Happiness of Us Alone (1961) – Zenzô Matsuyama

 

Hideko Takamine je zajedno sa Harom Secuko i Tanakom Kinue obeležila klasične filmove japanskih besmrtnih režisera kakvi su Jasuđiro Ozu, Akira Kurosava, Mikio Naruse, Keisuke Kinošita i dr. igrajući heroine koje svojom glumačkom harizmom ovaploćuju ideale oblikovane u tradicionalne japanske estetske kategorije: shibui, wabi-sabi, mono no aware… Dakle, to su naizgled krhke, nežne žene posvećene porodici koje u toj posvećenosti izgaraju žrtvujući se za druge, ali uvek sa osmehom na licu i blagošću kojom i gvozdena vrata otvaraju. Njihova životna energija i polet, nesrazmerni rušilačkoj snazi univerzuma, ali i njihovog neposrednog društvenog okruženja, kao tiha voda, postepeno a temeljno, menjaju neizmerni za vjeke vekova utemeljeni vaseljenski pejzaž. Naravno, sve se to odvija na duhovnom i duševnom planu, ali poprima tolike razmere da one svojom aurom uspevaju da domaše i zavibriraju strune srca gledalaca na svim meridijanima i paralelama ove naše ojađene planete. Doprinose još svojim izražajem i da se osećamo, sasvim saglasno duhu sumatraizma Crnjanskog, povezani sa svim ljudima, stvarima i pojavama ovog sveta na nivou ishodišnog bića. Bića jedinstvenog, a koje se nalazi u svima nama paradoksalno dokazujući svoju sveobuhvatnu singularnost u parcijalnoj pojavnosti.

Hideko Takaminina pojava i gluma u filmu Happiness of Us Alone uspeva da nam raskrije to jedinstveno biće, uspeva da nas uvuče u srž naše suštine, tako da rezoniramo u istoj frekvenciji sa našom planetom, kosmosom i svim njihovim manifestacijama. Svakako ne na površinskom, već na dubinskom nivou. Zbog toga nesreća koja snalazi nju i njenog partnera u spoljašnjem svetu ne opterećuje toliko nikog od nas ukoliko smo se podredili Takamininom i našem nepatvorenom večnom unutrašnjem biću. Unutar ovog našeg velikog spoljašnjeg postoje, dakle, i oni manji svetovi, zatvoreni u sebe i na taj način zaštićeni od vetrova i stihija društvenih kretanja i prirodnih i bioloških neminovnosti. Dopreti do bića kroz naše intimne, iskrene, intuitivne osećaje znači prenebregnuti prolaznost i sve one uznemirujuće promene izazvane raspolućenom ljudskošću na duh i telo, sve one ćudljive reakcije koje nam donose nesreću na planu delatnog života i sudbine. Akiko je gluva, a Mićio je gluvonem, pa su oni i praktično izolovani od zahuktalog čulnog sveta. Njih kroz život vodi isključivo međusobna ljubav i razumevanje, neverbalno razumevanje – duševna bliskost. Znakovni jezik dobijen pokretima ruku, mimika, osmeh, pogled su te direktne duševne spone, koje ih spašavaju od usamljenosti i pomažu im da prežive te mučne godine siromaštva nakon II svetskog rata. Ipak, tu je i Akikina majka da pomogne hendikepiranoj deci da prežive u surovom svetu. Ali njihova radost je pre svega njihovo sopstveno dete. Tek iz drugog pokušaja uspeli su da odgaje sina, osobu sa normalnim vidom, sluhom i sposobnošću za govor, njihovu veru i nadu u bolju budućnost, novorođenu manifestaciju sopstvenog zajedničkog bića.

