Ukratko o jos nekim filmovima II – Od horora ka fantaziji i još ponečemu

Goodnight Mommy (2014) – Severin Fiala, Veronika Franz. Austrijski film nikad nije bio vitalniji nego što je to u poslednje vreme. Haneke i Zajdl su dobili zdravu konkurenciju. Da to nije slučajno (ništa nije slučajno) saznao sam svojevremeno na otvaranju Festivala novog austrijskog filma, kada je predstavnik austrijske ambasade govorio o njihovim ulaganjima u film. Ona su poslednjih godina znatno povećana zajedno sa ukupnim ulaganjima u kulturu. Ne treba ni govoriti da su više desetina puta veće, ne samo sume, nego i procenti u odnosnu na ulaganja u Srbiji. Rezultat tih ulaganja su filmovi čija je dodirna tačka fotogeničnost austrijske provincije i divlje prirode osunčanih i večito snežnih Alpa, kao i odraz te surovosti i hladnoće, ali i stidljive topline u Austrijancima. Zajednička crta je i to nešto zlokobno što preti iza fasade prividnog mira u koji su umotani ambijent i ljudi.

Takvom foto-robotu novog austrijskog filma odgovara i horor Goodnight Mommy. Tu se govori o blizancima Elijasu i Lukasu, koji se zajedno sa svojom majkom useljavaju u novu kuću podignutu daleko od civilizacije u okruženju nenarušene prirode. Majčino lice je umotano zavojima usled tek obavljene kozmetičke operacije, ali ono što se pomalja iza zavoja je osoba koju blizanci ne prepoznaju. Film se polako razvija (uz suptilne nagoveštaje, ali i naglo prekinute scene baš u trenutku kada one trebaju da daju nekakav odgovor) postepeno gradeći napetost i jezu sve do kulminacije izazvane otkrićem da ugao gledanja na događanja u filmu nije objektivan, već predstavlja Elijasovu poremećenu subjektivnu viziju. Pažnja gledalaca se premešta sa majke na Elijasa i oni su iznenađeni činjenicom da su njih dvoje u stvari sami, iako je u sceni s početka filma prikazano Lukasovo stradanje u jezeru. Nakon te rane scene, međutim, pojavljivanje oba brata sa majkom u njihovoj novoj luksuznoj kući vešto odvodi gledaoca na stranputicu skrivajući činjenicu da je sve to samo Elijasova konstruisana stvarnost i tako priprema teren za iznenađujući obrt, trenutak kada majka Elijasu kaže da on nije kriv za bratovljevu smrt.

Iako mnogi tvrde suprotno, meni ovakav rasplet ne dovodi u pitanje realističnost situacije u kojoj dete starosti oko 10 godina povremeno ostaje samo u kući na nekoliko dana, s obzirom da je majka prilično hladna prema njemu. Takođe, čini se da je u Austriji trend poslednjih godina da se ljudi povlače iz urbanih sredina u ruralne, gde se izoluju i žive poprilično usamljeno. Barem se tako nešto može zaključiti gledanjem austrijskih filmova nastalih poslednjih godina - filmova Götz Spielmanna, Julian Pölslera, Andreas Prochaske kao što su Revanche (2008), The Wall (2012), Oktober November (2013), The Dark Valley (2014) i drugi.

