Late Autumn (2010) – Kim Tae-yong vs. Daisy (2006) – Andrew Lau

 

Imam zaista jaku želju da ovde češće predstavljam i neke filmove iz produktivne korejske kinematografije, ali to je mukotrpan posao. Mukotrpno je gledati tolike osrednje filmove bez imalo originalnosti i, čak, napadno podražavalačke, gotovo onako kako se to radi u parodijama, da bi se došlo tek do ponekog kvalitetnijeg naslova. A neki veliki ljubitelj parodija nisam, pogotovo ne nenamernih parodija. Otuda, da ne bih više uludo gubio vreme, stajem sa gledanjem i odlučujem se da ovde predstavim jednog natprosečnog „korejca”, koji pomalo iskače iz šablona, i jednog prosečnog koga odlikuju svi oni gore pomenuti atributi. Ono što ih povezuje to je miks romantične drame i akcionog trilera, žanrova koji su našli plodno tle u Koreji i koji odražavaju sve one popularne klišee prisutne u holivudskoj produkciji i, uopšte, savremenom komercijalnom filmu. Takođe, u oba filma radnja se odvija van Koreje, u egzotičnim gradovima (posebno za Azijate) kakvi su Sijetl i Amsterdam, pa se u njima mogu videti likovi različite rasne pripadnosti, odnosno čuti različiti jezici: engleski, korejski, mandarinski… Mešavina žanrova, žanrovskih idioma, šarenilo rasa i jezika, kao i pitoresknost ambijenta, svi zajedno čine da, ako ništa drugo, uživamo u raskošnoj audio-vizuelnoj predstavi koju nam ovi filmovi nude. U svakom slučaju, i u jednom i u drugom možemo osetiti ambiciju, elan i posvećenost celokupne filmske ekipe da napravi jedan upečatljiv i uzbudljiv film uprkos činjenici da su ti voljni momenti često ispoljeni bez mere i kontrole.

        Late Autumn (2010) – Kim Tae-yong

U Late Autumn, koji svojim naslovom asocira na sumorno kišno vreme u inače kišovitom Sijetlu, u glavnoj ulozi se nalazi kineska glumica Tang Vej, poznata široj javnosti po svom angažmanu u još jednom korejskom filmu, Decision to Leave Čan-Vuk Parka. Njena svedena gluma, mirnoća koja skriva unutrašnju napetost, tugu i očaj, obeležila je „Kasnu jesen” i, možemo slobodno reći, izvukla je iz gliba korejskog mejnstrima. Kao antipod liku šarmantne, vesele devojke u Crossing Hennessy-ju, nastalom iste godine, ali u Hongkongu, ovde njen lik Ane doživljava veliku tragediju. Ona ubija muža u samoodbrani, jer ju je ovaj napao sumnjičeći je za preljubu. Kažnjena je za ovo delo na višegodišnju robiju. Tokom izdržavanja zatvorske kazne, sedam godina od početka služenja, saznaje da joj je majka umrla, pa biva privremeno puštena na slobodu kako bi otišla na sahranu. Seda na autobus i putuje s juga na sever Amerike, u Sijetl u kojem živi njena rodbina.

Na početnoj stanici u autobusu upoznaje Huna, korejskog emigranta, koji je moli za novac da plati kartu. Za uzvrat joj nudi svoj ručni sat kao garanciju da će joj u Sijetlu vratiti pare. Potom, čini se da Hun polako potpada pod čini ćutljive i, naizgled, ledeno hladne Ane, pa po dolasku u Sijetl pokušava da utanači ponovni susret ne zbog novca i sata, već zbog same privlačne Kineskinje. Tokom ugodno provedenog zajedničkog popodneva on saznaje za predstojeću sahranu, pa sutradan pronalazi Anu pred odrom u jednoj kapeli. Sa groblja zatim zajedno sa ožalošćenim članovima porodice odlazi u restoran na ručak. Hun definitivno otkriva svoje karte kada se za vreme ručka pobije sa bivšim Aninim dečkom, a onda i narednog dana kada neplanirano ulazi za njom u autobus prema jugu, nazad u njeno mesto služenja zatvorske kazne.

