Snoviđenja XXVII – Jedan običan dan izlazi iz beskonačne petlje

14.08. ove godine naš uobičajeni dan, takav kakav je do tada bio (vidi OVDE), se završio. Mama je umrla od šloga, koji je bio posledica povišenog pritiska i šećera u krvi, a koji su opet proistekli iz njene psihoze i Alchajmera. Njena stalna uznemirenost pumpala je adrenalin i podizala joj vrednosti parametara krvi preko dozvoljenih granica. Kada se kod mene i oca pojavila sumnja da joj je narušeno opšte zdravstveno stanje, odlučili smo se, u krajnjoj nuždi, da je pošaljemo u dom. Zapravo, otac nije pristao, kolebao se, ali ja sam prelomio; pozvah brata i zajedno s njim odvezoh majku u tu privatnu ustanovu „za negu starih lica”. Računali smo na njihovu stručnost, jer zapošljavaju medicinske sestre i školovane negovateljice, a doktori dolaze triput nedeljno u vizitu, dok specijalisti navrćaju po potrebi i uz poželjnu hitnost. Prenebregnuli smo samo jedno: činjenicu da ona tamo nema nikoga svog. Čak iako i svoje najrođenije zaboravlja i često se prema njima, tj. nama, ponaša kao prema strancima ili svojim neprijateljima, povremeno joj se razbistrava svest i počasti nas blagonaklonim osmehom ili srdačnim izgovaranjem naših imena. Stoga, našavši se u nepoznatoj sredini, sa nepoznatim licima oko sebe koja su svoj posao odrađivala rutinski, bez ljubavi i strpljenja svojih bližnjih koji su je do tada održavali u životu, mora da je počela da očajava i, možda nesvesno, priželjkuje sebi smrt. Vrlo brzo je primljena bez svesti na urgentno odeljenje bolnice zbog ekstremno visokih vrednosti šećera u krvi i opšte dehidratacije organizma.

Tamo su je povratili u život i stavili na infuziju na kojoj je provela desetak dana, sve do trenutka kada je njen nadležni lekar procenio da je dovoljno oporavljena i odlučio da je vrati u dom. Mi smo već tada sumnjali na osoblje doma da je u velikoj meri doprinelo ovakvom njenom stanju. Spoljne temperature od četrdesetak stepeni traže unošenje većih količina vode, a mamu treba nuditi, jer ne zna sama da bilo šta traži. Na naše primedbe ove vrste, oni iz doma su ljutito poricali bilo kakvu nebrigu. Šta nam je preostalo u ovoj situaciji, sada kada je mama prevedena na insulin i strogu neprestanu lekarsku kontrolu? Kod kuće takve tretmane i uslove ne možemo da joj omogućimo. Nadali smo se da je ovaj kolaps u kojem se našla dovoljna opomena osoblju doma da bolje pripazi na nju i uz strahovanje da se tako nešto ne ponovi pristali smo da je tamo vrate. Međutim, naše strepnje nisu bile bez osnova. U bolnici je mama bila svesna i komunicirala očima i mimikom lica s nama, pošto zbog uvedene sonde nije mogla da govori. Tada nam se i pojavila nada da će se ona podići i moći da proživi još izvesno duže vreme na koliko-toliko kvalitetan način. No, čim se vratila u dom pala je u neko letargično, somnabulno stanje ponovo ne prepoznajući nikoga, čak ni mene ni oca prilikom naših poseta. Niko od medicinskih radnika nije mogao da shvati ovakve simptome, jer su se oni nastavili i nakon izuzeća iz upotrebe pojedinih sedativa. Onih retkih trenutaka, kada je bila iole svesna, nije htela ili mogla da guta kaše ili vodu koji su joj ubrizgavani špricem. Ponovo su morali da je vrate na infuziju, a njena svest se sve više gasila. Opet se našla na urgentnom.

