Nightmare (2000)/Phone (2002)/Bunshinsaba (2004) – Byeong-ki Ahn

 

Praviti žanrovski film znači podrediti se izvesnim žanrovskim konvencijama. Ali, način na koji se stiže do njih govori o veštini i inteligenciji reditelja da ipak bude originalan unutar nametnutih normi. Barem u detaljima. Jer pojedini interesantni karakteri, neobični rukavci priče ili narativna postavka u vidu skladne linearne ili eliptične struktuiranosti vremenskog toka koja čini da filmsko vreme ima svoj osobeni kontinuitet, zajedno sa maštovitom upotrebom scenografije i osvetljenja, kamere, koja će tako udešene prizore precizno i pravovremeno da uhvati u svoje vidno polje, i zvuka, uvedenog s namerom da naglasi opšti ugođaj ili pojedine dramaturške uzlete ili padove i tako pojača emotivni impakt na gledaoca, svi oni, pojedinačno ili zbirno, uzdižu jedno žanrovsko ostvarenje do nivoa rezervisanog za dela koja poseduju autorski pečat, a onda ponekad i do nivoa remek-dela. Azijski horor film je takve svoje vrhove dosegao sa japanskim ostvarenjima na prelazu u XXI vek. Neizbežno je potom bilo da oni kao takvi konačno privuku pažnju i širokog auditorijuma, čime je podstaknuta masovna produkcija filmova kojom se eksploatiše originalna formula s ciljem da se izvuče profit. U ovom slučaju, prvi epigoni su se pojavili u neposrednom komšiluku, u Koreji. Korejska filmska industrija od kraja devedesetih godina bila je u punom cvatu, pa je oberučke prihvatila pozitivna iskustva svog istočnog prekomorskog suseda. Kao što su „prepisivani“ holivudski trileri i romantične drame i komedije presvučeni u dalekoistočni sentiment, tako je sad na red došao i J-horor, dakle priče o duhovima u obličju žene duge, ravne, crne kose, ukočenog lica i očiju, bledunjave do plavičasto mrtvačke boje kože, spiritualizovane pokojnice obučene u belo koja se vraća u ovaj svet željna osvete.

Za razliku od Japanaca, koji su tokom svoje duge kulturne istorije uvek prihvatali tuđa iskustva, ali onda ih prilagođavali svom senzibilitetu na taj način stvarajući originalna dela, Korejci su, barem kada je reč o novom filmskom talasu, doslovce preuzimali teme, motive, tehnike rada na setu, načine snimanja i montaže. Ponekad se toliko preteruje u „pozajmicama“ da se njihovim gomilanjem narušava koherentnost i sam smisao priče ili se ona izvitoperuje i rasplinjuje u svoj svojoj veštački nametnutoj složenosti. Kako bih argumentovao ove svoje navode, pozvaću se na prva tri filma Ahn Byeong-kija, reditelja i scenariste posvećenog žanru strave i užasa. Nightmare, Phone i Witch Board: Bunshinsaba nastajali su između 2000. i 2004. godine, dakle neposredno nakon što su se pojavili japanski prevratnički filmovi kao što su Ring, Ju-on i serijali koji su iz njih proizašli. Zajednička nit koja spaja ova tri filma je ubistvo devojke čiji nesmireni duh uhvaćen u limbu između dva sveta pokušava da iskupi svoju smrt i na taj način konačno nađe spokoj na onoj strani. U tom nastojanju on se prikazuje kao avetinjska zastrašujuća figura svojim mučiteljima i ubicama, zatim ih i opseda zaposedajući im dušu. U Bunshinsabi se čak i reinkarnira, pa se kroz živu osobu sveti ovozemaljskim sredstvima. A sveti se direktnim krivcima za svoje stradanje, ali i saučesnicima, tako da se u filmovima u pravilnim razmacima dešava po nekoliko osvetnička ubistava. A ona su koreografisana u varijacijama na ono do tada već viđeno u vrhinskim ostvarenjima žanra. Kod Ahn Byeong-kija žrtva biva gurnuta sa balkona ili vrha stepeništa, potom udarena tupim predmetom po glavi, uzidana u pregradni zid kuće ili, kao vrhunac dosetljivosti, spaljena nakon što joj je na glavu navučena kesa natopljena benzinom. Duh žene nastoji da se osveti počiniocima na način sličan onome na koji je i sama stradala, tako da se mehanika prikazanih ubistava ponavlja u više navrata.

