Lonesome (1928) – Pál Fejös

 

Prvi izrazito važan kritični trenutak u razvoju filma kao umetničke forme bila je pojava zvuka. Do tada nemi filmovi odjednom su progovorili zahvaljujući pojavi tehničkih preduslova da se zvučni zapis utisne na filmsku traku. Prethodno nije bilo moguće tako čvrsto sinhronizovati sliku i zvuk, pa je bila praksa da se ili koristi živa reč naratora i muzička pratnja klavira i orkestra ili da se govor i muzika reprodukuju sa neke vrste fonografa. Zapravo, zvučni film nije nastao odjednom, već postepeno. Primer jednog takvog, prelaznog ostvarenja predstavlja film Lonesome, odnosno „Usamljeni“, Pala Fejoša, tada naturalizovanog Amerikanca koji je, kao i mnogi nadareni sineasti sa prostora razorene Austrougarske monarhije, tokom dvadesetih prešao u Holivud. Lonesome iz 1928. je, u stvari, tek drugi njegov američki film nastao nakon sada izgubljenog The Last Moment-a, a pre Broadway-a i The Last Performance-a. Svi ostali njegovi snimljeni filmovi nastali bilo prethodno u Mađarskoj, bilo nakon ova tri, u okviru evropskih kinematografija tokom tridesetih godina, danas su teško dostupni ili sasvim nedostupni. Međutim, ovo ostvarenje o kojem danas pišem doseže vrhove nemog filma, pa se potraga, pronalaženje i restauracija drugih njegovih radova, posebno onih iz neme faze, prirodno nameću.

Lonesome je „prelazni film“ u smislu da su na nemu osnovu dodati ambijentalni zvukovi i, u par navrata, dijalog između glavnih glumaca, ali u izolovanim studijskim uslovima. Takvu situaciju je nametnula još uvek primitivna audio tehnika, pa ove scene deluju veštački nakalemljene kao, uostalom, i delovi na kojima je crno-bela filmska traka obojena. Ali u svakom drugom pogledu ovde se radi o jednoj gotovo savršenoj melodrami sa jakom, i danas aktuelnom porukom, poslatom putem eklektične primene eksperimentalnih vizuelnih tehnika. Feješ je zanat učio u Mađarskoj, ali i pod Maksom Rajnhardom u Beču i pod okriljem stručnjaka iz UFA-e, kao što je Fric Lang. Stoga, narativno (i vizuelno) Lonesome podseća na tada aktuelni Berlin: Symphony of a Great City i film, koji će kasnije nastati u Nemačkoj, People on Sunday. Međutim, za razliku od pomenutih, posebno ovog prvog, „Usamljeni“ nije doku-drama, već u celini igrani film. U njemu se razvija jednostavna priča o mladiću i devojci iz radničke klase koji se susreću jednog dana na prazničnom karnevalu, zaljube se na prvi pogled, a onda provode zabavno popodne na plaži i veče u luna parku, da bi potom u masi izgubili jedno drugo bez traga koji bi ih mogao ponovo povezati u ljudskom mravinjaku kakav je Njujork.

Meri, operater na telefonskoj centrali, i Džim, radnik na fabričkoj traci, su dvoje mladih koji žive sami i osećaju se usamljeno. Njihove kolege, drugovi i drugarice su u vezi ili barem u ugodnom društvu prijatelja, pa je Merijino i Džimovo osećanje nepripadanja utoliko izraženije. Nakon povratka sa posla jedne subote imaju potrebu da izađu među svet, jer je Dan nezavisnosti i svi su na ulici. Kada sa svojih prozora ugledaju natpis na turističkom autobusu „Mnogo zabave na plaži“ reše da se odvezu i provedu prijatno popodne na Koni Ajlendu. Do tada se film razvija u dva paralelna toka prateći odvojene rutinirane živote ovo dvoje usamljenika, a onda ih sudbina spoji u ovom autobusu gde odmah primete jedno drugo i počnu kriomice da se posmatraju. Kada stignu na odredište Džim krene da prati Meri koja je isprednjačila, ali ni ona Džima ne ispušta iz vida, tako da su neminovno morali da se sretnu i upoznaju. Provode zajedno ugodne trenutke na plaži kupajući se i sunčajući se uz čavrljanje o koječemu. Ali to čavrljanje i međusobni topli pogledi ih zbližuju, tako da reše da nastave svoje druženje u luna parku. Tamo se ludo provode sve do incidenta na rolerkosteru gde Meri pada u nesvest nakon što se točak vozića zapali. U zbrci koja potom usledi Džim zabunom završi u policiji. Kasnije, kada ga otpuste, vraća se u luna park, ali potragu za partnerkom, kao i partnerkinu za partnerom, koja traje do duboko u noć, konačno prekida letnja provala oblaka. Očajni, i Meri i Džim, pokisli i pokunjeni vraćaju se u svoje samačke apartmane.

