Kazuo Umezu's Horror Theater (2005) – House of Bugs & Present

 

Kazuo Umezu's Horror Theater, antologija od šest srednjemetražnih horor filmova, pojavila se na pedesetu godišnjicu rada poznatog tvorca mangi. Šest priča Kazuo Umezua prevedene su iz forme stripa u igrani TV format, a to su: House of Bugs, Diet, Snake Girl, The Wish, Present i Death Make. Ono što povezuje produkciju ovih, u suštini, nezavisnih filmova iz žanra strave i užasa, mimo Umezuovog strip predloška, je televizijska estetitika ostvarena kroz zahvat direktora fotografije Masukazu Oke, jeftini specijalni efekti u izvedbi Taiči Itoa i muzika (pop pesma) na najavnoj i odjavnoj špici u aranžmanu pevačice i tekstopisca Rurutije. Ovo su ujedno i ograničavajući faktori koji su, izuzev ove neizbežne sladunjave melodije neadekvatne sadržaju priča, donekle prenebregnuti u House of Bugs, Prezent i The Wish segmentima. Kjoši Kurosava je u „Kući buba” veštom montažom ublažio manjkavosti fotografije i specijalnih efekata, a dizajnom zvuka naterao nas da zaboravimo onu ljigavu pesmicu sa špice, dok je Judai Jamaguči u „Poklonu” prisilio Masakazu Oku da sliku obogati jarkim bojama koristeći oštro usmereno osvetljenje u zamračenom hotelu u kojem se odvija radnja, a zatim i da sa zasićenom crvenom svetlošću podstakne Taiči Itoa na krvave specijalne efekte iskasapljenih tela predstavljenih protetički, a ne u CGI-u. Kod filma „Želja”, i pored jezovite atmosphere i zastrašujuće lutke koja oživljava, odbila me je neinspirativna priča, pomalo detinjasta kao, uostalom, i u preostalim obradama mangi, pa ću u ovom osvrtu prikazati samo prvopomenuta dva filma.

        House of Bugs (2005) – Kiyoshi Kurosawa

Prvi film u antologiji je ujedno i najbolji. Kurosava, tada već prozvan majstorom žanra, jer iza sebe je imao filmove kakvi su Cure i Pulse, bio je najzvučnije ime među autorima pojedinačnih epizoda. On je svoj rejting dokazao i na delu; majstorskom režijom izbegao je sve mane jeftine televizijske produkcije i sve zamke koje sa sobom nosi rad na pojedinim segmentima unutar natkriljujuće i sintetišuće antologije ili omnibusa. O tome kasnije, a sada da vidimo o čemu se radi u „Kući buba”. U pitanju je fantazmagorična psihološka drama sa primesama horora. Kurosava se i ovde bavi patologijom porodičnih odnosa. Bračni par živi u međusobnom nepoverenju. Dok muž, Renđi, boravi na poslu kao agent za nekretnine, žena, Rui, je sama kod kuće. Kod njega se razvija ljubomora u tolikoj meri da Rui mora da se obrati svom mlađem rođaku za pomoć. Dok njih dvoje razgovaraju Renđi se iznenada vraća s posla i zatiče ih u zagrljaju. On ne shvata da je taj mladić Ruijin rođak i da ju je tako samo tešio, nego pomisli da su oni u ljubavnoj vezi. Mladića istera napolje, a žena mu se zatvori u sobi na spratu. Kada konačno uspe da uđe, on vidi da se Rui pretvorila u nekakvog humanoidnog pauka upletenog u gustu mrežu paučine ispletene od neprirodno debelih svilenkastih niti. O ovome mi saznajemo, zapravo, iz Renđijevog razgovora sa njegovom ljubavnicom kojoj se on poverava da mu se žena postepeno pretvara u pauka. Priču posmatramo i iz ugla Rui, dok ona razgovara sa svojim mlađim rođakom, a pre nego što joj muž bane u kuću i optuži je za preljubu. Ona mu kaže da je Renđi ljubomoran već duže vreme i da, sputavajući je da izlazi iz kuće i razvija društvene veze, čini da se oseća kao buba iz Kafkine  „Metamorfoze”.

