After Life (1998) - Hirokazu Kore-eda

Kako je moguće da je After Life sav ispleten od nostalgičnih uspomena, a da pritom ipak ne pada u sentiment i patetiku? Razlog je barem dvojak; prvo, kompleksna nadrealna priča sa svojom razrađenom i konzistentnom unutrašnjom logikom pogađa najpre gledaočevu intelektualnu i estetičku žicu, a tek zatim onu emotivnu, a kao drugo, japanska rezervisanost i rafiniranost kada su u pitanju emocije, najčešće ne dozvoljava da se „padne na pathos” – sve ostaje pod kontrolom. Najzaslužniji za ovakav ugođaj je Hirokazu Kore-eda, koji je za svoj drugi dugometražni igrani film After Life napisao scenario i realizovao ga kroz režiju i montažu. Mnogo pre Shopliftersa, Kore-eda je umeo da razvije zanimljivu priču i da uz to balansira emocijama. Već u svom prvom filmu pod nazivom Maborosi (jedva prevedenom kao ‘phantasmic light’) on jednu porodičnu tragediju transcendira u više sfere pretvarajući tugovanje u kontemplaciju o životu. Da bi svoje transcendentalne priče doveo na taj nivo nužna je bila i adekvatna vizuelizacija; i Maborosi i After Life odlikuje izvanredna upotreba scenografije (pejzaži i arhitektura) i fotografija koja zadire čak i ispod pojavnosti.

After Life se celim svojim trajanjem odigrava u limbu, svojevrsnom čistilištu, gde se preminuli pripremaju za put u večnost. Ambijent limba se sastoji od jedne stare, pomalo zapuštene javne zgrade sa svojim širokim krilima, dugim polumračnim hodnicima i kancelarijama uređenim po modi sredine XX veka. Zaposlenike čine činovnici - preminuli koji su odlučili da ostanu u limbu i oni sada dočekuju tek upokojene, koje su dužni da u roku od nedelju dana pošalju u večno prebivalište. Tehnički, postupak izgleda ovako: Svaki od činovnika dobija svog klijenta kome daje zadatak da izabere jednu svoju uspomenu u kojoj bi živeo u večnosti. Nakon što kroz razgovor i prebiranje prošlosti dođu do jedne, klijentu najlepše i najdragocenije uspomene, činovnik iznosi pred glavni odbor njenu sadržinu i onda svi zajedno razmatraju mogućnosti i načine da se ta uspomena snimi kao film. Narednih dan-dva odvija se snimanje uz svu opremu, pomagala i trikove kojima se inače snimaju filmovi, kako bi klijentova uspomena bila sasvim verodostojna. Sutradan, pošto su uspomene svih klijenata izmontirane i stavljene na traku, odvija se kolektivna projekcija ‘uspomena’ i sada svaki pokojnik sa svojim snimkom odlazi u ‘večnu komoru’ kako bi u beskraj proživljavao tu uspomenu.

Izabrane ‘večne uspomene’ su sasvim prozaične stvari, barem za nas koji tuđe živote posmatramo sa strane, kao što su: vožnja tramvajem leti, dok ti blagi povetarac kroz otškrinuti prozor osvežava oznojano lice; vožnja avionom kroz paperjaste oblake i blistavo plavo nebo; miris sveže opranog rublja koji priziva osećaj prisustva majke; posmatranje trešnjinog cveta; prostitutkino sećanje na nežnog klijenta; ili odluka jednog sredovečnog čoveka opterećenog seksom da se večno seća buketa cveća koji je dobio od svoje ćerke; ili bakino prizivanje daleke prošlosti kada je kao devojčica dobila na poklon crvenu haljinu od svog brata. Međutim, tu je i jedan od pokojnika koji preispituje ovakvu mogućnost izbora. Njega, čini se, mori savest zbog poročnog života i kada sazna da i grešni ljudi, isto kao i oni uzorni, imaju pravo na svoj raj, to jest na svoju najlepšu uspomenu, izbegava da je odabere. Naprotiv, on ne želi da izbegne odgovornost, želi da se večno seća i onih svojih loših trenutaka. Stoga, ostaje u limbu i postaje zaposlen kao jedan od činovnika na vratima večnosti.

U ovako postavljenom scenariju preti opasnost da se radnja raspline na niz nepovezanih priča, ali Kore-eda uspeva da do druge polovine filma izdvoji triplet likova, čije međusobno povezane sudbine intrigiraju gledaoca. Mladi činovnik Takaši je dobio za klijenta Vatanabea, starijeg čoveka koji se sa gnušanjem osvrće na svoj život obeležen ugovorenim brakom bez ljubavi. Zbog toga Takaši ima problem da dođe do određenog izbora, ali i ne samo zbog toga. On shvata da je Vatanabe bio oženjen njegovom verenicom, koja je ostala sama nakon što je Takaši poginuo u ratu. Da bi mu olakšao izbor, Takaši zove arhivu i naručuje 70 kaseta sa 70 snimljenih godina Vatanabeovog života. Na kraju, posle sati i sati gledanja kaseta, Takaši mu otkriva svoju vezu sa njegovom ženom. Iako je i on znao za njenu vezu sa Takašijem, jer je tokom života otkrio da ona redovno odlazi na Takašijev grob, to mu je priznao tek u pismu koje mu je ostavio pred odlazak u večnost. Upravo zbog pedesetogodišnje vernosti prema jednom muškarcu i sadašnjem poznanstvu sa istim tim muškarcem, koji je ostao u limbu zbog sećanja na nju, Vatanabe bira uspomenu u kojoj se nalazi i njegova žena.

