Engleski pisac Dž. B.
Pristli je objavio They Came to a City,
svoju dramu o utopijskom društvu, 1943. godine. Dakle, pisao ju je u vreme kada
je veo nacizma najteže padao na porobljenu Evropu. Takva sumorna vremena, kada
čovečanstvo zapada u ćorsokak svoga društvenog i civilizacijskog razvoja,
pobuđuju maštu umetnika, ali i naučnika, da se stvori slika nekog drugačijeg, potencijalno
boljeg životnog okruženja. Stvara se ideal društvenog uređenja koji bi, barem
teoretski, mogao da zadovolji humanistička vizionarska stremljenja, ali i koji
bi mogao da uteši mase napaćenih ljudi plasiranjem ove utopističke predstave putem
sredstava masovne komunikacije; u vreme II svetskog rata to su bile knjige,
pozorište, radio ili film. Sa druge strane, ratno stanje potrebuje jačanje
morala stanovništva napadnute zemlje, pa se medijski širi antiratna propaganda
i uzdiže ideal slobodne nacije. Najviše preko filma, jer je film u to vreme bio
najnarodskiji medij. Stoga je filmska industrija, prevashodno na prostoru Velike
Britanije kao jedine zaista slobodne evropske države, stavljena u funkciju
propagiranja rodoljubivog raspoloženja; veličanja svojih odbrambenih snaga, a
nipodaštavanja onih nacističkih, agresorskih. No, ovde je reč o onoj prvoj
vrsti filmova, filmova o utopijskom društvu, a oni su nastajali kasnije, tek
kada je bilo jasno da će Nemačka izgubiti rat. U vreme kada se počelo misliti o
budućnosti i posleratnom uređenju zemlje. Takav film je „Oni su došli u grad“.
Iako su britanski
propagandni filmovi u izvesnoj meri sačuvali svoj umetnički integritet i, kao
takvi, preispitivali rodoljubiva osećanja Britanaca, a nalazili opravdanja za
pojedine postupke neprijatelja povremeno ih i sagledavajući kao kompleksna
ljudska bića, ipak se oni nedvojbeno zauzimaju za jednu stranu. Nasuprot njima,
They Came to a City, kao film o navodno
idealnom poratnom društvu, problematizuje odnos pojedinaca prema njemu kao
takvom. Iz ugla devet osoba različitih socijalnih korena prihvata se ili
odbacuje takvo društvo kao utopija. Jer u njemu žive slobodni ljudi, međusobno
ravnopravni, žive skromno pomažući jedni druge, a izbegavajući konflikte, i u
tome nalaze sreću. Tih devet ljudi, koji su pred vratima neimenovanog grada-utopije,
su Kadvort, beskompromisni biznismen, Malkolm Striton, bankarski službenik
ogorčen na svog poslodavca, njegova žena Doroti, koja živi u strahu da nešto ne
poremeti njihov stabilan život, zatim Džordž Gidni, aristokrata starog kova,
kakva je i gospođa Loksfild ponosna na svoje poreklo, dok njena ćerka Filipa teži samo da se oslobodi
stroge majčinske kontrole. Tu je i ostarela čistačica, gospođa Barli, koja želi
da u odmoru i spokoju provede svoje penzionerske dane, a onda i Džo Dajnmor, moreplovac,
predstavnik izrabljivane radničke klase, kao i Alis Foster, konobarica koja je
upravo, po ko zna koji put, ostala bez posla, dakle osobe koje imaju najviše
razloga da prihvate ovo, po svemu (pri)kazanom, idealno socijalističko društvo.
Oni su najpre predstavljeni
u svom radnom okruženju u trenutku kada završavaju svoje poslovne obaveze i
zatim izlaze iz radnih prostorija. Izlaze u mrkli mrak čime se otvara ova
fantastična fabula ispričana iz usta samog pisca drame, Dž. B. Pristlija. On u
šetnji nailazi na mladića i devojku koji na visoravni, s koje pada pogled na
fabrički komplaks u dolini, raspravljaju o budućnosti svoje zemlje nakon rata.
