Tropical Malady (2004) - Apichatpong Weerasethakul

„Za primitivne narode šuma je vazda mesto nastanjeno utvarama, puno nepoznatih rizika i opasnosti: mesto na koje se projektuje nesvesno“. Ovako je govorio Jung tokom svog seminaru na temu „Ničeov Zaratustra“ kada je pokušao da objasni simboliku Zaratustrinog spuštanja sa planine među narod. Dakle, kaže Jung, on je morao da se sa onog tako visokog nivoa svesti spusti gotovo u samo nesvesno kako bi došao u dodir sa čovekom, koga od više svesti razdvaja prosta činjenica da je tih visina nesvestan. Planina izmiče njegovom pogledu jer je skrivaju šuma i drevni duh koji u njoj obitava. Nakon toga, Zaratustra dolazi u grad, to kolektivno mesto, koje odgovara nivou običnog čoveka. Tajlandski film „Tropska bolest“ se stavlja u vizuru tog običnog čoveka i ide obrnutim putem; polazi od proste gradske svakodnevice, kreće se i kroz seosku zonu, međuzonu civilizacije i divljine, da bi završio svoj put izgubljen u šumi ne stigavši do visokih planina, koje se iz šume jedva naziru u magli i oblacima. Kazano rečnikom istočnjačkih tradicija, taj obični čovek ostaje zarobljen u samsari, koja vodi od grada do šume i obratno, a planine mu čini nedostižnim kao i stanje nirvane.

Iz ovakve koncepcije proistekla je neuobičajena struktura filma. Podeljen je na dva, čini se, nezavisna dela; prvi se odigrava u modernom urbanom i ruralnom društvu negde u unutrašnjosti Tajlanda, dok drugi zalazi u divljinu tropskih šuma, u izolaciju i okrenutost samom sebi, to jest svojim najdubljim strahovima i nadama. Film se otvara citatom romanopisca Tona Nakađime: „Svi smo mi po prirodi divlje zveri. Naša dužnost kao ljudskih bića je da budemo dreseri, koji drže svoje životinje pod kontrolom i, čak, uče ih da obavljaju zadatke strane njihovoj divljoj prirodi“. U prvom delu vidimo te „životinje“ kultivisane u društvenoj zajednici sa svojim zakonima i pravilima. Vojnik Keng, pripadnik „šumskih patrola“ obavlja svoju svakodnevnu dužnost putujući iz svoje kasarne u gradu ka obližnjoj šumi, gde ima zadatak da otkrije misteriju nestalih krava. Tokom svoje misije u jednom selu u blizini šume upoznaje mladića Tonga. Između njih se razvija prijateljstvo, koje se pretvara u učestale obostrane posete i druženja. Nakon jednog od brojnih noćnih izlazaka u grad Keng se pozdravi sa Tongom, a ovaj se zatim okrene i krene dalje pustom ulicom. Dok ga Keng posmatra žudnim ali zabrinutim pogledom, dugi kadar, kojim se završava prvi deo, prati Tongovo postepeno nestajanje u mraku slabo osvetljene ulice na kraju grada.

Drugi deo filma počinje titlom kojim se označava naslov priče „Staza duha“ Noija Inthanona, koja je poslužila kao predložak za ovaj film u filmu. Titlovana je i sadržina priče koja glasi: „Nekada davno, živeo je jedan moćni kmerski šaman koji je mogao da se pretvara u razna stvorenja. Tumarao je džunglom i terao šegu sa seljacima. Ali konačno jedan lovac je ustrelio tigra i zarobio šamana u njegovom duhu. Telo tigra je izloženo u muzeju Kančanaburi. Sada se svake noći šamanov duh pretvara u tigra i lovi putnike. Seljaci i njihova stoka počeli su polako da nestaju.“ Nakon ovog tekstualnog uvoda pratimo jednog vojnika koji prati tragove u šumi. Čini se da se radi o istom vojniku iz prvog dela, koji je sada u potrazi za tigrom sa šamanovim duhom. Međutim, ovih poslednjih sat vremena filma ispunjeno je sa malo reči i sa mnogo natprirodnih pojava i situacija, koje sve zajedno samo dodatno mistifikuju radnju. Tako vojnik prisustvuje oslobađanju duha ubijene krave, nailazi na golog čoveka-duha, zatim na majmuna koji govori i konačno na tigra sa kojim ostaje prikovanih pogleda i koji mu telepatski prenese svoje zagonetne misli.

Moguće je da validna interpretacija druge polovine filma zahteva kao preduslov, uz pročitanu priču Noija Inthanona, poznavanje tajlandskog folklora prema kojem postoji verovanje da je jedan lokalni dečak transformisan u mitskog tigra-ljudoždera sposobnog da prihvati duh šamana. Za njim u poteru kreće vojnik, koji je u početku lovac, a zatim postaje plen. Stoga, povezujući drugi deo filma sa prvim, možemo zaključiti da se u tigru nalazi Tongov duh. Keng kao lovac može da ubije tigra i tako da oslobodi Tongov duh ili može da dozvoli tigru da ga pojede, čime Keng ulazi u njegov svet. Scenarista i režiser „Tropske bolesti“, Apichatpong Weerasethakul ili kraće - Džo, je rođen u budističkoj familiji i upoznat je sa animističkim i hinduističkim ritualima, koji svakako daju nadrealni ton i doprinose misticizmu u njegovim filmovima. Takav je, na primer, i Uncle Boonmee Who Can Recall His Past Lives, gde je takođe dominantan motiv reinkarnacije i pogotovo stanje prelaza duše, njen kratkotrajan boravak u svetu duhova, koji su u Džoovim filmovima jasno vidljivi i opipljivi. Jednostavno, taj mitski svet tradicionalnih verovanja i običaja je za njegove junake realan svakodnevni svet, neprijatan ali neizbežan. Oni su puni strahopoštovanja prema tom svetu i ono se oseti kroz građenje atmosfere u filmu; dugi su pasaži bez izgovorenog teksta, što stavlja akcenat na ljudsko okruženje – biljke i životinje postaju meta kamere, koja im daje dušu i izjednačava ih sa ljudima. Gledalac oseća da se u svakoj kravi, drvetu ili kamenu nalazi jedna ljudska duša.

Junake Džoovih filmova uglavnom glume naturščici. I u ovom slučaju likovi Kenga i Tonga poseduju tu iskrenost i neposrednost koju profesionalni glumci najčešće ne mogu da izvuku. Taj odnos između njih dvojice uspostavlja se kroz prirodan dijalog, ali više kroz mimiku, pokrete i fizički kontakt koji balansira na ivici prijateljskog i seksualnog. Ta seksualna privlačnost do kraja ostaje zatomljena i pored povremenih izliva nežnosti, što je svakako zasluga i suptilne izvedbe ove dvojice glumaca. I dok se prvi deo filma razvija kao latentna homoseksualna romantična drama sa psihološki razrađenim glavnim likovima, drugi deo postaje jedna hipnotična ali očaravajuća fantazija, cerebralni majndtrip. Oba zajedno grade jednu asimetričnu celinu, ali ipak skladno ustrojenu. Isto kao što duh i telo, svest i podsvest upotpunjuju i zaokružuju jastvo. U konačnici, nagrađeni smo jednom originalnom, potpuno nepredvidivom, vizuelno bogatom snoviđajnom ljubavnom pričom kao parabolom o strahovima i željama koje je potrebno prevazići da bi se našla srodna duša, čak i po cenu da se ta duša asimiluje ili da se bude od nje asimilovan, to jest po cenu da se ubije ili da se bude ubijen.