Love in the City (1953)

Omnibus film „Ljubav u gradu“ sastoji se od šest nezavisnih priča ispripovedanih u (pseudo)dokumentarističkom ključu od strane šest eminentnih italijanskih autora, koji su mahom tada bili na početku svojih plodnih karijera. Oni su pod uticajem neorealizma filmovali priču o sedam rimskih prostitutki, koje su u formi intervjua govorile o svojim promašenim životima („Ljubav za novac“, Karlo Licani), a zatim i priču o pet žena koje su pokušale samoubistvo, jer su odbačene od partnera („Pokušaj samoubistva“, Mikelanđelo Antonioni). Sa „Tri sata raja“ Dina Rizija napravljen je predah od teških tema bavljenjem flertovima na igračkom podijumu u ovoj komediji naravi i strasti, dok se u „Bračnoj agenciji“ Federika Felinija istražuje rad ovih posredničkih firmi za sklapanje brakova i profil ljudi koji ih koriste. U najdužem segmentu prati se odiseja jedne mlade majke, napuštene od partnera i odbačene od rodbine („Priča o Katerini“, Frančesko Mazeli i Ćezare Zavatini), a u najkraćem, poslednjem, „Italijani se osvrću“ Alberta Latuade, kamera lovi poglede muškaraca upućene prema zgodnim ženama na ulicama Rima. U uvodnom obraćanju naratora, pre prve od ovih šest priča, saznajemo da pred sobom imamo svojevrsni filmski žurnal, koji će da prikaže razne aspekte ljubavi u velikom gradu preko protagonista, običnih ljudi koji su pristali da prvi put stanu pred kamere i ispričaju svoje životne priče ili odglume same sebe u situacijama koje su suštinski usmerile njihove intimne odnose sa bliskim im osobama.

Naravno, ove uvodne napomene stavljaju nam do znanja da nas očekuje neorealistički diskurs, filmska poetika karakteristična u to vreme za italijansku kinematografiju. Zapravo, „Ljubav u gradu“ je snimljen pri kraju talasa neorealizma koji je počeo sa Roselinijem i Vitoriom de Sikom pri kraju II svetskog rata, a završio se, strogo uzev, sa de Sikinim „Umbertom D.“ 1952. godine. Iz toga proističe da u Love in the City možemo očekivati izvestan stepen transgresije ka nekakvoj drugačijoj stilizaciji. Naime, početkom pedesetih u italijanskom društvu počinje da se javlja optimizam shodno progresivnim ekonomskim promenama nakon demorališuće bede u posleratnim godinama, pa se sa individue i njene borbe za goli opstanak akcenat premešta na borbu za generalno humanije uslove življenja. A veća briga za humano društvo opet vodi ka individui, ali sada ka preispitivanju njene otuđenosti u društvu u kome nema prave komunikacije. Ovakva tranzicija prevedena u hronologiju filmskih naslova polazi od Felinijevih ranih radova – Ulica (1954) i Probisveti (1955), a završava se Antonionijevim egzistencijalističkim filmovima iz šezdesetih. Ipak, i Felini i Antonioni u svojim segmentima omnibusa „Ljubav u gradu“ još uvek su bliže čistokrvnom neorealizmu.

Međutim, gotovo u svim pričama ovog filma postoje izvesna odstupanja od tropa neorealističkog filmskog pravca. Može se reći da „Ljubav za novac“ Karla Licanija i nije igrani film, već dokumentarni, jer prave prostitutke govore u kameru o svojim iskustvima i pritom nas vode svojim uobičajenim dnevnim, odnosno noćnim rutama. U Antonionijevom „Pokušaju samoubistva“ takođe su prisutni, kao akteri, obični ljudi koji predstavljaju sami sebe, ali ovde su oni naturščici koji i glume u pojedinim filmovanim scenama iz njihovih života. Dakle, scenario ne proističe iz mašte scenariste koji gradi priču na fiktivnim likovima, već je uobličenje ispovesti stvarnih ljudi o njihovoj želji da sebi okončaju život. Naravno, kroz priču o samoubistvu neminovno se nameće i stav o apsurdnosti življenja, što nas primiče kasnijim Antonionijevim preokupacijama u filmovima zadahnutim osećanjem angsta iz šezdesetih godina.

