Partners in Crime (2014) – Jung-chi Chang

Problemi mladih oduvek su bili aktuelna tema na filmu, ali u poslednje vreme težište se sa uobičajenih posledica bioloških i psiholoških promena prosečne jedinke tokom puberteta i adolescencije ili uobičajenih odnosa između takvih jedinki prebacuje na njihov patološki i krimogeni aspekt. Savremeno doba donelo nam je porodicu raspetu kapitalističkim kukama i sajlama, koja nema vremena za svoju decu, tako da su ona prepuštena sama sebi. Ili su pak, u suprotnom slučaju, ona prezaštićena, a onda i razmažena, pa im je često sve dozvoljeno. Na taj način, pošto odrasli gube svoj autoritet, a sa njima i celokupno društvo sa svojim pravilima i zakonima, mladi su spremni da u svom arogantnom egoizmu ugroze prava, pa čak i živote drugih, a ponekad su u stanju i da, usled date neograničene slobode sa kojom ne znaju šta će, oduzmu sebi život. Sve ovo možemo videti u tajvanskom psihološkom trileru „Partneri u zločinu”. Kinematografije s Dalekog istoka, zahvaljujući tome što pripadaju zemljama sa visokim natalitetom, zemljama sa velikim brojem mladih ljudi, najviše se i bave životom tinejdžera, prevashodno srednjoškolcima na pragu punoletstva. Ove osetljive godine donose svu tu dramu i napetost, koje opravdavaju postojanje filmova za mlade i o mladima.

A u pomenutom filmu u centru pažnje su dvoje usamljenih tinejdžera. Huang Li-hai, koji je šikaniran od svojih školskih drugova, nabasa na leš Hsie Wei-chiao, godinu dana starije učenice iz iste škole. Mrtvo telo devojke, koje leži na pločniku ispod njenog stana na petom spratu, primetili su i Huangovi vršnjaci Yeh Yi-kai i Lin Yong-chuan. Sva trojica se zainteresuju za ovaj slučaj, koji je u javnosti okarakterisan kao samoubistvo. Na inicijativu Huanga oni odu na Hsijinu sahranu, a zatim, nakon što saznaju da njena majka ubrzo ide na službeni put, provale i u njen stan. Tamo Huang otkrije ceduljicu na kojoj je Hsia napisala da za svoju smrt okrivljuje drugaricu iz razreda Chu Chong-yi. Huang sada predlaže svojim novim poznanicima da pronađu ovu njenu drugaricu i da joj se osvete. To se i desilo. Uspeli su da je namame u šumu iza škole, gde su je suočili sa obešenom lutkom koja podseća na Hsiu, a koja ju je naterala u paničan beg. Zadovoljni učinjenim osvetnička trojka nedaleko na jednom jezeru proslavlja uspeh svoje ujdurme, ali tokom kupanja nesrećnim sticajem okolnosti Huang se davi. Za njegovu smrt sumnjiči se Yeh, iako je Lin laktom zakačio Huanga, zbog čega se on onesvestio, a onda i završio upleten u travu na dnu jezera.

U drugom delu filma Yeh, koji je viđen u društvu Huanga pred njegovu smrt, pokušava da zaštiti neotkriveni identitet drugog učesnika ovog nemilog događaja, svoga prijatelja Lina. Chu se sada obraća Yehu sa željom da sazna zbog čega su je onako podmuklo prepali u šumi, a Lin pokajnički sklapa prijateljstvo sa Huangovom sestrom. Iz ovih susreta izlazi na videlo da Chu nije kriva za Hsijinu smrt, već da je njenu posmrtnu poruku, koja optužuje Chu Chong-yi, falsifikovao Huang. Otkriveni su i dnevnici Hsie i Huanga, pa iako u Hsijinom dnevniku nigde nije otvoreno pominjano njeno samoubistvo, a u Huangovom njegove zadnje namere koje stoje iza svaljivanja krivice na nedužnu Chu, iz njih se može steći uvid u karaktere i emotivna stanja ovo dvoje usamljenih mladih ljudi. U stvari, na kraju filma shvatamo da je fundamentalni uzrok ovog kobnog lanca događaja otuđenje i usamljenost i iako kroz završni flešbek shvatimo da samoubistvo s početka filma i nije zapravo samoubistvo, uvidom u intimne detalje iz života Huanga i Hsie mi samo možemo da zaključimo da su ovi nesrećni mladi ljudi pre ili kasnije morali da završe tragično.