Vremenom buba, tj. humanoidni pauk se pretvara u džinovskog predstavnika ove vrste zglavkara i počinje da ugrožava Renđija. Nadalje se menjaju uloge i uplašeni Renđi postaje pauk, dok se Rui vraća u čovekoliku formu. Da nije sama Rui u razgovoru sa svojim rođakom pomenula „Metamorfozu” i Kafku, teško da bismo razumeli tu metaforu pauka. Ovako shvatamo da Kurosava želi da kaže da je brak igra dominacije i potčinjenosti, da partneri žive crpeći energiju iz svojih „lepših/jačih polovina” stvarajući od njih prazne ljušture. Ili on uopšte ne želi da uopštava, već stvara simboliku za brak bez ljubavi, za vezu između Renđi i Rui. Pritom je savršeno konstruisao priču skačući na vremenskoj skali iz prošlosti u budućnost i obrnuto, zatim menjajući vizuru gledanja čime nam je plastično prikazao likove i pomogao da shvatimo istinu u partnerskim odnosima, a na kraju i omogućio da razumemo taj alegorični završetak filma. Kao što rekoh gore, Kurosava je montažnim postupkom neutralisao manjkavosti jeftine produkcije. Kompjuterski generisanim specijalnim efektima su stvoreni pauci i ti „digitalni” pauci ne deluju realno, ali je kratkim kadrovima ili, na primer, kadrovima koji hvataju samo delić džinovskog pauka u treptaju oka, reditelj akcenat stavio na izraze lica glumaca preplavljenih strahom. Dalje, sterilna ispranost TV slike je oplemenjena dekorom enterijera kuće zamračene svilenkastim bisernobelim zavesama, istom onom bojom i sjajem kojima su prevučene džinovske niti paučine u sobi na spratu. Takođe, prozaičan, vizuelno tup kadar u kojem u kafiću razgovaraju Renđi i njegova ljubavnica sinuo je usled refleksija sa staklenog pregradnog zida, transparentnog zida kafića, koji se nalazi između kamere i aktera. Ovakva povremena baršunasta mekoća izazvana sedefastim sjajem slike je, može se reći, šlag na torti ovog odličnog filma.

        Present (2005) – Yūdai Yamaguchi

„Poklon” je jedini segment „Kazuo Umezuovog horor bioskopa” koji se sasvim može svrstati u visceralni horor, u slešer o Deda Mrazu, masovnom ubici. Zapravo, ispostaviće se da je sve to samo san u nebuloznom raspletu filma, ali ako ugasimo „Poklon” u tridest i petom minute svog punog četrdesetpetominutnog trajanja, možemo ostati pri ovoj svojoj žanrovskoj odredbi, ali i biti mnogo zadovoljniji onim što smo videli. Jer, ponadali smo se da smo iz božićnog sna devojčice Juko, kada su joj roditelji poželeli laku noć uz „budi dobra da ti Deda Mraz donese poklon, jer ako ne budeš, doći će po tebe…”, otišli u njene tinejdžerske godine i proslavu Božića sa društvom u jednom hotelu koji joj vraća sećanja na detinjstvo. No, međutim, ispostaviće se da je to bio samo san u snu koji je sanjala mala Juko te božićne večeri provedene s roditeljima u toplom domu. San vrlo nasilan i krvav zbog grešnog ponašanja omladine i posledične osvete Deda mraza. Kasapljenje žrtava, odsecanje udova i glava i prčkanje po mozgu raskalašnih tinejdžera, koje je u završnoj sceni sna sprovela mala Juko, naišlo je na zgražavanje Jukinih roditelja kada im je ona ispričala šta je sanjala. Film se završava uz njihov komentar da im ćerkica suviše mnogo vremena provodi uz televiziju i nasilne filmove.

