The Disappearance (1977) – Stuart Cooper

Arhitektura je oduvek kod mene imala značajno mesto u percepciji jednog filma. Bilo da su to scenografske kulise u vidu Potemkinovih sela, kompjuterski generisane zgrade ili realno postojeće građevine, arhitektonski ambijent je kostur koji, zajedno sa prirodnim pejzažom, nosi imaginarni filmski svet. Sve ono onda što se dešava u igranim scenama crpi energiju takvog okruženja, isto kao što u sebe uklapa karaktere i harizmu glumaca. Dolazi do sinestezije plastičnosti oblika, odnosa svetlosti i senki unutar njih, ljudskih glasova i misli koje oni nose, kao i svog tog silnog kretanja unutar kadra ili kretanja same kamere koje gledalac gotovo taktilno može da oseti. Isto kao što nas starinski arhitektonski stilovi u filmu vraćaju u prošlost skidajući tu nataloženu patina vremena, tako nam i futuristički skrojene zgrade, bilo fiktivne, bilo stvarno postojeće, pridodaju vreme i šalju ne samo u jedan potencijalno budući svet, već i u jedan drugačiji, paralelni univerzum. Mene podjednako privlači i jedna i druga vrsta scenografskih rešenja, shodno temi i zapletu, ali retko sam u prilici da kroz jedan film uživam istovremeno i u jednom i u drugom. U kanadsko-britanskom ostvarenju pod nazivom „Nestanak” upravo mi se pruža takva mogućnost, jer lokacije snimanja uključuju znameniti modernistički stambeni kompleks Habitat 67 u Montrealu i, s druge strane, jednu staru vilu u grofoviji Safok u jugoistočnoj Engleskoj.

Habitat 67 (Wikipedia)

Ova dva lokaliteta su povezana radnjom filma, a ona uključuje potragu za nestalom ženom koja se odvija preko Atlantika. Džej Malori je profesionalni ubica koji radi za međunarodnu tajnu organizaciju, a čije sedište je u Montrealu. Jednog dana pri povratku u svoj obalski apartman okovan snegom i ledom shvati da mu je žena nestala. Sa Selandin je u dugoj strasnoj vezi obeleženoj povremenim krizama, ali ne tolikim da bi ona mogla naprasno da ga ostavi. Svojim uposlenicima, to jest svojoj vezi, Burbenku, javlja da ne može da prihvati novi posao dok ne pronađe svoju ženu. Ali, kada sazna da novi slučaj ima veze sa njenim nestankom, iako ne zna ko je meta koju treba da likvidira, konačno prihvata zadatak. Rečeno mu je samo da treba da otputuje u Safok u Engleskoj i da sačeka dalje instrukcije preko tamošnje veze. Ono što je sam saznao bilo je to da je Selandin imala aferu sa Englezom Deverelom. Malori uspeva da dođe do njegove adrese i posećuje ga neposredno nakon što je sleteo u London. Na njegovom imanju dočekuje ga Ketrin Deverel od koje saznaje da je njen muž ovejani ženskaroš i da je, zapravo, duboko zabrazdio tek u vezi sa Selandin. Upravo u trenutku dok je razgovarao sa Ketrin, Malorija pozove Etkinson, njegova engleska veza, i obaveštava ga da mu je naloženo da ubije Deverela lično.

Naredne noći naš lovac na glave se vraća u ovu Deverelovu seosku rezidenciju da sprovede dobijeni zadatak, ali ga je takozvana meta tamo očekivala. Ono što je usledilo je Deverelova ispovest sa uperenim pištoljem u Malorija, koja je razjasnila Selendinin odnos prema njemu, kao i njenu ulogu u ovom naručenom ubistvu. Time smo ušli u rasplet kojim se slažu kockice ovog zanimljivog i tajanstvenog psihološkog trilera, ali ostaje sumnja u krajnje namere, a onda i u verodostojnost saznanja aktera ove afere koja oni imaju jedni o drugima. Da li je Deverel bio neiskren u razgovoru sa Malorijem o njegovoj ženi ili je, pak, zaveden Selandininim lukavstvom pogrešno percipirao odnose u ovom trouglu? Opet, da li je Selandin zaista želela da se oslobodi jednog od partnera ili je perfidno pokušala da eliminiše obojicu? Sve ovo ostaje zagonetka do kraja filma, kako za sluđenog Malorija, tako i za nas gledaoce. Zapravo mi ovu priču pratimo iz vizure ovog plaćenog ubice, pa nam i Deverel, organizacija koju vodi, a kojoj Malori ima tek ograničen pristup, kao i intimni Selandinin život, predstavljaju misteriju. Stambeni kompleks Habitat 67 u kojem počinje zaplet ambijent je i u kojem se dešava rasplet [sic]. Kažem „rasplet”, a mislim na lavirint kakav čine jednolični apartmani naizgled nehotično nabacani jedan na drugi preko zamišljenog nepravilnog matriksa, skeleta ovog arhitektonskog čuda Moše Safdija. Jer kraj filma umesto odgovora donosi pregršt dilema, kao kad u lavirintu stalno nailazimo na dva moguća puta od kojih samo jedan vodi do cilja.