Treći član tog tripleta je Šiori, mlada službenica i Takašijeva koleginica. Ona gaji nežna osećanja prema njemu, ali je svesna da on ne može da izbaci iz glave sećanja na svoju verenicu. Zna da je u mukama i nesebično se trudi da mu pomogne da ipak izabere samo jednu dragu uspomenu, koja će mu omogućiti napuštanje limba i večni spokoj. Donosi mu snimak izabrane uspomene njegove verenice na kojem ona sedi na klupi sa njim, u tišini, pred njegov odlazak na ratište. Dirnut tim prizorom, Takaši odlučuje da ovekoveči ovaj trenutak sreće i da snimak situacije u kojoj se sada u limbu nalazi, ponese sa sobom u večnost. Šiori ostaje u limbu na svom poslu usmeravanja pokojnika. Dolazi ponedeljak, počinje nova radna nedelja, novi klijenti i nove uspomene. Šiori za svojim radnim stolom, sama u kancelariji, preslišava se u improvizovanom razgovoru sa zamišljenim klijentom. Zatim i novi kandidat za večnost dolazi na vrata…

Fantastična maštovita priča me je naterala da detaljno prenesem sadržaj filma. Nadam se da iz njega možete bar donekle da steknete doživljaj tog začudnog ambijenta i da osetite taj specifični japanski deadpan humor, koji probija na mestima gde je apsurdnost situacija dovedena do maksimuma. Takav je prikaz čistilišta u formi jedne obične javne zgrade sa dvorištem i parkom, s promenljivim vremenskim uslovima na kraja zime, što je protivno očekivanjima da se sa prelaskom na onaj svet ulazi u neku sasvim novu dimenziju. Krajnje apsurdan je i „činovnički aparat Svetog Petra” sa svojom radnom etikom i disciplinom, zatim buntovni pokojnici koji raspravljaju sa činovnicima o smislu večnog proživljavanja jedne te iste uspomene, entuzijazam sa kojim se snimaju prozaični detalji iz života pokojnika i tako dalje. Između takvih, blago komičnih situacija, prostiru se dramski delovi sa ispovestima pokojnika. Isto tako blagi po intenzitetu, oni donose gorko-slatka nostalgična raspoloženja. Nekad više gorka, a nekad više slatka, shodno karakteru proživljenog života, ali i karakteru same osobe, njenom pristupu životu i očekivanjima.

After Life je nastajao u Kore-edinoj fazi intenzivnijeg rada na dokumentarnim filmovima i neposredno nakon početka bavljenja problemom sećanja u igranom filmu Maborosi, a zatim i u dokumentarcu Without Memory. I početak filma After Life ima formu dokumentarca, jer se u kancelariji pred činovnicima pojavljuju pokojnici sa svojim uspomenama, kao što bi obični ljudi u dokumentarnom filmu stali pred kameru i gledajući u objektiv ispovedali svoj život. Kasnije se tu sa interakcijom između klijenata i činovnika i činovnika međusobno, a posebno sa otkrivanjem jakih veza između Takašija, Vatanabea i Šiori, intenzivira dramaturgija, a uporedo sa razvojem priče vrši se i vizuelna stilizacija. Kamera vešto koristi lokalitet ogromne stare zgrade, njen mračni enterijer i hladnu spoljašnjost. Napolju slika pastelne boje prirode na prelazu iz zime u proleće i blještavu belinu sveže napadalog snega, dok unutar zgrade u svakom kadru svetlost probija mrak; tu je uvek neka stona lampa ili šturo neonsko osvetljenje duž mračnih hodnika zgrade. Ne želim sada da kažem da to buđenje proleća napolju uz blještavu belinu snega, kao i kontrast jakih izvora veštačke svetlosti i dubokih senki unutar same zgrade, simbolizuje prelaz iz stanja smrtnosti u stanje večnog blaženstva. Time bih samo devalvirao čist estetski utisak koji stvara rafinirana fotografija Masayoshi Sukite i Yutaka Yamazakija.

Umesto da se odmah bacite na Shoplifters i druge novije izvikane filmove Hirokazu Kore-ede, savetujem vam da prvo odgledate Maborosi i After Life, gde još uvek ne dominira, kao kod kasnijih njegovih radova realističnog usmerenja, socijalna komponenta i problem odrastanja dece u narušenim porodičnim odnosima. Ovde se, međutim, prevashodno zadire u psihologiju likova. Radi se o prevazilaženju trauma, suzbijanju traumatičnih sećanja, a onda i o varljivosti i krhkosti sećanja i traženju načina da se ona ovekoveče. Ta varljivost sećanja je našla izraz u Kore-edinim ranim filmovima kroz transcendiranje stvarnosti, kroz suptilni upliv nadrealnog i iracionalnog. Često se to nadrealno i iracionalno ni ne vidi kao takvo, već se tek intuitivno oseti. Izbija iz načina snimanja, kombinovanja i ritma smenjivanja kadrova, montaže ambijentalnih zvukova… ili tek samo iz prirode uhvaćene svetlosti, koja je ipak neuhvatljiva kao i samo značenje reči maborosi.