Azijski filmski bum IV - Još neki preterani i angažovani filmovi

Decision to Leave (2022) - Park Chan-wook. Parkov povratak neonoaru ulaskom u projekat Decision to Leave prizvao je lepe uspomene na njegova dva remek-dela iz ovog žanra, Sympathy for Mr. Vengeance i Old Boy. Međutim, dobijeni rezultat izaziva samo razočaranje. Barem je tako kod mene, jer vidim da su kritičari mahom pozitivno ocenili ovaj film. Ja bih ipak insistirao da vi, koji ga još niste gledali, smanjite očekivanja. Jeste, Park je dokazani majstor za saspens i za šokantne preokrete, ali mi je poređenje ovog filma sa Hičkokovom „Vrtoglavicom” sasvim neumesno. Uostalom, mnogo vremena je prošlo od nastanka pomenutih Parkovih remek-dela, a ono što je usledilo bilo je sasvim osrednje, tek sa povremenim uplivima genijalnosti, recimo u Stokeru ili u The Handmaiden. U Decision to Leave od toga nema ni traga. Glavni lik, detektiv, istražuje smrt jednog planinara usled pada sa litice. Postoje indirektni dokazi da se radi o ubistvu i oni upućuju na njegovu ženu. Prateći je i istražujući njenu prošlost, ustanovljava da su iza nje još neki problematični brakovi i iako dokazi protiv nje rastu, on potpada pod njene čini, zaljubljuje se i postaje pristrasan u istrazi. Udovica, koja je kineskog porekla i čije loše poznavanje korejskog jezika otežava istragu, sve vreme zadržava hladnokrvnost tvrdeći da je nevina i uz emotivno zapetljane odnose sa detektivom prolongira razrešenje ove misterije sve do samog kraja filma.

Izloženi sinopsis u osnovi je jedna bezbroj puta ponovljena priča u ovoj vrsti filmova. To, međutim, ne bi bila mana da je Park uneo nešto novo u postupku sinematizacije ovog otrcanog zapleta i da nije bespotrebno dodatno zamistifikovao događanja zapetljanim scenarijem. Nažalost, sinematizacija nije sprovedena do kraja, jer se ovaj razvučeni film sveo na beskrajne dijaloge i verbalne opise sa malo toga što nam se vizuelno predočava i izaziva u gledaocu otkrovenja te vrste. Jer, još jednom ću reći, film je pre svega vizuelna umetnost i razbrbljanost samo svedoči o nemoći reditelja da suptilnim slikovitim znacima sugeriše na stvari, umesto da nam ih „nacrta” rečima. Uloga detektiva koji se sve vreme kuva na tihoj vatri, kao i ledeni izraz lica misteriozne udovice, jesu znalački odigrani, ali naporno je da samo ova dva lika i njihovi beskonačni dijalozi, koji konstantno prikivaju pogled na titlove, blokiraju vidno polje gledaoca. Park je uspeo samo u jednom; da izborom hongkonške glumice Tang Wei za ulogu udovice, zaodene ovaj film misterioznom i povremeno jezivom atmosferom, jer ona je ne samo potencijalni ubica sa hladnim bezizražajnim licem, već je i stranac, tuđ ne samo zbog jezičke i kulturne barijere, nego i zbog svoje „uvezene” fizionomije i fiziognomije.

