People on Sunday (1930) vs. Accident (1928)

 

        People on Sunday (1930) - Robert Siodmak, Edgar G. Ulmer

Robert Siodmak, Edgar Ulmer, Kurt Siodmak, Bili Vajlder, Fred Cineman, Eugen Šuftan... Zamislite da ovakva ekipa učestvuje u stvaranju jednog filma. Zapravo ne morate da zamišljate - takav film već postoji! „A nice little film“, kako ga je opisao Robert Siodmak, je „Ljudi nedeljom“ i on je nastao 1929. godine na osnovu reportaže Kurta Siodmaka, scenarija njegovog brata Roberta, koji se, pritom, konsultovao sa Bilijem Vajlderom, i režije na kojoj je uz starijeg Siodmaka radio i Edgar Ulmer. Direktor fotografije je bio inovativni snimatelj Eugen Šuftan, a saradnik na snimanju Fred Cineman. Ova armija talentovanih filmadžija okupila se da bi napravila „razglednicu“ svoga Berlina, kao da su predosećali skori dolazak nacizma i svoj odlazak iz zemlje. Na taj način imali bi lepu uspomenu na svoju domovinu tokom emigracije i, za mnoge, doživotnog boravka u Americi, u Holivudu koji je njihov talenat oberučke prihvatio. Kažem „lepu uspomenu“, jer film slika lepšu stranu Berlina; Berlince koji uživaju u nedeljnom odmoru na jednom jezeru u okolini grada. Leto je, narod se kupa, sunča i zabavlja u veselom duhu. Tamo su okupljene čitave porodice i posebno mladi, razdragani ljudi u svojoj zaljubljenosti u devojke i mladiće, zaljubljenosti u sam život. Oni nisu svesni svoje bliske sumorne budućnosti, ali gledalac sa istorijske distance u toj idili oseća zloslutni prizvuk nadolazeće katastrofe, isto kao što su pomenuti istaknuti filmski stvaraoci kasnije u Americi ovim filmom potkrepljivali svoju nostalgiju za boljim, nepovratno izgubljenim vremenima u zemlji svog porekla. I upravo taj zloduh Hitlerove Nemačke, koji lebdi u svesti ratnih i posleratnih generacija nad ovim, inače laganim filmom, daje mu težinu i dubinu.

A zamisao je bila da se prikaže jedan vikend u životu mladih Berlinaca u mirnodopskim uslovima s kraja druge decenije XX veka, u trenutku kada su već bila potisnuta sećanja na Veliki rat, a II svetski rat još bio daleko. Pet naturščika glumi jednog mladog zavodnika, besposličara, zatim jednog njegovog prijatelja, taksistu, i tri mlade, lepe devojke. Jedna od njih je glumica, zavodnikova poznanica, druga je njena prijateljica, prodavačica gramofonskih ploča, a treća je taksistina žena, manekenka. U jednu subotu vidimo užurbane ulice Berlina na kojima se sreću zavodnik i glumica. Ona mu se svidi na prvi pogled, pa je poziva da se nađu u nedelju na jezeru, poznatom berlinskom izletištu. On tamo poziva i njegovog prijatelja taksistu da dođe sa svojom ženom. Sutradan se malo društo okuplja, ali ne u očekivanom sastavu; glumica je povela sa sobom svoju drugaricu iz prodavnice ploča, a taksistina žena je ostala kod kuće u krevetu. Zavodnika opčini lepota prodavačice ploča, pa glumicu zapušta, tako da ovo druženje učetvoro postepeno prelazi u druženje udvoje. Dok ovo dvoje flertuju, jer privlače jedno drugo, taksista i glumica se zadirkuju i otvoreno ne podnose. Ipak, svi zajedno provode jedno zabavno, relaksirajuće nedeljno popodne ispunjeno životnim elanom i optimizmom u vreme letnje vedrine i raskoši i bogatstva kojima ona kiti prirodu. Na kraju dana rastanak i zakazivanje susreta za sledeću nedelju... A sutradan se užurbanost vraća na ulice, pa i naši junaci hrabro zakoračuju u novu radnu sedmicu svesni da ona u konačnici vodi ka novoj nedelji i ponovnom opuštenom druženju tokom bezbrižnog, lenjog, letnjeg popodneva.

People on Sunday, iako u suštini jedan romantični igrani film, ujedno predstavlja i istorijski dokument. Jeste, svi ovi nemi filmovi od pre stotinak godina mogu se smatrati dokumentom jednog već sada davno prošlog vremena, ali „Ljudi nedeljom“ i po svojoj premisi i formi podsećaju na dokumentarni film. U uvodnim i završnim scenama glavni likovi se gube u totalima berlinskih ulica koji slikaju užurban život velegrada. Takođe, nedeljni prizori sa izletišta, koji su više fokusirani na privatnu dramu protagonista, uključuju i mase izletnika i kupača uhvaćenih kadrovima nastalim upotrebom širokougaonih objektiva. Time se sagledava širi horizont jedne intimne drame, istorijska pozadina neposredne radnje filma, koja tako dobija svoju autentičnost. Autentičnosti doprinose i likovi, koji su uzeti iz naroda i koje glume obični Berlinci, u svojoj nepatvorenoj sreći i radosti uživanja u životu. Sitni svakodnevni problemi, kao što su sumnja u vernost partnera ili u iskreno prijateljstvo, ne mogu da pomute ona ushićujuća osećanja. Radost koja izbija iz duša protagonista i iz opuštajućeg ritma nedeljnog dana ovaploćuje se i kroz kameru Eugena Šuftana i kroz muziku sa gramofona koju pušta devojka iz prodavnice ploča, a koja uključuje tadašnje šlagere. Na taj način smanjena je potreba za intertitlovima; i dijalozi i opisi događanja su gotovo nepotrebni, jer se odgovarajućom kombinacijom širokih i krupnih kadrova govori više od reči, dok se pratećom muzikom daje ton priči. Fokusom kamere na određene detalje u svakodnevici funkcionisanja jednog bračnog para, na primer, ne samo da dolazi do prenošenja ka gledaocu smisla iskazanog vizuelnim simbolima, već se na taj način gradi i komika ovog romkoma, kako bi ga danas nazvali... I još da zaključim: Pure cinema at its finest!