Plastično je tu prikazana borba za preživljavanje u razorenoj zemlji, prljavi poslovi na koje su prisiljeni ne samo gluvonemi. Ali oni bez mogućnosti da čuju i govorom se sporazumevaju gurnuti su na samo dno društvene lestvice. Prosti fizički poslovi, slabo plaćeni, kao što je rad na fabričkoj traci, šivenje komada odeće u kućnoj radinosti ili čišćenje cipela na ulici, su maksimum koji su mogli da ostvare i Akiko i Mićio. Često su i jedno i drugo bili na kraju svojih snaga, ali ih je njihov tajni ljubavni jezik održavao u njihovom malom, izolovanom svetu, a onda, tako skopčane, i u onom velikom. Čak i kada je njihovo rođeno dete zaziralo od svojih „osakaćenih” roditelja stideći ih se, njihova međusobna ljubav i poštovanje davali su im snage da se bore dalje i za sebe i za svog sina koji će konačno naučiti da ceni roditeljsku žrtvu. Ključni delovi filma su upravo oni oslikani ljubavnim intimnostima u kojima Akiko i Mićio bezglasno razgovaraju sporazumevajući se samo elegantnim pokretima ruku. Mekoća pokreta ruku i prstiju odgovara mekoći njihovih osećanja, a ona su dobila krila pratećom simfonijski bogatom, silovito zanosnom muzikom Hikaru Hajašija. Takva je, na primer, scena u vozu: iz odvojenih krcatih vagona kroz staklo Mićio i Akiko komuniciraju rukama. Akiko želi da ode kako ne bi bila na teretu Mičiju, dok Mićio pokušava očajnički da je zadrži navodeći kao argument neminovnost njihovog zajedničkog života – samo zajedno njih dvoje sa oštećenim sluhom i sposobnošću govora mogu da prevladaju taj hendikep.

Zenzo Macujama, manje poznat kao reditelj, a više kao scenarista, uspeo je da ovu toplu priču ne razmekša suviše (kao i kod poznatijih njegovih japanskih savremenika ovakve priče imaju svoj dignitet), da ne podlegne niskim strastima i izazove preterano sažaljenje prema akterima kod gledalaca. Naprotiv, mi čak zavidimo i Mićiju i, posebno, Akiki na njihovoj skrivenoj sreći, dubokom ljudskom osećanju koje prevazilazi taštinu svakodnevnog materijalističkog življenja. Čak i njihovu tragičnu sudbinu, tragičnu za uobičajena ljudska shvatanja koja preferiraju materijalno blagostanje, zdravlje i dug život, ne doživljavamo tragično iz njihove vizure, jer „sreća nas samih” nadilazi nesreću fizičkog i društvenog postojanja. Razumem da ovakve teme koje uključuju osobe sa invaliditetom, često zastupljene u današnje vreme, u vreme agresivne promocije svih manjinskih društvenih grupa, teraju mnoge od vas da se stresu i u širokom luku zaobiđu takve, obično pamfletske filmove. Ali, Happiness of Us Alone ne pokušava da vas izmanipuliše. On će vam otkriti još neke davno zamandaljene kutke duše i oplemeniti vas ljudskošću koja izbija sa bistrih izvora našeg suštog bića. Povezaće nas sve u jedno preko te suštine. Čak i stvari i prirodu kojima Japanci neretko uspevaju da udahnu dušu na filmu, pa i oni žive kao i one živahne, razigrane ruke Akike i Mićija, jer (eto nam opet Crnjanskog):

...

Rastuži li nas kakav bledi lik,

što ga izgubismo jedno veče,

znamo da, negde, neki potok

mesto njega rumeno teče!

 

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,

dušu nam uvija, sve tešnje,

beskrajnim mirom plavih mora,

iz kojih crvene zrna korala,

kao, iz zavičaja, trešnje.

 

Probudimo se noću i smešimo, drago,

na Mesec sa zapetim lukom.

I milujemo daleka brda

i ledene gore, blago, rukom.

 

 

Napomena: Ovo umovanje o „jedinstvenom biću” u tekstu treba shvatiti kao vitgenštajnovsku jezičku igru.