The Neon Demon (2016) – Nicolas Winding Refn. Ovaj Refnov horor predstavlja kanibalističku alegoriju stanja u modnoj industriji. Možda je ovakva simbolika previse napadna i ne baš originalna, ali, ipak, osnovni problem filma je građenje lika Elle Fanning. Naime, postoje letimične naznake u promeni karaktera ove mlade manekenke (hladniji odnos prema dečku), ali ta transformacija nije jasno i do kraja prikazana, a bila bi ključna u emotivnoj involviranosti gledalaca u osudi fašizacije lepote u šou biznisu, koji maloletne uzorne devojke pretvara u moralne nakaze u nemilosrdnoj borbi za proboj i opstanak pod reflektorima. Lynch je u Mulholland Drivu tu transformaciju svoje heroine rešio na elegantan (linčovski) način; lik naivne i neukaljane devojke Betty udvaja, stvarajući njen alter ego, Ritu. Transformacija se očituje u psihičkom i fizičkom propadanju Betty, a sa druge strane uporednom jačanju ličnosti Rite. Pošto Refn nije udvajao svog protagonistu (ne bi ni bilo smisla, jer bi to bilo očigledno prepisivanje Linča), morao je njen lik da produbi i prikaže suptilno degradaciju karaktera pod uticajem „kanibalizma” i „nekrofilije” modne industrije. Ovako, umesto dugotrajnog emotivnog involving, ja kao gledalac dobijam samo iznenadno surovo ubistvo jedne mlade i (pretpostavljam) dobre devojke, glavnog lika, i to mnogo pre završetka filma. Inače, čak je i Hičkok spreman da se reši svoje heroine, i to još u prvoj polovini filma (Janet Leigh, Psyco), ali je već do tad razvio njen lik i izgradio empatiju kod gledalaca pripremajući im šokantno ubistvo. Dakle, nije problem u tome da li će reditelj svog protagonistu sačuvati do kraja filma, već ukoliko ga ukloni ranije da to bude u funkciji filma kao celine.

Monkey Shines (1988) – George A. Romero. Ovaj Romerov klasik o kvadriplegičaru koji postaje žrtva dresirane majmunice, njegove pomoćnice, koja se strasno vezuje za njega, hvaljen je iz različitih uglova, ali još uvek nedovoljno kada je u pitanju „glavna glumica”. Te 1989. godine oskara za najbolju glavnu glumicu dobila je Džodi Foster. Njoj kapa dole, ali bismo u nedostatku adekvatne kategorije morali i majmunicu Elu da svrstamo u ovu kategoriju, i to ne slučajno. Ela je karikirano oličenje poremećene ženske osobe, to jest osobe ogoljenih nagona iliti takozvane ženske intuicije odvrnute do panja. Ona se u Monkey Shines nalazi u „ljubavnom trouglu” i bez ikakvih zazora kreće se od ljubavi, preko ljubomore, do mržnje. Naravno, Ela ne glumi, već životinjski instinktivno reaguje u meri u kojoj je ograničava dresura, ali zar se ne traži prirodnost kod glumaca a ne izveštačenost. Na kraju, ovo je horor film i ako nešto može zaista da nas uplaši, onda je to ono životinjsko u nama, a upravo Ela je sušto otelotvorenje naših najdubljih strahova.

Devil's Pass (2013) – Renny Harlin. Dyatlov pass incident ili „Smrt Djatlove grupe” je nerazjašnjeni događaj koji se desio u Sovjetskom Savezu za vreme „hladnog rata”, a koji je Reni Harlin sa scenaristom Vikram Weetom eksploatisao u formi found footage filma, puštajući mašti na volju da kreira natprirodnu hororičnu priču, kojom se raspliće čitava ova zagonetka. Problem je što je istina oko ovog slučaja, kao uostalom oko gotovo svih nerazjašnjenih slučaja sa zastrašujućim posledicama, i zbog toga pretpostavljenim fantastičnim razvojem događaja, onog trenutka kada se otkrije, krajnje banalna. Taj trenutak je, kada se radi o Dyatlov pass incidentu, konačno došao. Bar prema ekipi National Geographica, koja je snimila seriju Russia`s Mystery Files. U njoj se tvrdi da je uzrok smrti devetoro avanturista na severu Urala testiranje posebne vrste padobranske bombe od strane sovjetske vojske. To su bile one svetleće lopte registrovane od više svedoka u tom negostoljubivom i pustom kraju Rusije. Ove bombe eksplodiraju u vazduhu, a efekat im je takav da udar talasa eksplozije ne stvara spoljašnje povrede, već smrtne povrede na unutrašnjim organima. Naravno, mnogi detalji oko ovog incidenta nemaju objašnjenje, ali verovatno iz razloga što je vojska premestila tela i šator iz zone testiranja i što je na razne načine pokušala da prikrije svoju upletenost u incident. Nemam ništa protiv toga što je Harlin za svoj film izabrao najfantastičniji mogući rasplet, ali ako je film loš (a jeste), onog trenutka kada istina ispliva na videlo, i pored sve naše želje da mu verujemo, on postaje ujedno i naivan i smešan.

