Snoviđenja XXVI – Jedan običan dan

Još jedno grubo buđenje iz sna bez snova. Još jedan dan koji započinje očajničkim zapomaganjem odozdo – „Deda... deda, šta ću ja, kud` ću ja?!” Jauci, ridanje, stenjanje i povremena uobičajena psovka – „Jebiga...”, prigušeni stižu do mene gore. Sevne mi kroz glavu da je majka dole sama, otac je verovatno negde skoknuo poslom, pa otrčavam u kupatilo i nabrzinu obavljam jutarnju toaletu. Dok sedim na šolji prostruji mi kroz glavu da se ona dole uneredila. Možda leži u sopstvenom izmetu? O sudbino, dozvoli mi da umrem na vreme, tj. da umrem dostojanstveno! Strčavam dole i još s vrata osetim smrad. Ali pre nego što lociram njegov izvor, ugledam majku na hodniku dok usplahireno baulja zapomažući. Smirujem je i vraćam u spavaću sobu uz njeno poslovično negodovanje. Sledeći, zatim, jak, neprijatan miris zatekoh se u kuhinji pored kante za smeće, koja je mojoj majci poslužila umesto WC šolje. Iznoseći kantu u dvorište na ulaznim vratima se sudarim s ocem, kome je odmah sve bilo jasno, pa bez reči produži u spavaću sobu.

Kasnije, nakon pranja i presvlačenja, koje ne može da prođe bez majčinog odupiranja uz vrisku i maltene fizičku agresiju, imamo nekoliko mirnih sati tokom ceremonije ispijanja kafe i čaja, a zatim i tokom doručka, koji nama dvojici ipak nameće obavezu hranjenja dementne osobe. Vrlo brzo nakon toga izbijaju njeni nepojamni, razarajući strahovi, koji je dovode u stanje histerične panike. Dejstvo sredstava za smirenje, koje joj je omogućilo koliko-toliko miran i dug san, kao i lekovitost samog sna od prethodne noći, sada moraju da se nadomeste novom dozom lorazepam-a i pentiax-a, koju opet moramo da cinculiramo, jer je negativna posledica delovanja sedativa i antidepresiva kod obolelih od Alchajmerove bolesti slabljenje ionako drastično narušenog pamćenja. Potom otac mora da ide za svojim poslovima na poljoprivrednom gazdinstvu, pa tako ostajem sam s majkom. Ona, međutim, i pored uzetih tableta, ne prestaje da paniči. Bolesna vezanost za svog muža-negovatelja i večiti strah da ne ostane sama ne dozvoljavaju joj da se smiri. Svoju nervozu oslobađa škrgutanjem zubima, češanjem brade i nosa koji su joj ogrezli u ranama, kao i učestalim meškoljenjem u fotelji i težnjom da negde krenemo – „Deda, ‘ajmo kući!” Ona i svog muža, a i svog sina zove „deda”. Istina, nazove nas nekad i po imenu, ali češće nas meša sa drugim osobama, prevashodno sa bliskim rođacima iz perioda njenog detinjstva.

Ljudski mozak je, zaista, čudo prirode! – razmišljam u tom pravcu dok je smirujem u njenoj fotelji. Posebno njegova funkcija pamćenja i sam mehanizam tog procesa. Čini se da su naša sećanja naslagana jedna preko drugih kao slojevi u glavici crnog luka ili ruske lutke - babuške; počev od najranijih uspomena, pa sve do onih najsvežijih, preslojavaju se jedna preko drugih, od unutra ka spolja. Živeći sa obolelim od „Alchajmera” nameće se ovakva teorija, jer takva osoba sa postepenim gubljenjem pamćenja prvo zaboravlja one poslednje događaje i kako bolest progresira na red za brisanje dolaze sve dalje i dalje uspomene. Moja majka je sada, nestankom spoljašnjih opni sećanja, svedena na dob devojčice. Smatra da još uvek nije udata, pa su joj i muž i sin nekakvi starci, dede. Priziva svoju majku, oca i starijeg brata, ali ne i mlađeg, pa sam zbog toga mogao da je lociram u vremenu; ona je sada petogodišnjakinja, usamljena i uplašena, jer nema oko nje davno umrlih roditelja, a ni starijeg brata koji ju je štitio od nasilne dece. Tako razmišljajući raznežim se, što mi ublaži ljutnju zbog njenog neprestanog jadikovanja i nervoznog vrpoljenja, iritantnog ponašanja koje mi onemogućava da bilo šta korisno radim dok sedim s njom.