Jung-chi Chang, mladi režiser filma „Partneri u zločinu”, uspeo je da uhvati taj mladalački nemir, koji izbija kroz realistične karaktere i pogođenu atmosferu izgrađenu putem živopisne fotografije sa razuđenom konstelacijom kompozicijskih elemenata. Takođe, tome je doprineo i spor ritam, sveden u pojedinim ključnim trenucima na sloumoušn uz adekvatni relaksirajući pulsirajući pozadinski zvuk, čime se poetizuje stradanje adolescenata i dodatno involvira gladalac. Svakako da na kvalitet fotografije i atmosferični ugođaj utiče i izbor lokacija na kojima se odigrava radnja. Trougao škola - šuma s jezerom - Hsijin stan čini upečatljivi prostorni skelet na kojem se pletu zbivanja. A lanac događaja, koji vodi od smrti Hsie do osvete uperene prema Chu, potom meandrira nesrećnim slučajem davljenja i kao bumerang se vraća na početne likove Huanga i Hsie, ali sada predstavljajući ih u pravom svetlu i razobličavajući kroz njih osobenosti čitave generacije milenijalaca. Sve ovo Jung-chi Chang je predstavio prijemčivo i za prosečnu publiku, dakle na zabavan način; od početka je gledalac uvučen u misteriju tragične Hsijine sudbine, fasciniran je neprozirnim Huangovim likom, nejasnošću njegovih pravih namera i saradnjom u istrazi između tri sasvim različita karaktera. Druga polovina filma traži veću koncentraciju kako bi se pohvatale sve niti koje čine ovo, ipak razgovetno i razlučivo filmsko tkanje.

Ta struktura priče je, iako kompleksna, istovremeno kompaktna i logična. Međutim, u drugoj polovini filma, od pomalo neuverljive Huangove smrti, ređaju se uz nove likove događaji koji često nemaju jako opravdanje, pa se čini da su morale da se prinudno stvore određene koincidencije i uposli „božja ruka” kako bi se do kraja razmrsila ova misterija. Na primer, situacija oko Hsijinog i Huangovog dnevnika, koji su ostavljani u biblioteci, svakom na izvolte, uz Kamijevog „Stranca”, izaziva nevericu. Takođe, neprirodno je nakalemljena i posledna scena u kojoj nam je prikazan Hsijin pad sa petog sprata u usporenom flešbeku. Problem leži u tome što ova scena ne proizilazi iz narativnog toka u okviru kojeg se induktivno ili dedukcijom otkrivaju detalji njene smrti, nego nam je predstavljena izolovano, van sleda događaja i bez uzročno-posledične veze u raspletu priče. Kao da nas je reditelj, odnosno scenarista, dodvoravajući se publici, častio ovim saznanjem, saznanjem koje je ostalo misterija za sve likove u filmu, odnosno za bilo koga ko egzistira u ovom konstruisanom filmskom svetu. I pored navedenih manjkavosti Changov film zaslužuje pažnju jer je uzbudljiv, enigmatičan, vizuelno dopadljiv, ali i istinit kada se bavi psihologijom i strastima današnje mladeži. Ubedljivo je prikazao i njihov način komunikacije na daljinu, kroz neizbežnu upotrebu elektronskih uređaja, telefona, kompjutera, čime je naglasio osećaj otuđenosti i usamljenosti mladih karakterističan ne samo za Tajvan, već za ceo današnji globalni prostor.