Apollo 18 (2011) – Gonzalo López-Gallego. Još jedan FFF uradak koji koristi kontroverze oko misterioznih nerešenih slučajeva na globalnom nivou da bi pružio svoju verziju događaja. U pitanju je poslednja nesuđena misija za let na Mesec, Apollo 18. Ova misija je otkazana iz do kraja nejasnih razloga, ali se u filmu tvrdi da se posada Apolla 18 ipak iskrcala na Mesec. Međutim, tamo je došlo do stravičnih otkrića, što je uticalo da SAD odustane od ove vrste kosmičkih preduzeća i stavi moratorijum na letove na Mesec koji traje sve do danas. Paradoks found footage podžanra je pre svega u tome što se tvrdnja s početka ovakvih filmova, da su korišćeni autentični snimci stvarnih likova i događaja, pobija na odjavnoj špici, gde kao i u ovom slučaju stoji: „all persons and events in this motion picture are fictitious. Any similarity to actual persons or events are unintentional”. Naravno, to nije smetnja da se u dogledno vreme montiraju i „novopronađeni snimci” sa Apollo 19 misije u novom found footage movie sequelu. Šalu na stranu, Apollo 18 ipak nije loš film i vredan je gledanja, pogotovo što nema onih frenetičnih pokreta kamere, tipičnih za ovaj podžanr, i otud ne izaziva veću glavobolju.

Gravity (2013) – Alfonso Cuarón. Ovo je jedan od boljih naučno-fantastičnih filmova snimljenih poslednjih godina. Posebno ako ste bili u mogućnosti da ga gledate u bioskopskoj 3D varijanti. Vrhunska 3D fotografija simulira boravak u Zemljinoj orbiti u bestežinskom stanju, pa je ovo jedini način da se svi mi koji nemamo milion dolara da odletimo gore, za 450 dinara osetimo gotovo kao da smo tamo. Inače, film je uzbudljivi svemirski rolerkoster i ne mnogo više od toga, ali je i bez pretenzija da to bude. Znači, ako ne očekujete neko veliko pametovanje, bićete zadovoljni sa dobro osmišljenom i snimljenom akcijom, ali i jednostavnom pričom sa kliše-melodramskim momentima.

Amour (2012) – Michael Haneke. Amour je film o ljubavi u poznim godinama, o iskušenjima na kojima se dugogodišnja bračna veza nalazi kada je jedan supružnik prinuđen da posmatra kako se gasi život onog drugog. Ne zna se da li je strašnija tuga ispoljena u takvim trenucima ili čamotinja samačkog života jednog osamdesetogodišnjaka koja će da usledi. Spor, težak i mračan film kakav samo Mihael Haneke može da snimi. Ovu kolotečinu čamotinje narušavaju jedino povremeni nadrealni prizori, koji su projekcije napaćene duše starca kojeg glumi Žan Luj Trentinjan. Njegov produkt je i jedan živopisan san – košmar koji, kao proboj nesvesnog, kontrira svesno ispoljenoj privrženosti prema ženi na samrti. Ovaj košmar slikovito prikazuje brak u negativnom svetlu; nateran si da se krećeš kroz vodu koja te usporava, dok ti je žena stalno za vratom, spremna da ti začepi usta kako ne bi mogao da dišeš (punim plućima). Brrr… Haneke je snimio i sasvim nepotreban nastavak ovog filma, pod isto tako ciničnim nazivom, Happy End. Umesto da okonča živote oboje supružnika već u Amouru, on je ostavio Trentinjana da se batrga još dva sata, i to u senci nezanimljivih likova i dešavanja unutar familije njegovih potomaka.

