Force Majeure (2014) - Ruben Östlund

Force Majeure ili Turista, kako glasi izvorni naziv ovog švedskog filma, prvi je u nizu od poslednja tri filma Rubena Östlunda kojim je ovaj započeo „pustošenje” Kanskog festivala; nagrada žirija u selekciji Izvestan pogled, a zatim i dve Zlatne palme. Ne mogu da sudim, jer The Square i Triangle of Sadness još nisam gledao, ali talenat ispoljen u prethodnim filmovima - Force Majeure i Involuntary, kao i moja vera u ovaj prestižni filmski festival, obećavaju najbolje. Nemojte me pogrešno shvatiti. Festivalsku selekciju i nagrade uvek prihvatam sa rezervom, jer u igri su politika, to jest politička korektnost, kao i sumnjiva kompetentnost žirija, odnosno više-manje izražena subjektivnost. Međutim, ako bih morao da verujem nekom od elitnih festivala, onda bi to svakako bio Kanski. Da se primetiti da su tamo selektori prilično hrabri u davanju šanse anonimnim ali talentovanim početnicima, onima čiji su filmovi zaista najbolji, ali mora se priznati i da je broj prijavljenih filmova za Kanski festival najveći, tako da se javlja dilema: šta je starije, kokoška ili jaje. Da li ogromna ponuda čini da se u njoj nađu i najbolja dela koja bivaju nagrađena ili kompetentna selekcija i izbor zaista najboljih filmova čini da je i broj prijava, a samim tim i konkurencija najveća? Biće da je pomalo i jedno i drugo.

Rubena Östlunda ipak nije lansirao Kan, već Berlinski festival, gde mu je nagrađen jedan kratki film, ali punu afirmaciju zadobio je tek sa filmom Force Majeure. Ovaj naziv se obično prevodi kao „viša sila“, ali u kontekstu koji se odnosi na sporazum između partnera, a koji ih oslobađa od odgovornosti u slučaju nepredviđene katastrofe. O kakvoj katastrofi se ovde radi, videćete iz priloženog sižea filma: Bračni par Šveđana sa dvoje sitne dece putuje na jednonedeljno zimovanje u francuske Alpe. Šveđani kao Šveđani, vole zimu i skijanje i već prvog dana provode celo prepodne na stazi. Oko podneva se vraćaju u hotel na ručak i ručavaju na otvorenom, u bašti hotela, sa pogledom na strmu snežnu padinu. U turističkim centrima ove vrste, inače, izazivaju se kontrolisane lavine eksplozivom, kako bi se sprečile one prirodne, razorne moći. Zbog toga su turisti navikli na povremene plotune u planinama i ne uznemiravaju se mnogo zbog toga. Međutim, tog prvog dana, u vreme ručka, začuo se potmuli prasak, jači nego inače, nakon čega je ogromna masa snega počela da se survava prema hotelu.

Bračni par Tomas i Eba živeli su više od decenije u skladnom braku, u ljubavi krunisanom sa dvoje lepe, pametne dece. Sve je izgledalo idealno do tog kobnog popodneva. Lavina se sve više približavala hotelu, pa su u početku spokojni gosti sada počeli da paniče, ali još uvek ukopani u mestu, za ili pored svojih stolova. Tek kada ih je okružila snežna izmaglica uz zaglušujuću buku koja je postajala sve jača, ljudi su počeli da se hvataju za svoje bližnje štiteći se međusobno telima ili su se dali u paničan beg. Eba je mahinalno zgrabila svoje dvoje dece, oborila ih na pod i legla preko njih. Tomas je, međutim, unezvereno potražio rukavice i mobilni, i uzevrši ih sa stola potrčao u hotel ne osvrćući se za svojom familijom.

Smrt nije najgore što je moglo da zadesi ovu porodicu. Bar ne fizička smrt nekog njenog člana. Uostalom, svi su izvukli živu glavu, jer se lavina zaustavila tik uz ogradu bašte hotela. Metaforična smrt u vidu nepremostivog rascepa između pater familiasa i njegove žene i dece usled izneverenih očekivanja je ono što je bilo kobno. Bezuspešno je Tomas u početku poricao da je pobegao ostavljajući ženu i decu, a kada je video da je ceo događaj snimljen mobilnim telefonom pokušavao je da objasni, više sebi nego njima, da je nagon za preživljavanjem primarni poriv kako kod životinja, tako i kod čoveka i da trenutna impulsivna reakcija u ovakvim situacijama isključuje svesno razmišljanje. Privremeno je rasprava na ovu temu između Tomasa i Ebe zamrla, ali je rasla tenzija kako se zimovanje primicalo kraju. Odnosi su se iz korena potresali, ne samo između bračnih partnera, već i između oca i dece, koja su bila dovoljno odrasla da razumeju svu delikatnost situacije. Sve je vodilo ka neminovnom raskidu...