Crossing Hennessy (2010) - Ivy Ho. Tang Wei igra i u ovoj romantičnoj komediji sa socijalnim komentarom, ali sada kod svoje kuće i u ekipi sa svojim sunarodnicima. Ovde se pojavljuje sa desetak godina manje i u desetak puta lepršavijoj ulozi, ulozi prostodušne šarmantne devojke. Hongkonške romantične komedije za razliku od ostalih kinematografija dalekog istoka retko kad se pojavljuju u čistom obliku. Obično je romansa samo epizoda u akcionoj (kung-fu) komediji, istorijskom spektaklu ili arthaus drami i zbog toga se ne preteruje toliko sa sentimentalnim izlivima ili se barem prave duže pauze između njih. U Crossing Hennessyju čak se ide i u suprotnu krajnost. Scenaristkinja i rediteljka Ivy Ho je toliko zabavljena socijalnim statusom i problemima živopisnih porodica zaljubljenog para, da povremeno potpuno zaboravlja na njihov romantični odnos. Ali zaista, brojni interesantni likovi i njihovi međusobni odnosi ispleteni inteligentnim scenarijem proizvode niz komičnih situacija i tako na prividno lagan i ležeran način predočavaju neke od bolnih tačaka modernog liberalizovanog i globalizovanog kapitalističkog društva, kao i žilavost i otpornost tradicionalnih običaja u sukobu sa globalizacijom. Loy i Oi-lin nisu pristajali na ugovoreni brak, ali tradicija je pobedila liberalizam nove generacije; članovi porodica su marljivo radili na njihovom zbližavanju sve dok ta upornost na kraju nije urodila plodom - Oi-lin je napustila svog starog dečka, a Loy je prešao preko svoje uvređenosti. Sve je ovo kulminiralo u zbrzanoj završnici filma, kada se Ivy Ho konačno setila svojih glavnih junaka. Posebno je malo prostora dobila prirodno šarmantna i senzualna Tang Wei, čija je svaka scena zračila nepatvorenošću, ali ne samo zbog iskrenog osmeha koji nismo mogli da vidimo u Chan-wook Parkovom filmu, već i zbog prirodnog talenta i harizme.

Mandala (1971) - Akio Jissôji. Akio Jissôji je poznat najpre po svojoj (anti)budističkoj trilogiji, koju čine filmovi This Transient Life, Mandala i Poem, ali i po svojoj pripadnosti japanskom novom talasu. Međutim, to svrstavanje je samo kritičarska potreba da se umetnička kreacija podvede pod opšte karakteristike određene grupe. Kod Jissôjia šesdesetosmaški bunt se ispoljava kroz radikalizaciju pristupa religiji, za razliku od većine ostalih novotalasovaca koji promene traže na nižem nivou, kroz političko skretanje ulevo. U tom smislu, on u drugom filmu trilogije (Mandala) glavnog junaka stavlja u stanje krize vere i traženja smisla, koje ga tera da preispita svoja budistička uverenja i čak se okuša kao pripadnik sekte koja veliča seksualni čin sam po sebi i čin obrade zemlje (sejanje). Ne, ovo nije horor film, ali brutalnost i manipulativnost koje su spremni da „progutaju“ članovi sekte, što samo svedoči o tome u kojoj meri su im mozgovi isprani, otvara prostor za čuveni japanski nihilizam/ekstremizam. Ekstremno je i promišljanje glavnog junaka o religiji, novopristiglog u sektu, ali još uvek sposobnog da kritički prosuđuje. On ne nalazi utehu u učenju sekte da je moguće postići nirvanu kroz seksualni čin, već njegovo samopreispitivanje kroz budizam vodi u odbacivanje materijalnog i relativizaciju etičnosti. Tako ipak dobija „samo” neograničenu slobodu, što ga vodi u nihilizam i na kraju u smrt. Pored Mandale, koji se uverljivo bavi prikazivanjem mehanizama funkcionisanja jedne sekte, više nego odlična su i ostala dva angažovana ali i kontemplativna, lirična i vizuelno opčinjavajuća filma. U svima njima se mentalne deformacije i iskliznuća protagonista vešto sugerišu kroz ekspresionističku crno-belu fotografiju; kroz deformacije perspektive širokougaonim objektivom, ekstremnim decentriranjem figura u kadru i krajnje neobičnim uglovima snimanja.