Ana je konačno podlegla Hunovom udvaranju na jednoj usputnoj stanici, kada se opraštaju uz strastan poljubac i Korejčevo obećanje da će je čekati za dve godine na istom mestu, nakon što ona izađe iz zatvora. Ali Ana ne zna da je prethodno Hun otet od strane muža žene sa kojom je spavao (ne zna, zapravo, ni da je on žigolo po profesiji) i  da mu je namešteno ubistvo iste te žene. Ne zna ni šta se dešava kada pred polazak autobusa Hun nestaje, a ubrzo zatim čuje zvuk policijske sirene… Ovakav zloćudan kraj filma deluje šokantno, jer je publika laganim intimnim zbližavanjem protagonista bila pripremana za hepiend u kojem će taj dugi strasni poljubac i obećanje o ponovnom susretu i okončati ovu poznojesenju romansu. Međutim, osvetnički triler je pravo niotkud uleteo u završnicu ove romantične drame i ujedno prizvao u sećanje sam početak i Aninu osvetu mužu. Da li je to bila dobitna formula, taj žanrovski krosover, rekle su blagajne bioskopa kada je u pitanju zarada od filma, ali mnogo važnije je da sa aspekta narativno-dramaturške uslovljenosti i kompaktnosti ovakav razvoj događaja ima svoju glavu i rep, a i čvrsto telo u sredini koje ih spaja.

Sitne oveštale sentimentalnosti i patetika, uz ne baš uverljivu glumu Koreanca Hjun Bina u ulozi Huna, bile su zamaskirane senzualnošću i sugestivnošću staložene a nadmoćne glume Tang Vej. U početku njena mirnoća i ledeni stav deluju drveno, ali kasnije, privikavajući se na takav izraz, shvatamo da je on upravo takav s razlogom, jer je Ana napregnuta da zadrži svoj bes i očajanje da oni ne bi pokuljali napolje u vidu eksplozije. To se na kraju i dešava u restoranu kada na glupi, infantilni a izmišljeni Hunov argument da se pobio sa Aninim bivšim dečkom zbog toga što je ovaj uzeo njegovu viljušku, pada u histeriju vičući na svog bivšeg dečka, koji ju je izneverio jer se u međuvremenu oženio: „Zašto si mu uzeo viljušku!… Zašto si mu uzeo viljušku!!!”. Zatim i tone u neutešan plač dopuštajući da sva ona nagomilana gorčina izađe iz nje. Pored Tang Vej svetla tačka je i reditelj Kim Tae-Jong, koji je svojom dirigentskom palicom uspeo da uskladi raspoloženje njegove glavne junakinje sa ambijentom hladnog i vlažnog, sumornog Sijetla i da takvu atmosferu podcrta rafiniranim muzičkim skorom.

        Daisy (2006) – Andrew Lau

Za razliku od Late Autumn, u kome romantična drama preteže, i čak zalazi u oblast arthausa, u filmu Daisy primetan je ujednačen odnos melodrame, akcije i trilera. Međutim, melodrama je toliko zašećerena dvostrukom romansom i rediteljskim prenaglašenim poetskim postupkom kojim je obrađuje, da smo potpuno nepripremljeni za iznenadne izlive nasilja u obračunima između policije i kriminalaca. Potpuni fokus na ljubavnu priču ne ostavlja prostora testosteronima da iniciraju intelektualni mačo-involment. Jednom rečju, za povoljan rasplet puškaranja ne dajemo ni pišljiva boba. Čak osećamo da će pogibija dečka glavne junakinje, policajca u civilu, ili njenog drugog dečka, plaćenog ubice, biti samo odskočna daska za nove slatko-gorke izlive emocija naše simpatične junakinje, što smo (nenamerno) izazvani da priželjkujemo. Ta naša miljenica je Hje Jang, mlada slikarka koja živi u Amsterdamu sa svojim dedom. Radnim danima ona radi u njegovoj antikvarnici kao prodavac umetnina. Tamo je iznenada počelo svakodnevno da joj stiže cveće od nepoznatog obožavaoca. Vikendom na glavnom trgu ona crta portrete prolaznika i kada sredne jednog svog zgodnog zemljaka, Korejca Jeong Vua, poželi da je on taj tajni obožavatelj. Upoznaju se dok mu je Hje Jang crtala portret, a onda i počnu da se druže uz tople izlive ljubavi.