Ova provokativna psiho-socijalna drama tokom svog trajanja konstantno održava kod gledaoca stanje nelagodnosti, barem kod muškog dela publike koja i sama crveni zbog nesklada između zaštitničke uloge koju bi muškarac trebao da igra spram svoje žene i dece i, sa druge strane, kukavičluka koji je pater familias u ovom slučaju ispoljio. U tom smislu film poziva na preispitivanje rodnih uloga u braku i predrasuda koje nameće patrijarhalna društvena hijerarhija. Östlund je, uprkos teškoj temi i nemilosrdnom razapinjanju muškosti, našao način da relaksira situaciju suptilnim unošenjem humora, naravno crnog humora, jer je način na koji je Tomas ispoljio strah za sopstveni život i nivo tog straha groteskno nesrazmeran njegovoj pretpostavljenoj muškosti. Pretpostavljenoj, opet kažem, na osnovu predrasada kroz koje publika posmatra ovaj film. Takođe, tirade o kukavičluku i ispoljenoj nebrizi za sopstvenu familiju, koje mu Eba sipa u lice, ali ne u četiri oka, već u prisustvu prijatelja, kao i njihovo uporno ali rečito ćutanje koje se ogleda u mimici zbunjenosti i stida, izaziva kod gledaoca gorko smejuljenje.

Rodne uloge su jedno, a ljubav je nešto sasvim drugo. Iz ove apsurdne situacije pomalja se i pitanje bezuslovne ljubavi, ljubavi jače od nagona za preživljavanjem. Da li bih ja ostao i zaštitio svoje najmilije po cenu sopstvene smrti ili bih pobegao štiteći sebe? Dokle ide samožrtvovanje? To su još neki mogući pravci samopropitivanja indukovani ovim filmom. A tu je u pozadini svega i liberalni kapitalizam i otuđenost između ljudi, nesposobnost komunikacije, prouzrokovana svakodnevnom jurnjavom za novcem. Naravno da jednonedeljni odmor i tako dobijeno vreme za okretanje porodici iznosi na videlo sva pređašnja zapostavljanja u tom smislu. Odmor se pretvara u noćnu moru; uviđanje da beg od žene i dece u situaciji kad im je ugrožen život, nije samo instinktivna reakcija da se spasi sopstveni život, već i posledica nedovoljne bliskosti između njih. Otac i muž shvata da više ne ume da bude otac i muž.

Östlund mudro koristi veličanstven ali surov i preteći ambijent Alpa pod snegom da bi naglasio unutrašnje tenzije i strahove protagonista. U tom cilju upotrebljava i jedan posebno napet deo iz Vivaldijevih „Godišnjih doba“, koji pogled na strme padine prekrivene dubokim snegom čini još strašnijim, nagoveštavajući novo obrušavanje, ne samo u beskonačnom belom prostranstvu, već i u dušama aktera. Likovi i emotivne reakcije Tomasa i Ebe su u izvesnom stepenu karikirani, svesno, s ciljem da se izazovu i prenaglašene, prevashodno mimikom ispoljene reakcije njihovog okruženja. Time se postiže nužna komična relaksacija ove inače vrlo mračne priče. Posebno je u tom smislu izražajan Tomasov prijatelj Mats, koji svojom pojavom i mimikom produkuje i kanališe ovaj (neizbežno crni) humor.

Sve u svemu, Force Majeure nastavlja dugu tradiciju prefinjene ali mračne švedske psihološke drame, koja potiče još od ibsenovsko-strindbergovske naturalističke dramaturgije sa naglašenom napetošću među likovima u kojoj i ćutnja igra značajnu ulogu. Na filmu uspešno su se ogledali u takvoj poetici Victor Sjöström, zatim Gustaf Molander i posebno Ingmar Bergman. Svežinu u takav naturalizam danas donose Ruben Östlund i Roy Andersson time što uvode apsurd, ili ga uvodi samo današnje cinično vreme, što njihove psihološke studije pretvara u suptilne crnohumorne komedije. Taj dramski, odnosno teatarski momenat u inače vrlo filmičnom Force Majeureu uticao je da se pojavi i pozorišna verzija ovog filma, čija premijera je održana ove godine u Londonu.