The Drudgery Train (2012) - Nobuhiro Yamashita. Drudgery Train se može svrstati u socijalne drame (podžanr koji izgleda cveta u ova krizna vremena čak i u Japanu!), a koji za glavne likove ima pripadnike niže srednje klase, sloj stanovništva najviše ugrožen krizom, kako sada, tako i krajem osamdesetih, kada se ova hiljadu puta viđena priča dešava. Ali samu priču prevazilazi dosledno izvedena karakterizacija likova, oblikovana kroz socijalni status, odnosno klasne razlike aktera filma. Iz tog razloga, očajnički potezi autsajdera Kante u cilju napredovanja na klasnoj lestvici ili barem održanja statusa kvo, a onda i autodestrukcija i rezignacija i pomirenost sa zlehudom sudbinom, postaju sasvim razumljivi i autentični. Gledalac postaje sapatnik ovog antiheroja i uspeva da likuje na kraju, koji u nadrealno uzvišenoj sceni donosi iskupljenje za sve propaćene muke kroz koje je Kanta prošao, kako njemu tako i postiđenom gledaocu. Iako Yamashita uspešno oslikava i stanja otuđenosti i usamljenosti, koja prate radikalne društvene promene ali su kao psihološka stanja prisutna u svim vremenima, on je ipak verziraniji u sociopolitičkoj tematici. Dokaz toga je i njegov prethodni film My Back Pages, koji govori o turbulencijama u japanskom društvu tokom globalnih protesta 1968-69, to jest o radikalnom levičarskom krilu studentskog pokreta. Naravno, radikalne ideje su se izjalovile u praksi, ali to nije bila smetnja da levičar Yamashita kroz ovaj film pokuša da vaskrsne revolucionarni duh, nikad potrebniji nego danas, u vreme krize kapitalističkog sistema i manjka energije da se bilo šta promeni.

Why Don't You Play in Hell? (2013) - Sion Sono. Imao sam zadovoljstvo da ovaj film, najbolji koji je Sion Sono snimio od tada do danas, odgledam u bioskopu. Pritom sam imao i utisak da sam nakon projekcije izašao sav lepljiv, ne od znoja, već od krivi koja se u hektolitarskim količinama prolivala na platnu. Ništa neobično za japanskog sineastu poznatog po činjenici da sve gordijeve čvorove razmrsuje katanom. Naravno, figurativno rečeno, ali i ne sasvim istinito, jer ispod eksploatativnog površinskog izraza ogrezlog u prekomernom nasilju leži najčešće suptilna kritika društva. Why Don't You Play in Hell? je jedna takva tvorevina u kojoj je satirična žaoka uperena na današnje medije i filmsku industriju. Kritikuje se mediokritetizam gladi za slavom i njenim postizanjem bilo kroz televizijske rijaliti programe, bilo kroz vulgarizovanu filmsku produkciju koja je spremna i na istinsko prolivanje krvi za račun popularnosti. Čini se da je Sono samokritičan u ovom filmu o snimanju jednog takvog filma, filma o krvavom obračunu jakuza klanova snimljenog dokumentaristički, in medias res, ali biće da se on pre kritički odnosi prema „kolegama” koji nasilje snimaju radi nasilja i koji iza toga nemaju nikakve umetničke ambicije, niti nekakav viši naum. Svakako da ovaj film zaslužaje više prostora za analizu. Možda ću mu se i vratiti neki drugi put.

The Mole Song: Undercover Agent Reiji (2013) - Takashi Miike. U sličnom miljeu (jakuza klanovi u borbi za tržište narkotika) odvija se i ovaj Miikeov „rolerkoster”. Takođe, odgledao sam ga u bioskopu i imao privilegiju da istinski uživam u svim tim vizuelnim ekstravagancijama ove zabavne otkačene akcione komedije. Međutim, nema tu nekog dubljeg smisla, višeznačnosti, čak ni prevelike dramatičnosti. Dan posle projekcije ostaju rasute u svesti samo varnice i šljokice tog eruptirajućeg vulkana. Žitka, gusta magma nije postala lava, ostala je zarobljena negde duboko u grotlu. Šteta što se Takashi Miike, istinski velikan japanskog i svetskog filma, u svojoj bogatoj, tematski i žanrovski vrlo razuđenoj karijeri, nije više fokusirao na intelektualno pregnantnije scenarije. Njegova moć optimalne vizuelizacije ideja i zamisli je neporeciva i imam utisak da kod njega sve zavisi od dobrog scenarija. Jer sve ostalo je prisutno: svetonazor, filozofski stav, maštovitost, originalnost i tehnička veština. Verovatno je, kao i uvek, problem u novcu; dok se ne nađe finansijer spreman da uloži u nešto sa mozgom, ali ekonomski rizično, i dalje ćemo gledati Reijie: The Mole Song II: Hong Kong Capriccio, Mole Song III: Final, Mole Song IV: Final final i tako dalje.

