Séance (2000) – Kiyoshi Kurosawa

 

Kurosavini filmovi su krcati duhovima-sablastima. Gotovo u svakom kadru osećamo njihovo prisustvo bili oni vidljivi ili nevidljivi. Jer ti duhovi su odraz usamljenosti, otuđenja, jeze svakodnevnog življenja i straha od života i od smrti koja kao Demoklov mač visi nad glavama stanovnika ove planete. Zbog toga su oni, ti duhovi, i kad su vidljivi, više dati kao deo inventara; niko se na njih ne osvrće, prihvataju se zdravo za gotovo kao neizostavni deo zlehude sudbine koja prati protagoniste ovih filmova. Ta neobičnost, da duhovi preminulih lunjaju, tj. stoje ili lebde u svom pasivnom prolongiranom prisustvu na ekranu u društvu kontemplativno nastrojenih likova od krvi i mesa koji su ih svesni, ali im ne poklanjaju pažnju, kao da je prirodan rezultat promišljanja ovih likova od krvi i mesa, promišljanja koje iznosi na površinu egzistencijalnu strepnju izluženu u oblik tih pretećih eteričnih spodoba. I kao što je takvo neprijatno osećanje strepnje neodređeno i neukorenjeno u određenom uzroku, dakle apstraktno, takvi su i ti duhovi – otelotvorene apstrakcije, pa otuda od njih ne vreba nikakva neposredna opasnost. Za razliku od Kurosavinog gotovo metafizičkog pristupa hororu, velika većina ostalih pripadnika branše preferira fizički horor, čak i kad su u pitanju duhovi. Kada kažem „fizički horor“ mislim na konkretizaciju i samih duhova u lik, pa čak i u karakter preminule osobe, a onda i na njihovu preduzimljivost i spletkarenje koje je od ove naše zemaljske sorte.

Jedan od malobrojnih izuzetaka, kojim se Kurosava približio svojim žanrovskih saborcima [sic!], tadašnjim brojnim pobornicima priče o duhovima, popularnog trenda u Japanu na prelazu milenijuma, bio je film Seance. Duh devojčice, koji se tu javlja, zadobio je malo više štofa, pokazuje direktniju pretnju živim akterima, onima koji su je poslali u smrt. Nije baš da smo sada, mi gledaoci, izloženi jump scare efektima, ali u par navrata nam se zaledi krv u žilama. Do ovih trenutaka vodi pedantno konstruisana priča o skromnom bračnom paru Sato; mužu Kođiju, tehničaru zvuka, i njegovoj ženi Đunko, konobarici i vidovnjaku sa darom za komunikaciju sa duhovima umrlih. Nakon što povremeno biva pozvana od policije da pomogne u potrazi za žrtvama zločina, shvatamo da kod Đunko rastu apetiti i da sve više želi da se posveti svom talentu, da zarađuje za život kao medijum, posrednik između sveta duhova i našeg materijalnog sveta. Ukazaće joj se šansa za promociju svojih paranormalnih sposobnosti kada se jedna kidnapovana devojčica sticajem neobičnih okolnosti nađe u njenoj kući. Naime, dok je Kođi u šumi snimao zvuke krošnji drveća izloženog vetru, u blizini je ta oteta devojčica bežala pred kidnaperom da bi, konačno, našla skrovište u kutiji sa opremom za snimanje zvuka. Na kraju dana Kođi je ne primećujući ništa neobično utovario kutiju u prtljažnik svog karavana i odvezao se kući. Stvari je, zatim, izvadio iz auta i ostavio neraspakovane u garaži.

Sutradan je policija pozvala gospođu Sato i zamolila je da pomogne u potrazi za nestalim detetom. Predala joj je devojčicine lične stvari kako bi preko njih pokušala da otkrije gde se ova nalazi. Kada je kod kuće uzela u ruke devojčicinu maramicu odmah se trgla i kao privučena magnetom krenula u garažu. Tamo je Kođi otvorio kutiju sa audio opremom i pred njima se ukazalo onesvešćeno telo deteta. Sada se Đunko našla u dilemi da li da zove hitnu pomoć i policiju i tako prebaci sumnju na sebe kao otmičara iz interesa koji ima kao vidovnjak i ujedno predstavi sebe kao prevaranta, ili da sakrije devojčicu rizikujući njeno zdravlje, ali poentirajući kao medijum-saradnik tako što će navesti policiju da je nađe na mestu koje je ona unapred odredila. Izbor pada na ovo drugo. Malodušni i povodljivi Kođi pristaje na podmukli plan svoje žene, ali sve njegove fatalne posledice tek će se videti nakon što devojčica smrtno strada Kođijevom nepažnjom. Ne samo da su ovo dvoje sada u opasnosti da odgovaraju za ubistvo, već su i na meti osvetoljubivog duha. U ovom trenutku film iz sfere (natprirodnog) psihološkog trilera prelazi u zonu „visceralnog“ cerebralnog horora, jer, kao što rekoh, Kurosava u „Seansi“ pojavu duha konkretizuje u jednoj određenoj ličnosti, preminuloj ali spremnoj da deluje postmortem ugrožavajući fizičku egzistenciju našim protagonistima. Elokventno i poetički rečeno, on ovde motiv duha iz metafizičke jeze prevodi u psihološki užas.