Sada smo već slutili da je više nećemo videti živu, jer je zadržana na jedinici za moždani udar. Bio je to mali šlog, ali s obzirom na teško stanje u kojem se već nalazio njen mozak razoren Alchajmerom, šanse za oporavak su bile minimalne. Iz dana u dan loše vesti i isčekivanje konačne objave o njenoj smrti. Jer mozak joj je bio faktički mrtav, pa su počele da se gase i pojedine druge vitalne funkcije organizma. Bubrezi su prestali da rade. Preostaje još pokušaj dijalize, više kako bi doktori zadovoljili svoju profesionalnu etiku, nego kao način da joj zaista produže život, jer bilo je teško poverovati da će ona moći takav zahvat da podnese. Sat vremena nakon što mi je dato ovakvo objašnjenje, pozvala me je njena doktorka i obavestila da mi je majka umrla. „Primite moje iskreno saučešće” rekla je, a zatim i informisala o vremenu i mestu preuzimanja njenih stvari i njenog tela. Skrhan bolom nisam pustio suze, ali sam od tog trenutka pa nadalje počeo da osećam veliku prazninu, u sebi i oko sebe. Proživljavao sam ponovo ove njene poslednje turbulentne godine i na sahrani, kada je njeno telo trpilo i poslednju turbulenciju prilikom spuštanja sanduka u nedovoljno proširen grob. Bespomoćno sam promrmljao sebi u bradu: „Šta mogu, takva joj beše sudbina. Ali napokon se smirila...”

„Vida je rođena oko Vidovdana, daleke 1947. godine u Jelašinovcima. U to vreme posleratnih migracija Dobrijevići su, kao i mnogi drugi iz podgrmečkog kraja, planirali da se sele za Vojvodinu, trbuhom za kruhom. Ali njima se baš i nije ostavljala dedovina, pa su pošli na put tek tokom pedesetih. Vida, kao krhka devojčica, putovala je sa svojima od nemila do nedraga, sve dok se nije nastanila na Prvoj upravi. Tamo je našla Boška i udala se, a onda i skućila u obližnjim Begejcima. Zatim u priču ulaze Vidina krv i meso - Dejan i Boban, moja malenkost i moj mlađi brat. Od tog trenutka i Vidino srce se deli na tri dela, s tim da oni delovi naklonjeni bratu i meni pretežu. Barem se to meni tako oduvek činilo. Jer ona je svoju radost, svoju žuč i svoje strahove prelivala uglavnom ka nama dvojici brinući za nas i nastojeći da nama bude dobro. Ja najčešće nisam imao razumevanja za toliku njenu naklonost smatrajući je bolesno posesivnom, ali u stvari, sada to shvatam, njena ljubav prema nama je bila ogromna. Od tolike ljubavi se ona na kraju i razbolela i zaradila opaku bolest, mnogo opakuju od posesivnosti. Opaku, najpre zbog toga što je ona, tako obolela, ironijom sudbine ostala bez pamćenja i sećanja na svoju voljenu decu. Ali to ne menja na stvari; svima nama je jasno da je Vida žrtvovala sebe i svoje zdravlje za nas, za naše dobro. I u toj žrtvi ona prema nama nije imala nikakve zahteve. I ja i brat smo odrastali slobodno, već od malena poštovani od roditelja kao odrasli ljudi. Znam da se oni nisu uvek slagali sa našim nezrelim stavovima i hirovima, ali su uvek popuštali kada su osetili da nešto izistinski želimo. Jednostavno, verovali su u nas. Samo, da sam bolje zagledao, video bih ipak razjedajući strah i patnju u maminim očima. Jer ona ne može da ne brine i da ne strahuje za svoju decu. Ali, kažem, ona ta osećanja pred nama skriva, a pokazuje blagonakloni osmeh. Isto kao što nam se osmehnula i poslednji put pri kratkotrajnom blesku čiste svesti pre neki dan u bolnici. Hvala ti mama, i za to i za sve ono pre toga, za svu tu toplinu koja nas je održavala na nemilosrdnom životnom putu!”

(Posveta majci koju sam pročitao na njenoj sahrani 15.08.2024. na lokalnom groblju u Žitištu)