One on One (2014) - Kim Ki-duk. Evo nas kod autora koji je kroz celu svoju karijeru uglavnom uspevao da vešto balansira između sentimentalnosti i brutalnosti. Ovaj put se tas sasvim spustio na stranu brutalnosti, pa se, stoga, može reći da je One on One, ako uzmemo u obzir celokupan Kimov opus, do sada najveći izazov za publiku slabog stomaka. Ko izdrži prvu trećinu filma, sve one scene mučenja koje se ređaju bez dramskih pauza, a uz to su još i filovane sa scenom porodičnog nasilja nad ženom, inače članom tima mučitelja, može nekako da pregura i ostatak filma, jer onog trenutka kada proradi savest pojedinim „revolucionarima“, scene sadističkog iživljavanja su razblažene verbalnim sukobom unutar tima oko pitanja nivoa nasilja preko kojeg ne treba ići ili uopšte oko svrsishodnosti nasilja kao načina iznude priznanja, odnosno nasilja kao sredstva osvete. Pokretanje ovih pitanja, inače aktuelnih i danas u eri kriminalnog ekstremizma i terorizma spašava ovaj film od puke eksploatacije zadate teme, koju je prva trećina filma nagoveštavala. Te 2014. u sali Kulturnog centra Novog Sada na ovoj projekciji je bilo možda nešto preko deset ljudi. Do polovine filma izašlo je njih troje-četvoro. Među preostalom publikom jakog stomaka našao se i Želimir Žilnik, koji je hladnokrvno ispratio svih 122 minuta filma. I to nešto govori.

Tears of the Black Tiger (2000) & Citizen Dog (2004) - Wisit Sasanatieng. Tears of the Black Tiger je ubedljivo najbolji film u hibridnom žanru „radioaktivnog vesterna i mutantne melodrame, sa nagoveštajima spektakularnog mjuzikla, koji zauvek potisnut zuji ispod površine“, kako ga je okvalifikovao jedan ovdašnji bloger. Takođe, Citizen Dog spada u najbolje filmove iz žanra „fantastično-komične, mutantne melodrame, sa nagoveštajima spektakularnog mjuzikla, koji zauvek potisnut zuji ispod površine“. I zaista, boje su toliko „radioaktivne“ da se gotovo čuju, a melodrama je toliko prenaglašena da bi se istopila u patetici, da se u pravom trenutku nisu pojavili kritičari i proglasili ove filmove parodijama. Mislim da je već ovo gore rečeno, samo po sebi dovoljna preporuka, ali ako nije, evo još: U ovom drugom filmu glavni junak, radeći u fabrici na pakovanju sardina, ostaje bez prsta, koji završava u ribljoj konzervi, tako da se dalja radnja filma sastoji u potrazi za tom konzervom po supermarketima… Ali tu su još i Tajlanđani sa repovima, reinkarnirana baka u obliku pričljivog guštera i još mnogo, mnogo toga. Opičeno, provokativno, toksično! Pa kako onda da ne bude zauvek zakopano negde u podsvesti, odakle će se povremeno oglašavati kao iritantno zujanje.

No Longer Human (2019) - Mika Ninagawa. Biografski igrani film o poznatom japanskom piscu Osamu Dazajiu pod originalnim nazivom Ningen shikkaku: Dazai Osamu to 3-nin no onnatachi, što bi se moglo prevesti kao „Nikad čovek: Osamu Dazaj i tri čudne devojke”. Ipak, previše je ovo upeglano; preromantizovana i prestilizovana biografija poslednje faze života, inače, najautodestruktivnijeg i najnihilističnijeg, a ujedno i najkreativnijeg Dazajievog životnog perioda. Dakle, baš i ne preporučujem, ali zato preporučujem najnovija Tanesijeva izdanja: Dazajiev roman „Nečovek”, novela „Učenica” i za one koji to vole, manga prema pomenutom romanu pod nazivom „Nikad čovek”. Tanesi je ranije objavio još jedan njegov roman „Sunce na zalasku” i dve priče u sklopu „Antologije japanske priče”. Eto, da ne kažete da se ovde samo preporučuju filmovi.