The Student of Prague (1913) – Stellan Rye
„Praški student” je zvanično prvi film nemačkog ekspresionizma i prvi dugometražni horor film sa umetničkim aspiracijama. Režirao ga je Stelan Raj prema priči Hansa Hajnca Eversa, jednog od duhovnih otaca ekspresionističkog pokreta. U glavnoj, dvostrukoj ulozi, prvi put na filmu se pojavljuje i Paul Vegener, još jedna legenda ovog osobenog stilskog pravca. Govoriti danas o „Praškom studentu” opširno, delovalo bi možda prepotentno, s obzirom na brojne postojeće studije o nemačkom filmskom ekspresionizmu, pa i o samom ovom paradigmatičnom filmu, ujedno i rodonačelniku pokreta. Takođe, „Praški student” je svojom temom zainteresovao i mnoge psihologe i psihijatre, s obzirom na njegovo zadiranje u polje psihoanalize, tada novog i već široko prihvaćenog skupa teorija i terapeutskih praksi poteklih od njenog utemeljitelja Zigmunda Frojda.
Stoga, ja se ovde neću baviti samim kvalitetima ovog umetničkog dela; njegovom pionirskom korišćenju nekih kinematografskih tehnika, kao što su snimateljski trik duple ekspozicije u izazivanju efekta doppelgängera ili kjaroskuro efekat u cilju naglašavanja disocijacije razapete psihe u situaciji intenzivnih negativnih kretanja u nemačkom društvu toga doba, činjenice koja je poslužila i kao izvor tematske osobenosti i raznovrsnosti ostvarenja koja pripadaju novonastalom ekspresionističkom stilskom pravcu, kao što se neću baviti ni sveukupnom konačnom razarajućem utisku svesno postignutom u estetskoj nameri autora ovoga dela da izazovu stravu i užas. Neću se osvrtati ni na manjkavosti koje nužno proizilaze iz istorijskih specifičnosti stepena razvoja kinematografije; na ograničenost filmske tehnike u smisli statičnosti kamere (mada su ovde prisutni stidljivi i nezgrapni pokušaji švenkovanja), bespotrebni dugi kadrovi sa praznim minutima, teatralna gluma i tome slično. Ono što ću uraditi je da ću prepustiti ljudima od nauke, već pomenutim proučavaocima ljudske psihologije, da iz svog ugla sagledaju ovaj film.
Već sama činjenica da su eminentni psiholozi i psihijatri upoređivali svoje teorije sa zbivanjima u „Praškom studentu”, pa čak ih i testirali na ovom filmu, indirektno govori i o umetničkom kvalitetu, to jest o verodostojnosti i realističnosti psihološkog profila likova i plastičnosti prikaza našeg nesvesnog kakvu samo film može da proizvede. Oto Rank je već 1914. u Frojdovom akademskom žurnalu Imago publikovao opširan sadržaj „Praškog studenta” u svom članku Der Doppelgänger. Primeri doppelgängera su u literature najčešće korišćeni kada se radi o narcističkoj odbrani od seksualne privlačnosti, koji su prema Ranku u filmu opisani tako da prikažu kako se studentov odraz u ogledalu pojavljuje u erotskim situacijama da bi poništio bilo kakav Balduinov napredak u pokušajima da osvoji kontesu. Ovde sada, međutim, koristim priliku da izdvojim neke delove iz seminara koji je vodio Karl Gustav Jung na temu „Ničeov Zaratustra”, a koji se tiču „senke” iliti našeg drugog Ja, naše mračne strane, nesvesnog. Oni sadrže raspravu kojom se zadire u suštinu dešavanja prikazanih u „Praškom studentu” iz ugla Jungove analitičke psihologije. Konkretno, navodi koji slede pozajmljeni su iz transkribovanog 7. predavanja održanog 20. juna 1934. godine u Parizu.
Radnja filma:
„Praški student” kombinuje teme Fausta i dvojnika. U njemu siromašni student Balduin, zaljubljen u kontesu Margit, dobija od đavola sto hiljada fjorina, čitavo bogatstvo, u zamenu za svoj odraz u ogledalu. Postavši na taj način Balduinov progonitelj (kao njegov odraz ili senka), đavo u dvoboju ubija Balduinovog suparnika u ljubavi, kršeći tako njegovo obećanje da će suparniku poštedeti život. Zbog toga što je izgubio potencijalnog zeta, Margitin otac zabranjuje Balduinu da se sa njom viđa. Međutim, on ne odustaje, ali i pored upornosti svi naredni pokušaji susreta sa Margit ometeni su od strane đavolskog dvojnika, tako da Balduin pada u očaj i konačno u stanju rastrojstva puca u srce svom dvojniku i dok vizija dvojnika postepeno čili, Balduin pada mrtav sa krvavom ranom na grudima.