Pored pregršt raznih prekopiranih natprirodnih motiva koji se često svi zajedno i gotovo nasilno uvode u priču o zagrobnoj osveti, Ahn Byeong-ki, a i Korejci uopšte, posežu i za ljudskim strastima i međuodnosima koji često prelaze moralne i pravne, zakonske granice, ali ne i granice logike ovoga sveta. Hoću reći, demonsko i okultno se svodi na psihološko, čime prelazimo u komfornu zonu trilera ili drame. Komfornu, jer je ona često zašećerena romantikom, a ponekad i komikom, i tako dovedena u sferu melodrame koja je, kao molasa, otužno slatkog ukusa. Kod Ahn Byeong-kija se ne ide dotle, ali su mu horori poetizovani i to pre svega na audio-vizuelnom planu, a ne sadržinski. Dakle, više stilski nego supstancijalno. Jer kroz elegantno kretanje kamere, sloumoušn i adekvatnu muziku (Betovenova „Mesečeva sonata” u Bunshinsabi, na primer), uz oštro, usmereno osvetljenje koje stvara kontraste i duboke senke, odnosno jarke boje, Nightmare, Phone i Bunshinsaba se doživljavaju kao bombona uvijena u celofan. Bombona koju je bolje ne probati, već je samo gledati tako zacakljenu celofanom, pošto kontemplacijom nad ovim filmovima shvatamo da je mnogo štošta u njima neuverljivo, izveštačeno i, čak, besmisleno. U filmu Phone, u kojem glavna junakinja prima preteće pozive na mobilni telefon, na početku filma zatekne se u liftu koji se zaglavi. Istovremeno prima poziv sa neartikulisanim jezivim glasovima, a i kroz prozorče na vratima lifta ugleda duha. To bi bio i slikoviti obrazac ovih Byeong-kiovih filmova. U njima se nemilice gomilaju prizori i scene koje teže da izazovu strah. Kao da je autor na uštrb koherentnosti i jasnoće priče prednost dao efektima strave i užasa koji, zajedno sa brojnim intrigama nakalemljenim na osnovni zaplet, imaju zadatak da zabave svojom šokantnom prirodom. Da zabave na prvu loptu, jer pomno promišljanje o narativnom toku sa brojnim digresijama i flešbekovima, brojnim, tek skiciranim karakterima, promišljanje o komplikovanom dramskom zapletu i još komplikovanijim peripetijskim obrtima sa zbunjujućim raspletom, samo navode na pomisao o beskrajnoj prepotenciji autora.

Dok su Nightmare i Phone doslovno onakvi kako je opisano u završnim rečenicama prethodnog pasusa, Bunshinsaba je logičnije uvezana i fokusiranija na osnovni zaplet, iako se i ovde pri kraju priča nepotrebno usložnjava; uvode se dva osvetnički nastrojena duha, majka i ćerka, kao i slučaj silovanja. Izgleda da maltretiranje, spaljivanje kuće i atak na život dve došljakinje u ovoj zatvorenoj seoskoj zajednici u kojoj cveta sujeverje nije dalo dovoljno mesa da bi se ispunile rediteljeve ambicije… Izabrao sam ova tri filma kao paradigmu korejske žanrovske estetike, koja je, zapravo, preuzeta tuđa estetika, jer sam ih ovih dana ponovo odgledao nakon petnaest godina. Svojevremeno su mi oni bili prvi filmovi koje sam gledao preko interneta, dakle i pre većine njihovih japanskih uzora. Valjda iz tog razloga su mi se oni tada učinili donekle sveži i autentični. Sada sam hteo da proverim u kojoj meri sam omanuo u svojoj proceni. Rezultat vidite u ovom tekstu. I pored, dakle, negativne ocene neću da vas odbijem od ovih filmova. Oni su vizuelno lepi i u izvesnoj meri i na izvestan način poetični, na način pomalo površan i vulgaran, ali baš u tome se i sastoji korejska originalnost, jer se rađa iz sopstvenog, takvim načinom obojenog senzibiliteta.