Neutešni Džim stavlja ploču na gramofon i pušta pesmu Always, koja je svirala u luna parku dok je bio sa Meri. I dok su išli stihovi I’ll be loving you always začuje lupanje sa druge strane zida i glas koji ga moli da zaustavi muziku. U trenutku shvati da je to Meri, njegova prva komšinica koju nikad nije upoznao. Upada u njen stan gde, mokri od suza i kiše, ovo dvoje padaju jedno drugom u zagrljaj... Nemojte da vas zavara ovaj moj opis koji navodi na patetičan šmek filma. Preterana sentimentalnost je izbegnuta na tri načina. Prvo; glumom glavnih aktera koji su urasli u svoje uloge, iskrenošću koja iz toga proizilazi, a onda i hemijom uspostavljenom između Barbare Kent i Glena Trajona. Drugo; sladunjavost zagorčava atmosfera otuđenosti koja se oseća tokom čitavog filma. Jer upravo u masi, među ljudima sa namaknutim maskama poželjne sreće, Džimov i Merijin usamljeni život bode oči, a onda i njihovi demaskirani, očajni izrazi lica dok su zatvoreni sami sa sobom između četiri zida. I treće; sam preokret na kraju filma, saznanje da Džim i Meri žive u susednim stanovima, da ih samo jedan zid deli sve to vreme koje su proveli očajnički tražeći svoju srodnu dušu. Tu stižemo i do poruke i poente filma, koja je danas još aktuelnija nego tada. „Usamljeni“ nas uz odjavnu špicu ostavljaju ne uljuljkane uz još jednu razonođujuću ljubavnu priču, već svesno pobuđene da razmišljamo o otuđenju u današnjem svetu. Ni ja ni vi, verovatno, ne znamo ko su nam komšije u zgradi u kojoj živimo. Ćutke prolazimo jedni pored drugih ni ne želeći da se međusobno upoznamo. Ljudi su postali samo sredstvo za sticanje sopstvene materijalne koristi. Emocije su isključene, svuda vlada proračunatost i surovi racio. Gazi se preko živih ljudi da bi se ostvarili lični, sebični interesi...

Kvalitet filma je i u njegovoj čvrsto postavljenoj narativnoj strukturi koja teče iz dvojnog toka, uliva se zatim u jedan, a onda opet divergira uz šokantno saznanje da su paralelni tokovi zapravo jedan jedini, jer Džim i Meri odavno žive (neznajući) jedno pored drugog. Sa druge strane, prvi deo filma stvara nam širu sliku dinamičnog gradskog života, dok drugi deo unosi u fokus intimni život protagonista. Zbog toga, u prvom delu filma primenjeni su razni tehnički trikovi kako bi se odslikala ta užurbana svakodnevica metropole. Prepliću se višestruka ekspozicija, podeljeni ekran, nemirni kadar izazvan pokretljivom kamerom, a sve je to dato u kratkim rezovima. Takođe, u drugom delu filma, kada se Meri i Džim nađu u šljaštećem luna parku ispunjenom ljudima u akciji na vratolomno pokretljivim zabavnim spravama, navedene eksperimentalne tehnike snimanja po uzoru na tekovine pokreta „Kino-oko“ Džige Vertova Feješ ponovo koristi, ujedno naglašavajući izgubljenost pojedinca u masi, a time i njegovu otuđenost u današnjem preterano urbanizovanom svetu. Za razliku od scena u kojima Džim i Meri progovore izjavljujući jedno drugom svoju ljubav, a Džim usput kaže neku i o teretu usamljenosti, ove vizuelno raskošne scene dinamičnog života u metropoli prirodno se uklapaju u tkivo filma. One govore same po sebi znakovito o modernom društvu, o odnosu pojedinca i mase, ali i o emocijama glavnih junaka, bilo kada su oni usamljeni i tužni, bilo u trenucima kada su srećno spojeni i kada im široki osmesi na licima otkrivaju zaljubljenost istinitije od samih izgovorenih reči.