Vic + Flo Saw a Bear (2013) – Denis Côté. Prilično dobar neonoar „Vik i Flo su videle medveda” za adute ima divljinu kanadskih šuma i napeto očekivanje da se desi nešto što će razoriti romansu između dve odbegle devojke. Film je sporog tempa u svojoj postepenoj gradaciji napetosti, realističan, ali sa misterioznom atmosferom. Ne dešava se mnogo toga do pred sam kraj, kada mračna prošlost konačno zakuca na vrata, ali se sve vreme oseća „prisustvo opasnog medveda” u mizanscenu gustih četinarskih šuma, koje okružuju usamljenu baraku u kojoj žive Vik i Flo.

Sex, Drugs & Taxation (2013) – Christoffer Boe. U danskom filmu „Seks, droga i oporezivanje”, seksa i droge je jako malo da bi spasili ovaj biopik o nekom danskom bogatašu, koji je uz pomoć sposobnog advokata uspeo prvo da spasi svoju imovinu, a zatim i da je uveća. Kakvim se sve manipulacijama i mahinacijama ova dvojica bave tokom dvočasovnog „epskog spektakla” može da razume samo neko ko je diplomirao pravo ili barem menadžment (na državnom fakultetu). Mora da je isti takav stručnjak i pisao scenario za ovaj film. U celoj ovoj priči ja se divim samo mom strpljenju da ispratim film do kraja.

Bad Luck Banging or Loony Porn (2021) – Radu Jude. Jel’ zna neko? Ima li neki noviji domaći film o sadašnjem vremenu, nikad gorem za život, a onda shodno tome i nikad inspirativnijem za umetnost? Po mogućstvu kritički nastrojen, ironičan, satiričan… Znam, nema! Ovde da bi dobio pare za film, moraš da bežiš u istoriju ili ako ne, onda da snimaš kojekakve boze! … Ili, čak, ako snimiš film za svoje pare, a pritom staneš na žulj nekom guzonji, možeš i da najebeš! Zbogom „Srpski film”, zbogom „Život i smrt porno bande”! Nikad više! … Ali srećom, tu su Rumuni! Bad Luck Banging or Loony Porn – jedan od najboljih filmova, ako ne i najbolji, koje sam gledao poslednjih godina! Nemilosrdna satira koja secira sva zla današnjeg društva – desničarenje, patriotizam, rasizam, mizantropiju, mizoginiju, sajber seks, konzumerizam i liberalni e-kapitalizam, kovid-19 hipokriziju i tako dalje.

Duke Bluebeard's Castle (1981) – Miklós Szinetár. Nisam neki ljubitelj klasične muzike, a još manje operskog pevanja, ali je ova TV adaptacija jedine opere Bele Bartoka toliko filmična, da se uopšte ne oseti kamerni ambijent u kojem se radnja odigrava. Kao što muzika dočarava intenzivnu napetost i sumornu atmosferu, isto tako, ako ne i više, unutrašnjost zamka prožeta igrom svetlosti i senki, idealno uhvaćena kamerom, vizuelno izaziva osećaj nelagodnosti, jeze, klaustrofobije. Bartok, kada je komponovao ovu operu, možda je bio inspirisan i kratkim Melijesovim filmom Barbe-bleue (1901), verovatno prvim filmom koji sadrži hororične scene, kao što je uznemirujuća scena sna u kojoj glavni ženski lik ulazi u tajnu prostoriju zamka u kojoj se iz senke pojavljuje sedam obešenih žena. Kažem možda, jer sam poveden činjenicom da je sa Bartokom na ovoj operi sarađivao Bela Balaš, jedan od pionira teorije filma i filmske kritike, koji je za nju napisao libreto.