Devojka sneva o nekom mnogo boljem i pravednijem društvu, dok mladić smatra da
tako nešto nije moguće. Ponukan takvim razgovorom Pristli im onda prenosi svoju
fikcionalizovanu storiju. U njoj se onih devet osoba zateknu u šumi obavijenoj
maglom, a posle izvesnog vremena provedenog u lutanju pronalaze nekakav
napušten, ali sasvim očuvan, srednjovekovni zamak. Penju se na njegove bedeme i
gore, na platformi oko gornje kule, okupe se i međusobno upoznaju. Nikome nije
jasno gde se nalazi i kako se tu stvorio, a onda i pogled sa bedema na čudesan
grad u podnožju litice na kojoj leži zamak unosi dodatnu zabunu. Jer tamo mogu
da vide kako ljudi žive složno u zajednici, u komuni u kojoj vlada jednakost -
zajednički raspolažu svojom imovinom, međusobno se ispomažu, a žive u skladu sa
prirodom svoje proste, i čak grube u svojoj prostoti, srećne živote. Iznenada
se vrata na gornjoj kuli otvaraju, pa se našim protagonistima ukazuje mogućnost
da posete ovaj neobičan grad. Oni jednoglasno odlučuju da odu tamo, ali se
posle nekog vremena i vraćaju sa različitim utiscima. Iznose svoje argumente za
ili protiv takvog načina života, uglavnom u skladu sa svojim socijalnim
statusom u našem svetu. Bilo je i za očekivati da čistačica, stara gospođa Barli,
ostane u ovom gradu zadovoljnih i srećnih skromnih ljudi, zatim i Filipa, ne zbog svog
socijalnog statusa, već zbog želje da se osamostali od posesivne majke i pokuša
da započne novi život, ali je odluka Džoa Dajnmora i Alis, ljudi sa naprednim i
donekle radikalnim socijalnim idejama, bila iznenađujuća.
Njih dvoje su se, kao
uostalom i svi ostali okupljeni u zamku, grupisali prema socijalnom statusu.
Ali, između Džoa i Alis se odmah razvio i romantičan odnos iniciran idejnom
srodnošću. Najviše kroz dijalog između njih dvoje mogu se osetiti levičarska
stremljenja koja deli i sam autor drame, odnosno reditelj filma, što možemo
uočiti kroz njihov blagonaklon odnos prema ovim likovima. Džo i Alis se slažu
kada govore o problemima kapitalističko-aristokratskog klasno podeljenog
društva kao, uostalom, i o kvalitetima tog novootkrivenog čudesnog grada i
njegovog uređenja, ali se razlikuju u pristupu borbi za ostvarenje svojih
ciljeva. Tako je Alis izrazila želju da ostane u ovom gradu jednakosti i
pravde ostvarene kroz iskonsko prirodno pravo kakvo su ljudi ostvarivali u prvobitnim zajednicama, jer je to najbliže duhu njene idealne vizije društva, dok je Džo za to da se
vrati kući i tamo nastavi borbu za pravednije društvo, upravo zbog toga što je
sada video da je takvo društvo moguće i ostvariti. Autori drame i filma They Came to a City čvrsto stoje na
zemlji iznoseći mane i kritikujući postojeće društveno uređenje. Njihova
idealistička vizija komunističke zajednice nije data u stvarnosti, niti se gaji
nada da je ona ostvarljiva, već je data samo u Pristlijevoj fikciji i to nam je
otvoreno rečeno kroz strukturu filma u kojoj sam Pristli pripoveda ovu
fantastičnu priču prilikom susreta sa dvoje mladih ljudi zabrinutih za ono što
donosi neposredna posleratna budućnost. Njome on hipotetički dovodi mladića i
devojku, ali i nas gledaoce, u situaciju u kojoj postoje i kapitalizam, kao
stvarnost, i socijalizam, kao idealizovana slika besklasnog društva, ali i
pripadnici različitih klasa (i različitih psiholoških tipova i individualnih
karakteristika) koji se argumentovano opredeljuju ili za jedno ili za drugo.
