Bed and Sofa (1927) - Abram Room vs. It (1927) - Clarence G. Badger

Šta je ono što prevashodno privlači moju pažnju ka nemim filmovima?... To je ta patina vremena koja ih uzdiže kao što oreol uzdiže sveca ili kao što patinasta skrama daje na vrednosti starim likovnim i arhitektonskim delima. Nemi igrani filmovi su ne samo umetnička dela, već i svojevrstan dokument jednog davno prohujalog vremena. Fotografski zapis postoji manje od dva veka, a filmski tek nešto više od sto dvadeset godina, ali tek oni zaista i bukvalno oživljavaju ceo dinamični period industrijskog i postindustrijskog doba. Pre svega filmovi, koji nam prenose ne samo sliku, već i pokret; međuljudsku komunikaciju, dinamizam urbanog okruženja, disanje prirode kroz dnevne mene. Jednostavno rečene, donose nam tu vibrantnost i varljivost jednog davno nestalog trenutka, trenutka nestalog zauvek. Takođe, nemi filmovi komuniciraju sa gledaocima na jednom direktnijem nivou, na nivou vizuelnih znakova i simbola. Prenebregavaju jezik reči, što je u stvari jezik apstrakcije, to jest jezik manipulacije. U tome im pomaže i filmska muzika – još jedno sredstvo direktne, ogoljene komunikacije, koje rezonira sa strunama naše najdublje intimnosti. I na kraju, ali ne manje važno, period procvata nemog filma se poklapa sa periodom avangarde, verovatno najkreativnijim razdobljem u istoriji umetnosti, dobom svih mogućih –izama: futurizma, ekspresionizma, kubizma, dadaizma, nadrealizma, imažinizma, ultraizma i drugih.

Zbog toga se često dešava da i neki nemi filmovi od manjeg umetničkog značaja, filmovi koji podilaze popularnoj kulturi, a i stvoreni su sa ciljem da oplode uložena finansijska sredstva, s vremenom dobijaju onu vrednosnu patinu. Dakle, postaju dokument jednog nestalog burnog vremena prikazujući materijalno i kulturno nasleđe koje danas možda više ni ne postoji, ili barem ne postoji u tom izvornom obliku. Sovjetski film Bed and Sofa i američki, kratko nazvan It, između ostalih, predstavljaju takve primere. Konkretno, ovde je akcenat na mentalitetu i psihologiji koji su pod uticajem moralnih normi vladajućih u periodu između dva svetska rata prisutni na prostoru dve države dijametralno suprotnog društvenog uređenja. Oba filma u kontekstu socijalnih odnosa ispipavaju krajnje granice seksualnih sloboda uzimajući za temu interakcije unutar ljubavnog trougla. Jeste, to „it“ se ne odnosi na ono nepoznato, mračno i čudovišno u nama... ili se ipak odnosi, jer podrazumeva neobjašnjivu seksualnu magnetnu privlačnost koja postoji između muškarca i žene. U filmu je definicija toga „it“ uvijena u sledeću formulaciju: „That quality possessed by some which draws all others with its magnetic force. With 'It' you win all men if you are a woman and all women if you are a man. 'It' can be a quality of the mind as well as a physical attraction.

E sad, kakve su granice seksualnih sloboda i koliko široko su se pružale u to vreme u jednoj socijalističkoj i jednoj kapitalističkoj zemlji. Čini se da su ovakve slobode bile veće u Sovjetskom Savezu, barem do pred kraj dvadesetih godina prošlog veka, pre nego što je Staljinova čvrsta ruka uzela i kulturu pod svoje, jer se u filmu otvoreno govori o promiskuitetu jedne žene koja živi u istom stanu sa mužem i ljubavnikom uz njihov prećutni pristanak da je dele među sobom. Otvoreno se govori i o neželjenoj trudnoći i abortusu. Sve ovo je uticalo da film u to vreme bude zabranjen na zapadu. Nasuprot tome, američki film prikrivene seksualnosti, It, je prošao cenzuru, ali je i mnogo manje provokativan. Erotske aluzije tiču se slobodnijeg karaktera glavnog ženskog lika, koji pokušava da zavede bogatog vlasnika velike trgovačke kuće, pritom ne birajući sredstva; ona zloupotrebljava svog udvarača kako bi se našla u blizini „žrtve“, a kada to uspe onda mu se besramno udvara vrckajući okolo i birajući „skaredne“ poze noseći na sebi oskudnu odeću. Ništa više od toga, ali i to je bilo dovoljno da tada u Americi privuče ogromnu bioskopsku publiku, jer veće „skarednosti“ od ovih gore iznetih nisu ni mogle da stignu do bioskopa.