Nakon što smo do ovog trenutka pratili priču iz ugla slikarke, sada slušamo Jeong Vuov glas u retrospektivnoj naraciji, pa saznajemo da je on korejski policajac na tajnom zadatku raskrinkavanja narko-dilera koji održavaju evro-azijsku krijumčarsku rutu. Od njega saznajemo, i mi i Hje Jang, da on nije tajni isporučilac cveća, tih famoznih belih rada. Nakon unakrsne paljbe na trgu, tokom koje je Hje Jang ranjena u obračunu između policije i kriminalaca, kao uostalom i Jeong Vu koji je zatim prebačen u Koreju, mi se prebacujemo u vizuru misterioznog slikarkinog obožavaoca, nemilosrdnog plaćenog ubice, Park Jia. Saznajemo iz njegove naratorske retrospektivne ispovesti da je on zaljubljen u Hje Jang već jedno duže vreme. Dobro ju je upoznao posmatrajući je i prateći je kradom. Uz nju je zavoleo bele rade, koje joj šalje, slikarstvo i impresionizam, ali i klasičnu muziku.

Tokom oporavka Hje Jang, koja je ostala nema posle ranjavanja, Park Ji joj se predstavlja i ubrzo postaje njen prijatelj. Ne usuđuje se da joj izjavi ljubav, jer vidi da je ona još uvek zaljubljena u Jeong Vua. Pokušava da je impresionira svojim interesovanjima koja se poklapaju sa njenim opsesijama, ali i pored toga Park Ji ne uspeva da je osvoji. Inače, ona ne zna da je baš Park Ji snajperom ranio Jeong Vua i da će se njih dvojica još jednom direktno sukobiti u policijskoj akciji ciljanoj da se Vuov napadač privede pravdi. Ali zato konačno saznaje da joj je Park Ji tajno slao bele rade, da joj je izgradio viseći most preko rečice na koju odlazi da slika i još neke fine stvari koje svedoče o njegovoj ljubavi prema njoj. U finalu filma, u vatrenom obračunu, pašće žrtve unutar ovog muško-žensko-muškog emotivnog trougla i direktno će biti sučeljena melodrama sa akcijom i trilerom. Zapravo, doći će do utapanja jednog u drugo tako da nam upucavanje, nasilje i smrt izazivaju i nežna osećanja, a požrtvovanje, posvećenost i ljubav, pored sladunjavog zanosa i adrenalinom pumpan borbeni duh.

Daisy se, u želji da nam sva ova raznovrsna, polivalentna i višestruka dešavanja sažme u jedan film i, čak, u jedan zamršeni rasplet, poklizao i prikazao kao prepotentna šarena laža. Hongkoški režiser Lau se predstavio kao iskusan i vešt direktor fotografije, ali je njegova autorska vizija zakazala; sentimentalnu priču datu stereotipnim scenarijem dodatno je razmekšao patetično-poetskom fuzijom sloumoušna i klasičnih popularnih i pevljivih kompozicija. Umesto da nam izazove plemenita osećanja, opteretio nas je stidom pred sopstvenim jeftinim saosećanjem sa tragičnom sudbinom glavnih likova, čija žrtva u kontekstu rediteljskog postupka i zdrave pameti postaje komična. Ipak, Daisy je koristan kao ilustracija jednog tipičnog korejskog (wishful thinking) blokbastera, sa svim svojim vrlinama i manama. Sa druge strane, Late Autumn je, opet, ilustracija kako je moguće prevazići rigidne okove žanra. Ukoliko autor nije sposoban da u okvirima žanra hrabro i inventivno transgresira u subverziju, kako to čine Kim Ki-Duk, Čan-Vuk Park ili Bong Džun-Ho, onda bi morao da pokuša, kao Kim Tae-Jong u filmu Late Autumn, da transgresira iz žanra u autorski arthaus film, barem približno onako kako to rade Čang-Dong Li ili, na primer, Hong Sang-Su. U suprotnom bićemo beznadežno izgubljeni u beskrajnom polju „belih rada”.