Pored svojevrsnog kubofuturističkog Habitata 67 i njegove naglašene distanciranosti od ostatka sveta kako svojom formom, tako i nepreglednim golim prostranstvom osnežene jezerske obale, u jednom trenutku u pozadini vidimo i Biosferu, ekološki muzej izgrađen istovremeno kad i Habitat 67, pred svetsku izložbu Expo 1967 u Montrealu. Izolacija pod ogromnom staklenom kuglom, isto kao i izolacija ledeno-snežnom beskrajnom belinom okruženja, naglašava duševnu pustoš Malorija nakon nestanka njegove žene. Putem flešbekova mi pratimo Malorijeva sećanja na intimne razgovore sa Selandin i zajedno s njim u njima grčevito tražimo indicije koje eventualno mogu da ukažu da je ona svojevoljno otišla. Tako se akcenat sa naručenog ubistva i pojedinosti koje ga prate prebacuje na Malorijevu ličnu dramu i obrnuto, sve do trenutka kada se ispostavi da je njegov odnos sa ženom bitan činilac poslovnog ugovora, odnosno okidač za to naručeno ubistvo. Tada postaju očiglednije i stilske osobenosti noara, pre svega postojanje fatalne žene na čijem koncu prevrtljivosti visi život i sudbina našeg junaka - izmanipulisanog autsajdera. Donald Saterlend, u to vreme na vrhuncu svoje karijere, odigrao je ovu ulogu rutinski, ulogu mnogo puta viđenu u okvirima žanra. Dok je on prisutan skoro u svakoj sceni filma, Fransin Rejset kao Selandin vidimo isključivo u flešbekovima sve do samog kraja kada je Malori zatiče u svom apartmanu. Tamo je ugledamo obnaženu kako mu objašnjava da su njen nestanak i umešanost u ubistvo posledica njene privrženosti njemu - svome mužu. Njena razgolićenost sugeriše da kroz ovu ispovest Maloriju sve svoje karte stavlja na sto. Mi sumnjamo u Selandininu iskrenu ljubav prema mužu, ali Malori joj veruje. Profesionalni ubica je raskravio svoje ledeno srce. Ipak, nisam osetio posebnu hemiju između Saterlenda i ove kanadske glumice, iako su njih dvoje i privatno dugo bili u braku.

A melodrama u noaru je bitna koliko i krimi i triler elementi. Štaviše, strast i vodi u zločin, pa ukoliko ljubavna veza nije autentična, onda ni indukovani kriminalni čin nema pokriće, tj. neutemeljen je. Ne mogu da kažem da je takav slučaj sa ovim filmom, jer je priča u oba ova aspekta prilično ubedljiva, a onda i logički povezana bez vidljivijih rupa u scenariju. Međutim, odnosi i emocije između likova ne uzburkavaju se dovoljno, kao da ova kanadska zima zamrzava i ljudsku dušu. Kanadska zima u Habitatu 67 i englesko tmurno vreme sa senkama u i oko stare seoske vile, sa druge strane posmatrano, doprinose građenju atmosfere kompatibilne stanju Melorijeve pomračene duše. I to je najbolji deo ovog filma; ta sugestivnost arhitekture, ali i njenog prirodnog okruženja zabojenog vremenskim uslovima. Svakako da je bila potrebna i veština da se ovi živopisni poluurbani predeli adekvatno uhvate kamerom, ali i da se ritmično izmontiraju prizori i doda odgovarajući muzički skor. A to je učinjeno na način da se relativno dugi, mirni kadrovi pokriju laganom klavirskom muzikom i tišinom u podjednakoj meri i tako oživi ova moćna vanvremenska i vanprostorna scenografija, scenografija koja je umešnom filmskom reprodukcijom prevedena iz realnog sveta u imaginarni, postajući pritom impresivni simulakrum stvarnosti.