I pored toga što danas
deluje naivno ovakva idealistička slika društva, kao i osobe koje su
nepokolebljive u svom uverenju da je takvo uređenje moguće, mislim da nam je baš
sad potreban entuzijastički žar Džoa Dajnmora, jer svet sve više tone u malodušnost i
počinje fatalistički da prihvata zlehudu sudbinu nametnutu sve liberalnijim
kapitalizmom i sve nezasitijim konzumerizmom. Mislim da je veći problem ovoga
filma teatralnost, tj. pozorišna atmosfera dobijena jedinstvom vremena, mesta i
radnje, besprekidnim dijalozima, statičnom radnjom, povremenim preglumljivanjem
glumaca, što sve zajedno, čak i za ono vreme, narušava filmski ugođaj. U svojoj
nefilmičnosti They Came to a City nam
ne dopušta ni u jednom trenutku da bar letimično zavirimo u taj čudesni grad i
njegove stanovnike i da tako osetimo komunu u svom živom dejstvu. Kao u radio
drami prinuđeni smo sami da konstruišemo slike uz obilatu pomoć mašte, što opet
ima svoju određenu prednost, jer idealni grad, grad jednakosti i ljubavi među
ljudima, nije lako predstaviti ni u mislima kao koncept, a kamoli u detaljnim
filmskim slikama. Time bi on, taj savršeni grad, za račun praktične izvedbe,
plastične predstave funkcionisanja takvog društvenog sistema putem filmskih slika, izgubio na
svojoj rigidnoj apstraktnoj idealnosti.
Vredna hvale je
scenografija u vidu moćnih bedema vanvremenog zamka sa portalom, tajnim prolazom
ka zemlji utopije. Sa visokih bedema i gornje kule zamka gledalac ne vidi ništa
osim rasplinutog neba, što stvara predstavu odmaknutosti od našeg sveta, uzdignutosti
ka nebu i idealnom nebeskom poretku. Ovakve kulise, za koje je zaslužan
umetnički direktor Majkl Relf sa svojim timom, vešto je kadrirao direktor
fotografije Stenli Pejvi koristeći, pritom, srednji plan, jer mu skučen studijski prostor nije omogućavao totale, dok je glumce tokom
njihovih dijaloga hvatao i u srednjem krupnom planu i u amerikenu. Fotografija je crno-bela, kristalno
oštra, kontrastna i funkcionalna u svom konstantnom fokusu na raspričanim
likovima. Trenutke nadahnuća u koje povremeno upada Džo Dajnmor
govoreći o idealnom društvu prate uzleti simfonijskog orkestra Londonske
filharmonije na krešendima iz Skrjabinove „Božanske pesme“. Tek tada pozadinska muzika
privuče pažnju zbog toga što nepotrebno naglašava već ionako prenaglašen
glumački nastup, pa umesto ushićenja usled potresnih Džoovih reči, osetimo
patos i patetiku. Uprkos navedenim manjkavostima „Oni su došli u grad“ je
vredan gledanja makar zbog entuzijazma kojim se zastupaju određeni ideali, što
je raritet u današnje vreme cinizma i sveopšte rezignacije, u vreme kad se
likovi kao što je Džo Dajnmor smatraju naivnim zaluđenicima, a filmovi u kojima
se oni pojavljuju odbacuju kao nerelevantni. Danas ljudi više ne sanjaju o
boljoj budućnosti, pa i stihovi Volta Vitmena kojima se film završava: „I dreamt
in a dream I saw a city, invincible to the attacks of the whole of the rest of
the earth. I dreamt that was the new city of friends“, izazivaju samo ironičan
smešak kod moderne publike.
Comments
Post a Comment