 

        Accident (1928) - Ernő Metzner

Godinu dana pre People on Sunday snimljen je kratki igrani film Accident (Polizeibericht Überfall). On prikazuje drugu stranu života u Nemačkoj nakon I svetskog rata, život protkan siromaštvom, iskvarenošću, pohlepom... i prokletstvom. To je bio i najčešći tematsko-motivski pravac izražavanja na filmu u to vreme. Dakle, kroz fatalističke socijalne filmove ekspresionističkog ili realističkog usmerenja, kroz nemački ekspresionizam ili kameršpilfilm. Ali Accident ne potpada striktno ni pod jedan od navedenih pravaca. On je socijalno obojena krimi drama sa elementima trilera, ali i eksperimentalni film koji manje flertuje sa ekspresionizmom, nego sa nadrealizmom. U svojoj sceni sna on koristi ogledala, ali ne kao Eugen Šuftan u tzv. Šuftanovom procesu, već na specifičan način, stvarajući deformisane likove na konveksnim refleksivnim površinama. Accident je doneo novitet i na tematskom planu, odnosno uveo motiv novčanice koja prelazi iz ruke u ruku i na taj način postavlja temelj za strukturu fragmentarnog filma, filma sastavljenog od nezavisnih epizoda. Svaki novi posednik novčanice uvlači nas u svoju priču koja uključuje novo okruženje, tj. njegov poseban mali svet. Ali ono što nam signalizira da smo i dalje u vajmarskoj Nemačkoj, a onda i vezani za njenu filmsku poetiku, je osećanje fatalizma, odnosno činjenica da novčanica koja prelazi iz ruke u ruku sa sobom prenosi i prokletstvo na novog vlasnika. Tako dobijamo još jedan tadašnji nemački film koji se završava propašću glavnog junaka nesrećnim razvojem događaja.

Naime, umesto novčanice glavni junak „Udesa“ je kovanica od jedne marke. Prvu osobu koja nalazi ovu kovanicu udari auto. To bi trebalo da je dovoljna opomena za sve prolaznike da se ne dotiču ove opasne stvari, ali ona to nije i za našeg sledećeg protagonistu koji se nje maša i odlazi iz istih stopa da kupi cigarete. U prodavnici saznaje da je kovanica falsifikat, ali ipak reši da je nekako naplati. Ulazi u obližnju kafanu i tamo seda za sto sa kartašima koji igraju u novac. Srećno dobija na kartama i sa punim novčanikom napušta kafanu, ali za njim izlazi i nekoliko sumnjivih tipova koji nameravaju da ga opljačkaju. On ih primeti i brzo se sklanja u jazbinu jedne prostitutke koja ga je namamila tamo takođe iz želje da ga opljačka. Jedva je izvukao živu glavu eskivirajući njenog partnera, ali napolju nabasa na jednog od siledžija iz kafane koji ga onesvesti udarcem u glavu. Sada nam se odvija pred očima onaj njegov nadrealni san u kojem se izređaju sva prethodna dešavanja i likovi deformisani krivim ogledalima. Konačno se budi sa zavojem oko glave u policijskoj stanici i sa stečenim saznanjem da su svi njegovi napadači identifikovani. Ali malo mu to znači sada kada je ostao bez novca i završio s razbijenom glavom.

Erne Mecner, poznat po radu na brojnim nemačkim filmovima toga perioda kao umetnički direktor i kostimograf, pre svega po saradnji sa Georgom Vilhelmom Pabstom, okušao se u Accident-u i kao autor, s obzirom da je radio na scenariju i režirao ovaj film. Ali njegove ambicije su išle tek dotle da vidi šta može da uradi sa jednom zanimljivom, osobenom pričom kroz eksperiment na planu forme. Ipak, eksperimentisanje je bilo umereno i u funkciji narativnog toka, tako da je filmska priča razumljiva i bez prisustva međutitlova. Pored nadrealno izvitoperenih likova i radnji u snu glavnog junaka, koji je ipak jasan i lako shvatljiv shodno dešavanjima na javi, eksperimentisalo se još sa duplom ekspozicijom u kojoj se naglašavala kob kovanice, ali i sa ubačenim krupnim kadrovima koji su, kao i u filmu People on Sunday, potpomagali narativnost filma i tako omogućili izostavljanje međutitlova. I ovde su likovi životni i autentični, ali su oni sa drugog kraja socijalnog spektra. Fotografija je strogo funkcionalna, bez većeg kreativnog upliva na priču i atmosferu i ugođaj koji vladaju u miljeu sirotinjskih četvrti. I People on Sunday i Accident, iako suprotni po mnogo čemu, zajedno donose kompleksnu sliku Nemačke pred dolazak Hitlera na vlast. Ali, pored toga, donose i sliku nemačke kinematografije na kraju njenog zlatnog doba. Nagoveštavaju period lutanja na početku ere zvučnog filma, koji će završiti dobom nacističke cenzure, a onda i potpunim slomom države i njene kinematografije.