Dino Rizi u „Tri sata raja“ potpuno zanemaruje socijalnu komponentu i pesimizam koji ona u neorealizmu nosi, a u prvi plan stavlja ljubavne odnose između mladih iznete na lagan, komičan način. „Bračna agencija“ Federika Felinija bavi se socijalnim temama onako kako to neorealizam zahteva, ali ne baš i sasvim tako, jer sve vreme tokom trajanja ovog kratkog filma iz njega, umesto gorčine, izbija humanost i saosećanje prema ugroženim, siromašnim pripadnicima društva. Profesionalni glumac u glavnoj ulozi takođe narušava norme ove vrste filmova tako što prirodnu, nepatvorenu „glumu“ ljudi koji predstavljaju sami sebe zasenjuje svojom učenom glumom, odnosno artificijalnošću. „Priča o Katerini“ Frančeska Mazelija i Ćezarea Zavatinija je možda jedini nesumnjivi predstavnik neorealizma u ovom omnibusu, dok poslednji deo, „Italijani se osvrću“ Alberta Latuade, stoji sam za sebe, jer liči na televizijsku formu i sadržinu „Skrivene kamere“. Jeste tu ulica i obični ljudi na njoj, zgodne žene u prolazu i muškarci koji se osvrću za njima, ali pre bi se moglo reći da se radi o (nadri)naučnom filmu, psihološkoj studiji seksualno stimulisanog ponašanja mužjaka homo sapiensa.

Iako idejno i tematski različiti, bez koordinacije i komunikacije između autora pojedinačnih kratkih filmova, ovi segmenti su povezani jedinstvenom produkcijom, zajedničkim direktorom fotografije i kompozitorom muzike, tehničkim osobljem saradnika na slici i zvuku, kao i postprodukcijskim postupkom montaže kako svakog pojedinačnog dela ponaosob, tako i zbira ovih delova u formi omnibusa sa prologom koji nas uvodi u film. Ali ta idejnost i harizma autora ispoljena kroz njihove scenarije i rediteljski rad čini da se ovi pojedinačni kratkometražni radovi kvalitativno razlikuju. Stoga, izdvojio bih Antonionijev „Pokušaj samoubistva“ kao stilizovan autentičan moderni dokumentarac izveden na način kako se danas dokumentarci rade – uz smenu ispovesti istinitih ličnosti i igranih delova koji ilustruju ove ispovesti. Takođe, i tema je i danas aktuelna i potresna – neuspešne ljubavne veze, a onda i manjak komunikacije i otuđenje u savremenom društvu, koji u krajnjoj instanci vode ka samoubistvu. Još bih izdvojio i Felinijevu „Bračnu agenciju“, koja je u celosti igrani film sa složenom pričom (onoliko koliko to ona može biti u svom petnaestominutnom trajanju) i razrađenom dramaturgijom.

„Tri sata raja“ je zabavan, duhovit filmić, isto kao i „Italijani se osvrću“, ali bez narativne potke, pogotovo ovaj drugi, i zbog toga se pre mogu smatrati filmovanom studijom muško-ženskih odnosa sastavljenom od niza odvojenih vinjeta, nego što bi ih mogli nazvati sedmom umetnošću u pravom smislu reči. „Ljubav za novac“ ima sličnu formu kao i „Pokušaj samoubistva“, jer se dokumentaristički vodi razgovor sa ženama sa dna društvene lestvice, napuštenim i prevarenim ženama prinuđenim da čine poteze iz očaja. Ali tema prostitucije u ovom filmu je suviše usko i jednostrano shvaćena, pitanja i odgovori su predvidivi, a vizuelni prikaz štur i statičan. I na kraju ostaje najduži segment, koji me je, pak, najmanje zadovoljio – „Priča o Katerini“. Tih pola sata odužilo se kao gladna godina u kojoj žive samohrana majka i njeno malo dete. Sve te neorealističke nepodopštine i do tada su već mnogo puta viđene, kako na sadržinskom, tako i na formalnom planu. Taj šablon se dosledno podražava bez ikakave želje da se donese nešto novo ili, pak, da se sam ovaj postupak sagleda sa strane, autorefleksivno ili autoironično, pa da se tako filmu da određena dubina. Sve u svemu, ovaj omnibus film može se u celini odgledati, ako ništa drugo, a ono zbog tadašnjeg začetka izgrađivanja sopstvenog filmskog jezika danas legendarnih autora na temelju postojećeg italijanskog neorealizma, pokreta koji je u velikoj meri uticao i još uvek utiče na razvoj svetske kinematografije.