U trenucima zatišja njene raspomamljene psihotičnosti pokušavam da čitam ili odgledam neki film, ali to je najčešće nemoguća misija. Koncentraciju mi ubrzo remete neartikulisani glasovi, mrmljanje u bradu, nervozni pokreti, pa čak i tikovi, a onda i učestali odlasci u WC, ne zbog nužde, već zbog nastojanja da se nekako pobegne iz sopstvene kože. Teskoba i strahovi bez očiglednog povoda ili s krajnje neobičnim uzrokom utiču i na moj mentalni sklop deprimirajući me. Ostavljam knjigu i gasim TV pokušavajući majci da objasnim da je u zabludi, da nekako poništim sve te bizarne uzroke njenih strahova; masa sa stadiona ili ulice, ili iz neke masovne filmske scene, ne može da izađe iz televizora, kao što ni ona stara žena u ogledalu nije nikakva pretnja, a deca koju povremeno viđa po kući plod su halucinacija njene bolesne psihe. Isto tako, svi ti „duhovi” njenih roditelja, brata i ostalih pokojnih rođaka proizvod su te njene uobrazilje. Međutim, moje reči je ne dotiču, kao da su lagana, gotovo neosetna promaja nastala njenim teskobnim lutanjem kroz kuću, iz prostorije u prostoriju. Ta moja višestruko ponavljana tirada sa neuspešnim ishodom mogla je samo mene da izvede iz takta i to u tolikoj meri da sasvim pogubim živce.

Očev povratak iz njive dešava se u poslednjem trenutku, pred pucanje mojih prenapregnutih nerava. Prepuštam mu majku, sedam na bicikl i zaverglam prema biciklističkoj stazi koja vodi u široko pusto prostranstvo. Dok besomučno vrtim pedale i tako skupljam i širim mišiće, krv počinje brže da mi struji kroz telo, pa imam utisak kao da ispiram sav nataloženi psihopatološki balast, a vazduh kroz koji se probijam i koji mi obujmljuje telo kao da mi masira nervne završetke i tako osećaj relaksacije šalje sve do moždanog centra za zadovoljstvo. Donekle revitalizovan vraćam se kući na ručak tokom kojeg imamo izvestan mir zahvaljujući maminom dobrom apetitu, jer dok jede ona zaboravlja na strahove, a pritom kraj sebe ima i obojicu „deda”. Posle ovog kasnog ručka brže-bolje majku smeštamo u spavaću sobu na rani počinak, zaključavamo vrata kuće kako ona ne bi izašla i odlutala, pa odlazimo u dvorište da bi obavili preostale dnevne poslove pred nadolazeći smiraj dana. Za to vreme, iako pod dejstvom lekova, majka obija pragove po kući dozivajući „dedu”, dok jedan od nas dvojice povremeno ulazi da je vrati u krevet ili pomogne po potrebi u kupatilu.

Kasnije, do duboko u noć, do mene na spratu dopiru majčine jadikovke i očeve glasne ali jalove direktive. I njegove reči, kao i moje, njoj uđu na jedno uvo, a na drugo izađu. Sav naš trud i nastojanja da je smirimo ne daju rezultat. Konačno, u sitne sate, izmorena celodnevnim histeričnim napadima, ona nalazi smirenje i pada u san, dubok san izazvan i jakim sedativima, pa konačno otac i ja imamo mir i tišinu za poslove kojima su oni neophodni, a zatim i za dugo priželjkivani noćni odmor. Ja tek tada uspevam nešto da pročitam ili da odgledam film, ali ne zadugo, jer moram i da se ispavam zbog toga što me sutra očekuje još jedno grubo buđenje iz sna bez snova. Još jedan dan koji započinje očajničkim zapomaganjem odozdo – „Deda... deda, šta ću ja, kud` ću ja?!”