Freedom for Us (1931) – René Clair

 

Pošto mi neki zameraju na suviše mračnim i teškim filmovima koje ovde predstavljam (na to mogu samo da im kažem da je i stvarnost koja se preliva u filmove takva), evo da i njima ugodim; stavljam na tapet jedan lepršavi mali film iz perioda kada se budio zvuk na filmu, a sa njim i radost i eskapistička sreća vrcavih mjuzikla. Ipak, „Dajte nam slobodu!“ Rene Klera pored puke zabave predstavlja i satiru na nehumano industrijsko društvo. Time, kao i naglašenom duševnošću priče, koja ide uporedo sa nadrealnim i fantastičnim ugođajem, Kler je dao dubinu i kolorit ovom komičnom mjuziklu. Mada, on se ne bi složio sa izrazom „kolorit“, barem ne sa njegovim bukvalnim smislom, jer je ovde akcenat na kontrapunktnoj upotrebi zvuka. Kler je, uporedo sa sovjetskim sineastima, bio pobornik asinhronog zvuka u filmu i njegovom doprinosu montaži. Kao produžetak montaže kadrova dijalozi, muzika i ambijentalni zvuci mogu se upotrebiti ne samo sinhrono, „naturalistički“, već i kao kontrateža slikama, čime one zadobijaju veću ekspresivnost. Kako je on nekada proročki govorio: „Imitacija stvarnih zvukova izgleda ograničeno i razočaravajuće, stoga, moguće je da je budućnost pre u interpretaciji zvukova.“ Nekako neprimetno zvučni filmovi prešli su iz faze direktno izgovaranih reči u mikrofon pred kamerom u zvučni asinhroni i kontrapunktski film. Danas gotovo da ni neprimećujemo revolucionarnost tih prvih Klerovih zvučnih filmova, jer je postalo normalno, recimo, da razneženo Emilovo lice upereno u rešetku prozora gledamo u kadru tokom kojeg slušamo umilnu muziku, a pritom ne znamo da li to peva njegova duša pobuđena lepim, sunčanim jutrom ili peva neko u stanu preko puta Emilove zatvorske ćelije; da li je to glas sa gramofona ili glas devojke na terasi koju ugledamo u sledećem kadru.

Emil i Luj su zatvorenici koji pripremaju beg iz zatvora. Uspevaju da prerežu rešetku na prozoru i da izađu u zatvorsko dvorište. U trenutku kada nameravaju da pomoću užeta pređu preko visokog spoljnog zida zatvora primete ih čuvari. Emil uviđa da neće moći obojica da se izvuku, pa odmamljuje žandarme omogućujući tako prijatelju bezbedno bekstvo. Sada, dok Emil ponovo broji svoje zatvorske dane, Luj uspeva na slobodi da od uličnog prodavca ploča brzo napreduje i konačno postane vlasnik poslovne imperije, fabrike gramofona. Potom i Emil, konačno, izlazi iz zatvora, ali ga ponovo hapse, jer džabalebari na ulici kao skitnica. Iz apsa, kroz prozor zatvorske ćelije, zagleda se u jednu devojku koja živi u stanu preko puta. Očajan što nije na slobodi pokuša da se obesi o rešetku prozora, ali rešetka puca, a on se momentalno provuče kroz novonastali otvor, spusti na ulicu i sačeka devojku da siđe iz stana. Prateći je saznaje da ona radi u fabrici gramofona kao sekretarica jednom od direktora. Pokuša da se uvuče u poslovnu zgradu i, kada prepozna svog prijatelja Luja kao vlasnika kompanije, a i ovaj se seti njega, dobije posao na fabričkoj traci. Luj se prvo snebivao pred svojim poslovnim kolegama, ali ubrzo počne otvoreno da razgovara i da se druži sa svojim zatvorskim sapatnikom, koji mu je, na kraju, svojom nesebičnom pomoći i omogućio život na visokoj nozi.

Rad na fabričkoj traci podseća Emila na život u zatvoru i jedino što ga ispunjava je svakodnevno viđanje devojke iz stana preko puta zatvorske zgrade. Saznaje da se zove Žana i da je njen stric zaposlen takođe u Lujevoj kompaniji. Priznaje Luju da želi da se oženi njome, pa ga zamoli da posreduje kod njenog strica. Svi oni zajedno se sad upru da ovu Emilovu želju ispune, ali prepreku nalaze u jednom mladiću, takođe zaposlenom u Lujevoj fabrici, koji je osvojio Žanino srce. Potom, uporedo sa splašnjavanjem ljubavnog ushićenja kod Emila, razvija se ponovo prijateljski odnos između dvojice zatvorskih ptičica, koji u međusobnom druženju traže razbibrigu i radost, jer i Luj ima svoje probleme; otkrili su njegov identitet izvesni sumnjivi tipovi i sada ga ucenjuju. Ujedno, i pored sveg bogatstva i moći, i on se oseća skučen i suspregnut u životu, kao da je u zatvoru. U trenutku kada se uvodi potpuna automatizaciju fabričkih traka, povodom čega Luj drži govor u kojem i obznanjuje da predaje upravu kompanije u ruke radnika, policija saznaje da je moćni veleposednik zapravo odbegli robijaš. Luj je prinuđen da se pridruži Emilu, koji je takođe u begu pred policijom, i bez cvonjka u džepu, ali sa osmesima izazvanim mirisom slobode u nozdrvama, njih dvojica kreću peške u široki, šarenoliki svet.

