretpostavlja opšti interes sopstvenoj sreći i zadovoljstvu, njegov alterego je samoživ, hedonista i ne bira sredstva kako bi došao do ličnog blagostanja. On i provocira Hajasakija kada mu kaže da umesto što želi slavu, moć i novac treba da prihvati samo novac... i žene. To su i njegove istinske želje, kaže, samo on toga nije svestan. Zbog toga ovaj dvojnik uništi laboratoriju-radionicu na Hajasakijevom radnom mestu kako bi iznudio njegov otkaz, zatim krade robotizovana invalidska kolica i pomaže mu da osnuje sopstvenu kompaniju. Takođe, nasrtljivo flertuje sa Jukom, Hajasakijevom tajnom ljubavlju. Ovaj, iako je prihvatio od dvojnika ukradena kolica i službena dokumenta konkurentske kompanije, kao i drugu pomoć vezanu za sopstveni poslovni interes, nije mogao da mu oprosti nasrtaj na Juku, pa ga uz pomoć svog pomoćnika Kimišime ubija. Sada, konačno, usavršenog i dovršenog robota Hajasaki planira da proda jednoj velikoj kompaniji. Na putu ka njenom sedištu on, Juka i Kimišima bivaju presretnuti od Murakamija koji, takođe, kao Hajasakijev bivši šef, želi da učestvuje u podeli kolača nakon prodaje „veštačkog tela“. Pohlepa i interes uzrokuju svađu, zatim poteru, tuču i nova ubistva dovodeći nas u zabludu oko pravog identiteta Hajasakija. Da li je on sada baš on, Mičio Hajasaki, ili njegov dvojnik? Završetak, u kojem vidimo njega kako, nakon što se rešio robota gurnuvši ga niz liticu, sa Jukom i koferom punim novca odlazi sa mesta zločina, dovoljno jasno(?) razrešava tu dilemu.

Ali mi, kao gledaoci, gotovo nikad nismo u zabludi ko je Hajasaki lično, a ko njegov dvojnik, bar ne fizički, jer Kođi Jakušo majstorski igra obe uloge distingvirajući uverljivo likove koji se suptilno razlikuju. I „pravi“ Hajasaki je često mutan, sebičan i čak zao. Kao da Kurosava hoće da nam kaže da i nakon rascepa ličnosti oba novoformirana dela sadrže karakter celine. Zbog toga smo sasvim sigurni da je onaj preživeli „blizanac“ koji odlazi sa ženom i parama Hajasaki lično, a ne njegov dvojnik. Moto njegovog alterega – težiti, u konačnici, samo za novcem i ženama, ujedno je i njegov sopstveni moto, makar on bio potisnut super egom. Pored Jakušove glume i Kurosavin rediteljsko-montažni postupak je pomogao da se „blizanci“ razlikuju u svojoj istovetnosti. Naime, pored toga što je koristio dublera, Kurosava je upotrebljavao i dvostruku ekspoziciju, ali i podeljeni ekran. Podeljeni ekran je nekada stvaran, kada uporedo u istom kadru pratimo dogodovštine i jednog i drugog Hajasakija na nezavisnim lokacijama, a nekad je prividan, jer koristi raspored objekata u kompoziciji kadra da bi stvorio iluziju o odvojenim i udaljenim prostorima. Kompleksan snimateljsko-montažerski pristup interakciji između dvojnika u filmu ima za cilj da dočara karakter i strukturu uma, odnos njegovih spoljašnjih manifestacija i unutrašnje zatomljenosti. Mi, zapadnjaci, smo naviknuti da o ovoj temi razmišljamo kroz pojmove psihoanalize, ali kod Kurosave (da ne idem dalje, u dubine istočnjačke filozofije i religije), stvari nisu tako deterministički postrojene. Doktor Džekil i gospodin Hajd ovde nisu suprotnosti. Naprotiv, oni su vrlo slični, jer obojica imaju i vrline i mane. Možda za nijansu kod „pravog“ Hajasakija preteže dobro u odnosu na zlo, dok je kod njegovog dvojnika obrnut slučaj.

Epilog svega je, nameće se takav zaključak, da su obe strane naše ličnosti manje-više korumpirane. To bi bila i slika današnjih pokolenja i oličenje društva u kojem živimo. Glad za novcem i slavom ubija našu humanu stranu narušavajući ravnotežu između stremljenja ka materijalnom zadovoljenju i stremljenja ka duhovnom ispunjenju. Ovakvu poruku donekle maskira žanrovska neodređenost, odnosno neujednačen ton Doppelganger-a. Tačnije, radi se o žanrovskoj raznovrsnosti. Najpre, dok dvojnika tek naslućujemo, osećamo stravu i napetost. Zatim, kad se dvojnik pojavi u svom fizičkom obliku nabijenom životnom energijom, energijom jednog šereta, spadala, barabe, onda horor postaje fantastična slepstik komedija. Do kraja filma, kroz vratolomna dešavanja u trci za novcem, ona prelazi u anarhičnu satiru. Anarhičnu, jer je i društvo na koju se odnosi dostignutim ubrzanjem svog funkcionisanja stiglo na kapije haosa i anarhije. Iako vam se iz ove moje završne reči možda ipak čini da je Kurosavina poruka sasvim providna, moram da vas razuverim i zaključim da se radi o jednom od najuvrnutijih njegovih filmova. Mnogi će se vrlo brzo izgubiti u ovoj gunguli u kojoj se mešaju realno i nadrealno, stvarno i fantastično, prirodno i veštačko, autentično i šizofreno, mesnato i mehaničko, električno i elektronsko. Za njih će ovo biti psiho-fizički rolerkoster na kojem će izvrnuti svoju utrobu, ali za one druge, posvećene, Doppelganger će sjajiti posebnom svetlošću na Kurosavinom mračnom nebu ispunjenom mirijadama blještavih zvezda.