Chime (2024) – Kiyoshi Kurosawa

Takuđi Matsuoka je nastavnik u kuvarskoj školi. Jedan od njegovih učenika, mladi Taširo, na časovima se izdvaja svojim neobičnim ponašanjem. On primenjuje Matsuokine instrukcije, ali radi to kao u transu, kao da mesečari. Kada treba da isecka luk, on ga sitni do besvesti; kada ga zatim zaprži, ostaje ukočen nad tavom sve dok mu Matsuoka ne priđe i prene ga iz ovog čudnovatog stanja. Taširo se konačno i ispovedi i kaže svom nastavniku da čuje nekakve zvukove, nešto kao vrisku, ali ne ljudsku, a dan potom na času počini i samoubistvo zabivši nož u glavu, pokušavajući pritom da dokaže da mu se u lobanji nalazi implantirani mehanički deo mozga preko koga prima te tajanstvene zvuke. Par dana nakon ovog događaja, kada je Matsuoka ostao sam sa jednom učenicom koja mu je nervozno objašnjavala zašto ne može da iskasapi pile, on uzme nož i izbode je više puta, ne prestajući sve dok se nije skljokala na zemlju. Ubio ju je hladnokrvno, a zatim i isto tako uklonio tragove sa mesta zločina, a leš odvezao u šumu i tamo ga zakopao.

Takuđi živi sa ženom i sinom tinejdžerom boreći se da nekako finansijski opstane. Iz tog razloga on želi da pronađe plaćeniji posao, pa jednom prilikom, nakon ovih ubistava u školi, odlazi na razgovor za posao šefa kuhinje nekog otmenog restorana. Na razgovoru biva odbijen i u tom trenutku, dok pod ledenim bezizražajnim licem u njemu ključa, jedan čovek s nožem nasrne na ženu koja iza Matsuoke sedi mirno i pije kafu. U njegovom okruženju, od onog događaja sa Taširom, ljudi počinju čudnovato da se ponašaju. Tako i njegova žena i sin imaju nekakve bubice u glavi, pa rade čudne stvari. Takuđi se postavlja hladne glave prema svemu tome, kao uostalom i prema detektivu koji vodi istragu o samoubistvu Tašira i nestanku učenice, ali ipak u njegovom ponašanju očituje se i zbunjenost zbog svih ovih dešavanja. Čini se da ga najviše zbunjuje i uznemirava nekakav neobjašnjivi strani upliv u njegovu psihičku sferu, sugestivan jak uticaj na njegove misli i volju.

Mislite da sa prepričavanjem još uvek nisam završio, ali varate se; film se okončava baš ovde, u trenutku kada Matsuoki ništa nije jasno. Kako njemu, tako i svima nama. Kurosava je u ovom kratkom horor filmu u trajanju od nešto preko 40 minuta tek donekle zapleo radnju, ali bi bilo za očekivati da on u nesuđenih drugih 40 minuta pojasni ovakav zaplet uz razradu likova i pronađe zadovoljavajući rasplet. Kad je ovaj režiser u pitanju, zadovoljavajući rasplet još uvek donosi nejasnoće i brojne enigme, ali ceo tok filma je nekako ipak precizno usmeren ka njima. Ovde, međutim, oseća se da film nije dovoljno zaokružen. Kao da je na silu morao da se završi zbog nekakvih nepredviđenih okolnosti. Zbog toga ga prevashodno smatram formalnom vežbom, koju će Kurosava da prikazuje svojim studentima na časovima gde se razmatra stil na planu slike i zvuka. Samo, nadam se da ga neki student nezadovoljan filmom u celini neće izbosti kao Matsuoka svoju učenicu. Ja nalazim razumevanje, naravno ne za potencijalni napad na Kurosavu, već za razočaranje svih onih iskrenih ljubitelja njegovog opusa posle gledanja Chime-a, i da ne vodim Kjoši Kurosavu pod posebnom rubrikom na blogu, o ovom filmu najverovatnije ne bih ni pisao.

Ne želim sada da spekulišem o tome kakav je to entitet koji zvukom hipnotiše određene ljude i tera ih da ubijaju, kao i o nesvesnom telepatskom širenju ove ubistvene epidemije. Sve u ovom filmu je dato u sasvim tananim naznakama. Mi ne da ne znamo ko ili šta prouzrokuje ovo zloćudno somnambulno stanje, nego ni ne čujemo tu „zvonjavu”. Ne znamo onako kako nam je poznato, recimo u filmu Cure, da jedan poremećeni čovek obdaren gotovo natprirodnim moćima hipnotiše svoje žrtve putem monotonih zvukova, čime im i nameće ubilačke porive. U ovom slučaju, kod filma Chime, nepoznanice se u svojoj potpunosti i neokrnjenosti očuvaju sve do još više zbunjujućeg, da ne kažem konfuznog finala. Ali ako govorimo o izvedbi scena, glumi, atmosferi strave probijanoj u par navrata iznenadnim užasnim krvoprolićima, onda smo na nivou Kurosavinih standarda. Nažalost, to je samo taj sporedni, formalin aspekt, koji ne može da iskupi film. Sterilna atmosfera mračnih sivo-plavih tonova školske kuhinje, doma protagoniste i šume u sumrak, gde Matsuoka pokopava svoju žrtvu, je u finom kontrastu sa razularenim ubilačkim atacima koje prate zloslutni prosevi reflektovane svetlosti sa obližnje železnice dok voz prolazi. Takođe, zvučni dizajn odlikuje atmosferična smena pregnantne tišine i prenaglašenih ambijentalnih zvukova, ciljano radi izazivanja efekta strave… Ne znam šta bih još mogao da promozgam na ovu temu. Ali ako Kurosava može da jedan, po svom potencijalu dugometražni film svede na srednjemetražni, mogu onda i ja da sažmem svoj rivju na četiri manja pasusa. Pametnom dosta!