U prvih desetak minuta filma uvodimo se u zatvorsko okruženje i u živote i svetonazore glavnih likova preko pesme. Kao u tipičnom mjuziklu monolozi i dijalozi, ali pre svega, misli pojedinaca i grupe iznose se pevanjem, koje kao da je unutrašnji glas, nepatvoreni izraz istinskog osećanja, želja i htenja. Na taj način mi stičemo pouzdano saznanje o životu u zatvoru i o karakterima i stremljenjima Emila i Luja. To je početni zamajac koji pokreće radnju, a koja se nastavlja sada uglavnom dramskim govornim dijalozima. Ali muzika je i dalje tu, kao ritam u batu koraka postrojenih zatvorenika ili, kasnije, u repetativnom radu fabričke trake i radnika na njoj. Ipak, odnekud (iz školske učionice možda) dopire pesma i stihovi: „Rad je obavezan, jer rad znači sloboda“. Dok nam ovi apsurdni stihovi odzvanjaju u glavi, posmatramo uporedo arhitektonsko zdanje zatvora sa organizacijom života unutar njega i arhitektonsko zdanje fabrike gramofona sa svojom organizacijom rada. Kao odraz u ogledalu jedno drugome sliči. Masivne zgrade sa dugačkim sterilnim prostorijama ispunjene ljudima upregnutim radom koliko i okovima i lancima. Gde je tu sloboda?! Da nije sloboda samo u rečima pesme i u neostvarenoj Emilovoj ljubavi? Ne, sloboda je prvenstveno u Emilovom i Lujevom vedrom duhu koji savladava lance modernog nehumanog industrijskog društva upravo pevajući o slobodi i ljubavi:

„Nikad ne misli o ženidbi kad si rođen da živiš na putu. / Dok iščekuješ šta će ti godine mudrosti doneti, misli o ljubavi kao o epizodi. / To je naša sudbina, stari prijatelju... * Stari prijatelju, Zemlja je okrugla. / Žene su tamo gde god da odeš. / Tek kada iscrpimo sve puteve, vreme je da se uspori. / Svuda, ako iskoristiš šansu, svuda je život melodija. / Svuda je vino i romansa. / A onda, sve je do nas dvojice... i do slobode!“

Dakle, kao što rekoh u uvodu, Rene Kler je uspeo da u formu i sentiment mjuzikla uvije neke ozbiljne teme, pa tako ne osećamo sasvim gorčinu koju one nose. Time je dobio na popularnosti i gledanosti svog dela i, samim tim, poturio masama kritične probleme modernog društva koje nikoga ne mogu da ostave ravnodušnim, već ga provociraju da razmisli o stanju u kakvom živi. Nažalost, te rak rane društva su veće i dublje danas nego tada kada je film snimljen. Ne samo da je on ukazivao na otuđenje radnika industrijskog doba, već nagoveštava i pojavu veštačke inteligencije. Istina, ta veštačka inteligencija u filmu nema mračnu senku kao što to ima danas, nego je deo bajkovitog hepienda koji je neizostavan u svakom mjuziklu. Dok Emil i Luj pevaju o ljubavi i slobodi, u novoj automatizovanoj fabrici robotizovane mašine rade same, a radnici radno vreme provode družeći se kroz igru i zabavu, šetajući, pecajući itd. Ne vidimo da se oni i dosađuju, ali kada se zasite tim svojim hobijima doći će i dosada, a onda i razmišljanje, preispitivanje i samosvest. Svest o sopstvenom biću, njegovoj autentičnosti, duševnosti i duhovnosti. O ljudskosti koja vidi te osobine i kod drugoga i pomaže da se živi skladno i mirno u zajednici izgrađenoj na međusobnoj ljubavi i poštovanju. Ali da ne idemo toliko daleko. Već i ono što smo videli u završnici filma je samo po sebi utopistički zašećereno viđenje sveta, viđenje nadahnuto istim onim poletom koji uznosi i Emilov i Lujev optimizam. Zbog toga verujem da će ovaj film, a i moj rivju konačno, staviti osmeh zadovoljstva na sva vaša lica, onakav kakav donose srećni snovi.