Mnogo bolje bi se kotirao ovaj film da je završen u trenutku kada se odrasla Juko budi iz košmara u kojem su ona i njeni drugari surovo ubijeni od strane osvetnički nastrojenog Deda Mraza. Ali, onda je nazove prijateljica koju tokom telefonskog razgovora spopada Santa, koji se zatim neobjašnjivo stvori i u Jukinom stanu, Santa u liku žene-devojčice, i ubija je. Čak ni tu nije kraj. Sada se Juko kao devojčica budi iz sna srećna što su svi grešni likovi kažnjeni za svoje grehe, makar i ona sama kao odrasla osoba bila među njima. Pored toga što je ovakav košmar, sa svim tim krvavim detaljima, nesvojstven umu deteta, postavlja se i pitanje kakvi su, zapravo, gresi ove nesrećne omladine da ona tako surovo skonča. Da li u umu devojčice sva ona flertovanja pubertetlija predstavljaju neoprostiv greh i zaslužuju smrtnu kaznu? Teško, jer ta devojčica je, kako rekoše njeni roditelji, već spoznala mračnu stranu ljudskog postojanja preko medija, a verovatno i stekla uvid u snagu seksualne želje kod odraslih. Mozganje oko ovakve završnice ne vodi nikuda, jer se ona jednostavno ne može logički razmrsiti. Zato, ostavimo to, a posvetimo se onom što tome prethodi, a što je svetla tačka ovog filma.

Ipak, najpre o još jednoj propuštenoj mogućnost da ovaj film dobije dublje značenje. Radi se o prirodi Deda Mraza. Juko vidi Deda Mraza, na osnovu onoga kako joj ga roditelji dočaravaju, kao sedog plavookog krupnog belca. U snu njena odrasla drugarica doživljava Deda Mraza kao kosooku ženu, a drug koga simpatiše u Deda Mrazu vidi svog oca. Ova njegova trostruka priroda posledica je planiranog obrta u priči tokom kojeg devojčica Juko kažnjava svoju odraslu grešnu varijantu kao Deda Mraz osvetnik. Jeste da se na ovaj način Deda Mraz pretvara u realnu osobu, autoritativnu figuru iz porodičnog kruga, onog ko izdaje naredbe i kažnjava u slučaje da se one ne sprovedu u delo, ali da se ostalo na samo onoj jednoj figuri Sante, plavookog nemilosrdnog starca, dobili bismo umesto psihološke i sociološke, internacionalnu, tj. rasnu alegoriju. Kritiku hegemonije Zapada nad Istokom, anglo-američko-evropskog modela nad azijskim, konzumerizma nad duhovnošću, belog čoveka nad žutim čovekom. Takva kritika Zapada bi ovde imala ubojitu snagu, jer je krvavi pir plavookog uverljivo realistički prikazan i, čak, strahovitiji nego što jeste, jer je usmeren na mongoloidnu omladinu čiji je jedini greh to što su mladi i neiživljeni.

A tu smo sada, konačno, i kod glavnih kvaliteta „Poklona”. U atmosferičnom ambijentu hotelskih hodnika i soba, uz agresivnu rok muziku, odvija se napeta borba na život i smrt. Hladnokrvni ubica sa lancima i sečivima nasrće na goloruku uplašenu mladež. Santa vešto baca svoje hladno oružje koje se zaseca u kožu i meso izazivajući jezu i trnce kod gledalaca koliko i kod progonjenih. Kao što oštra sečiva paraju vazduh, tako i hotelska svetla u drečavim toplim bojama, bojama krvi, zasecaju mrak, a sve zajedno doprinosi dinamičnoj, uzbudljivoj akciji. Nije ni čudo, jer je Judai Jamaguči iste godine snimio žestoki, odlični splaterpank rolerkoster, Meatball Machine… Mnogi će reći, to klanje po brojevima je već toliko puta viđeno još od „Teksaškog masakra motornom testerom”, ali u ovom slučaju impresivna izvedba, uz uverljive specijalne efekte, nadomešćuje nedostatak smisla u svemu tome. A recite mi, opet, koji je to slešer pregnantan smislom? Njegov je i zadatak da pregnantnu osobu liši trudnoće, ili „trudnoće”, pregnantnih ideja, parajući joj glavu i trup, pa kako onda da šokirani takvom bestijalnošću, sa rukama do lakata u skašenim iznutricama, onima koje Deda Mrazovi irvasi ćopaju, možemo uopšte i da otkrivamo nekakav dublji smisao.