A sada o samim kvalitetima filmova i o njihovom (socijalnom) podtekstu. Svakako da izvesne umetničke ambicije ima samo Bed and Sofa, koji je i formalno i sadržinski ipak pod uticajem sovjetske avangarde; ne toliko na sadržinskom, odnosno tematskom planu, jer se bavi jednom intimnom pričom a ne tekovinama revolucije, koliko na formalnom planu, gde se primećuje povremeno insistiranje na brzoj smeni kadrova (slikanje užurbanog života u prestonici), duploj ekspoziciji, podeljenom ekranu, obraćanju pažnje na detalje i neobičnim uglovima snimanja, što sve zajedno ima simbolički upliv i na sadržinu. A ova kroz svoju temu ljubavnog trougla predstavlja realističnu psihološku studiju svojih neobičnih protagonista. Za razliku od američkog filma It, humor u Bed and Sofa je prisutan, ne da zabavi i relaksira publiku, već da relaksira ovu tešku životnu dramu. U američkom parnjaku on je organski srastao sa melodramatičnom pričom i neminovno vodi ka srećnom (izveštačenom) kraju, dok je u sovjetskom on gorak kao i sam završetak filma u kojem se ova emotivna drama ne raspliće, već se samo stavlja ad acta.

I jedan i drugi film naglašavaju socijalni aspekt, ali tek između redova. It, naravno, prikazuje kapitalističke odnose i hijerarhiju, koji i pored demokratskog uređenja praktično svrstavaju ljude u grupe različite po vrednosti, iako su razlike samo plod imovnog stanja. U Bed and Sofa, naprotiv, vlada socijalistička uravnilovka, dakle jedan stalež, ali na nivou na kom se nalazi klasa siromašnih u filmu It. I kao što glavna junakinja iz niže srednje klase, koja želi da se uda za bogatog kapitalistu, živi u bednom iznajmljenom stanu, tako i sovjetska trojka jedva preživljava u još bednijem i skučenijem dodeljenom državnom stanu. Rekoh gore, sve ovo se čita kao podtekst, to jest između redova, jer u redovima nema otvorene kritike društvenog uređenja; u američkom filmu na fasadi je prikazana još jedna moderna verzija bajke o siromašnoj lepotici i princu iz čega se izvlači pouka da su socijalni problemi rešivi „dobrom“ udajom, dok se u sovjetskom filmu prihvata stanje takvo kakvo jeste. Zadovoljstvo se nalazi u malim stvarima i u emotivnim i seksualnim vezama, a ne u idealima i tekovinama socijalističke revolucije.

Još jednom bih hteo da naglasim dokumentarni karakter i vrednost koju imaju preživeli nemi filmovi na primeru moskovskog Boljšoj teatra. Na Vikipediji i drugde na internetu o istoriji ovog arhitektonskog zdanja ne može se doći do podataka o oštećenjima ili sprovedenim radovima na rekonstrukciji ovog objekta u vreme snimanja filma Bed and Sofa. Međutim, u filmu jedan od glavnih junaka, Kolja, učestvuje u opsežnim radovima na krovu i na fasadama ove zgrade. Široki plan Boljšoj teatra sa skelama i paravanima, kao i panoramski pogled sa krova ovog zdanja na uže gradsko jezgro, pruža ne samo fantastičan estetski ugođaj oku gledaoca, već i neprocenjivu istorijsku vrednost. I na kraju da ne zaboravim ni sledeće: Ideal ženske lepote se, čini mi se, donekle razlikovao u SSSR-u u odnosu na razvijene zemlje zapada. Sovjetske glumice su imale lepo lice ali muškobanjaste crte i muskulaturu, slično idealu kozačke lepote kakav je opisao Tolstoj u jednom svom romanu: „Crte njenog lica mogle su se učiniti odveć krupne i gotovo grube da nije bilo onoga visokog vitkog stasa i snažnih prsa i pleća i, osobito – da nije bilo onoga ozbiljnog i, u isti mah, nežnog izraza duguljastih crnih očiju, okruženih tamnom senom ispod crnih obrva, i umiljatog izraza usta i osmeha... Iz nje je zračila devojačka snaga i zdravlje.“ Ali razlozi za ovakav šablon ženske pojavnosti nisu samo stvar estetike i ukusa, koje inače ne odlikuju kruti principi, već verovatno i ideologije, jer kao što je sovjetska avangarda rođena iz Boljševičke revolucije, tako je i lik žene u avangardi i, kasnije, socrealističkoj umetnosti fizički „emancipovan“, to jest tipiziran je kao proleter-udarnik, ni malo slabiji pregalac od svog muškog pandana.