I na ovoj novoj teritoriji Kurosava se vrlo dobro snalazi. Napravio je jedan komercijalni horor film sledeći pravila žanra, ali tu i tamo uspeva da utisne i svoj lični pečat. Glavni likovi su obični ljudi koji se nađu u ekstremnoj situaciji i, čak i tada, oni se ponašaju racionalno. Dakle, ne radi se o neobičnim tipovima, ekscentricima, čudacima. Ne čak ni o samotnjacima i otuđenim ljudima, ali, ono što prvenstveno odlikuje Kurosavin pogled na svet, okružuje ih atmosfera teskobe, prokletstva, užasa nadolazeće kataklizme ili barem slutnje da se nešto strašno loše sprema čovečanstvu. Seance je i sofisticiraniji i intelektualniji od svojih žanrovskih kompanjona. Na početku filma, kroz razgovor između šefa policije i mladog saradnika, diplomiranog psihologa, iznosi se (nad)naučno objašnjenje fenomena pojave duhova. Varira se Jungova teorija o kolektivnom nesvesnom sa „elektro-vokalnim fenomenom“ izvesnog medijuma Von Seeley-a po kome je duh astralna projekcija identična fizičkom telu koje je emituje. Kao dokaz toj tvrdnji pomenuti parapsiholog navodio je primer brojnih ljudi širom sveta koji su viđali svoje dvojnike pred smrt. Ovu teoriju s početka filma Kurosava je iskoristio kasnije kada Kođija proganja duh devojčice. U jednom trenutku Kođi vidi svoga dvojnika. U rastrojstvu ga polije benzinom i zapali (bar se to njemu tako čini) misleći da će tako skinuti prokletstvo sa sebe. Publika, s primisli na teoriju Von Seeley-a, to tumači kao znak njegove predstojeće smrti, dok Kurosava u ovom motivu dvojnika vidi i potencijalnu temu za svoj budući film. Par godina kasnije nastaće Doppelganger, takođe sa Kođi Jakušom u glavnoj ulozi (vidi OVDE).

Seance je efektan i kao triler i kao film strave i užasa, jer je radnja zanimljiva i napeta, a duh devojčice u zelenoj haljini povremeno zastrašujući. Za razliku od komične predstave jednog drugog duha koji je Đunko viđala u restoranu gde je zaposlena (duha na čijem je licu u predelu očiju veštački zamućen ekran, a koji se kreće klizeći, kao da se nalazi na beskonačnoj fabričkoj traci), duh devojčice nije tako jeftino kompjuterski obrađen, već je sama naneta šminka na njeno telo odlično odradila posao. Zapravo, na njenom licu i rukama nalazi se zemlja iz plitkog groba u koji je zakopana. U klimaktičnim horor scenama kadriranjem i montažom ona se iz nejasne pozicije drugog plana polako premešta napred u fokus, a onda naglo dovodi neposredno naspram Kođija izazivajući šok kod gledalaca. Opet, s takvim efektima se ne preteruje, rafinirano su dozirani i kombinovani sa nekoliko bizarnih scena, kao što je ona pomenuta sa Kođijevim dvojnikom. Sa druge strane, glavna mana ovog filma je u povremenoj zbrzanosti scenarija. U trenutku kada shvate da se u njihovoj kuću nalazi kidnapovano dete (treba suzbiti dosta neverice da se prihvati razvoj događaja koji do toga dovodi) bračni par Sato povlači neke neočekivane poteze. Neočekivne s obzirom na dotadašnju karakterizaciju ovih likova kao pristojnih običnih ljudi. Ta nepotkrepljena transformacija u ljude sposobne za prevaru po cenu igranja sa životom deteta više bode oči od pojedinih nelogičnih poteza muža i žene u sprovođenju prevare, jer se ovi mogu opravdati stresnim stanjem u koje je bračne partnere takva situacija dovela. Sve u svemu, i jedna i druga vrsta manjkavosti nije toliko očigledna da bi narušila generalno dobar utisak o ovom filmu. Uostalom, čini se da je on (inače rađen kao TV projekat) bio samo odskočna daska za možda i najbolji Kurosavin film, Pulse iz naredne 2001. godine.