Izvodi iz rasprave o Senci:
Senka je neophodna za ostvarenje celovitosti ličnosti: bez negativnih osobina niko nije celovit. To je lako reći, ali se, posmatrano s etičkog stanovišta, zapravo radi o ogromnom problemu. Taj problem je toliko težak da je jedino rešenje za koje praktično znamo – zatvaranje očiju pred Senkom; dok god je ne gledamo možemo da živimo. U času kad je ugledamo, to postaje gotovo nemoguće: sukob postaje nepodnošljiv. Ako moralni sukob shvatimo ozbiljno, on postaje nerešiv. Zato se ljudi i odlučuju za put koji je utrla Crkva ili njoj slični: da bi izbegli tu strahovitu odgovornost… Kada je otcepljena od svesti, Senka uvek poseduje telo, poseduje realnost: predstavlja entitet koji deluje aktivno i spontano. U meri pak u kojoj razdvojenost ego-svesti i Senke sprečava integraciju ličnosti u celinu – individuaciju – senka obuhvata i Jastvo. Iza senke se tada nazire Jastvo, ali u negativnom obliku. U tom slučaju, Senka zadobija apsolutno destruktivnu moć: ona je izvor demonskih sila Senke. Otuda je tako važno pristupiti joj na pravi način: bez integracije Senke, naime, nema ni individuacije ni izmirenja parova suprotnosti, budući da je ono što je suprotno zapravo sama Senka.
… U začaranom krugu, u stanju totalne disocijacije ili dezintegracije, nemamo slobodnu volju, to je očigledno. Otuda se demonska moć ovog dvojnika iz filma duguje činjenici da nju – s obzirom na to da predstavlja Senku – pokreće superiorna moć čitavog Jastva. Jastvo je, naime, koncept koji izražava sveukupnost svesnog i nesvesnog, a pošto je nesvesno neograničen, neodrediv i iracionalan entitet, i Jastvo je nužno samo delimično racionalan koncept: obuhvata i nešto što se ne može iscrpno definisati. Možeš definisati Ja, obim svesti, ali nesvesno ne možeš da definišeš, jer je ono beskrajno. Ne možeš da utvrdiš preciznu granicu koja treba jasno da odvoji svesno od svega onoga što je ne-Ja; možeš samo da kažeš da se ovde završava tvoja svest, a odavde počinje nesvesno. Dokle se, međutim, proteže to nesvesno, niko ne zna. Jastvo je, prema tome, neodrediv koncept s obzirom na to da obuhvata sve, i svesno i nesvesno, a budući da nesvesno nosi u sebi strahovitu moć, Jastvo je izraz te moći. Zato bi se u ovom slučaju moglo reći da Senka – ovaj strašni dvojnik – mora da poseduje strahovitu snagu, inače ne bi predstavljala tako strašan problem…
… Ipak, što se iscrpnije bavimo tom Senkom, to više shvatamo da se s one strane nje nalazi jedna mnogo veća moć, i konačno uviđamo da se zapravo radi o onoj sveukupnosti svesnog i nesvesnog. Tada ponovo pomislimo da smo dospeli do nečeg zaokruženog, omeđenog, opipljivog, nečeg što je dostupno ljudskom razumu. Jastvo je, međutim, prostrano koliko i samo nesvesno: ne poznajemo mu obim. U njemu nailazimo na neverovatan kontinuitet sa životom u svoj njegovoj celovitosti, ne samo sa životom sada i ovde; Jastvo obuhvata sav protekli predački život i predviđanje onoga što tek treba da dođe – sve ono što sačinjava ljudskost. Dospevamo, dakle, do koncepcije Jastva kao nečeg što je prostrano kao ceo svet, što je svojevrsni konglomerat i zbir pojedinačnih umova, a to je naprosto koncepcija Boga…
… Tamo gde je Bog mrtav, on prelazi tamo gde bismo ga najmanje očekivali, u Senku. Senka je po definiciji nešto što izgleda potpuno nemoćno, nešto što poput psa prati telo čoveka, dodatak koji u svemu zavisi od čovekovog postojanja. To je najbesmislenije i najneprikladnije mesto za pojavljivanje bilo čega, pa zato i ne prepoznajemo njegovu sablasnu moć. Naravno, možeš reći kako je Senka sama po sebi lišena moći, kako je obična gomila svih najgorih čovekovih osobina; uvek je možeš potceniti. Samo, interesantno je to što ako je Bog mrtav te se stoga pojavljuje u Senci, negativne osobine Senke postaju tada oklop nekog novog i strašnog Boga…
Comments
Post a Comment