Petrel Hotel Blue (2012) – Kôji Wakamatsu

 

 

Autor Kođi Vakamacu, koji se tokom svoje karijere najviše bavio ženskom seksualnošću i eksploatacijom te seksualnosti kao načinom da se figurativno prikaže autoritarnost političke moći, na kraju svoje karijere napravio je film koji uzdiže ženu u neko više, nedodirivo i nedostižno biće. Ona je tu, u filmu Hotel Blu Kaien ili Petrel Hotel Blue, za karnalno prisutnog i potentnog muškarca samo erotska prikaza koja budi njegov polni nagon, a posledično i agresiju kojom on eliminiše svoju konkurenciju u borbi za to žensko božanstvo. A ta borba je oštra, jer se radi o kriminalcima koji ne prezaju ni od toga da onog drugog usmrte. I kad to konačno učine, žele da se skrase vodeći miran porodični život. Ali kao što su oni zauzeli tuđe mesto pokraj ove eterične lepotice, tako na njihovo mesto zatim dolazi drugi, jači. Jer i nad jačim ima jači, i tako se neprestano alfa-mužjaci menjaju, dok ta idealizovana žena opstaje sejući kroz hladni oreol lepote zlo i nesreću. Kao boginja Kali, ili neki njen pandan iz budističkog panteona, ona ima moć da ono što je stvorila svojim ženskim atributima i uništi.

Na početku filma upoznajemo se sa Jukijom u trenutku njegovog otpusta iz zatvora nakon izdržane sedmogodišnje kazne zbog pljačke i fizičkog napada na radnike obezbeđenja koji su prevozili novac. On je prilikom pokušaja pljačke imao dva saradnika; Koheija, koji je izbegao hapšenje, i Jođija, koji je isplanirao ovu akciju, ali se nije pojavio u određeno vreme na zakazanom mestu, pa nije ni učestvovao u poduhvatu ostavljajući tako svoje kompanjone na cedilu. Stoga se Jukio sada uputio pravo kod Koheija, kako bi od njega saznao za Jođijevu novu adresu, jer želi da se osveti čoveku koji ih je izdao. Kohei ga je nervozno primio zbog toga što je Jođiju obećao da će ćutati o njegovom mestu prebivališta, a Jukiju je bio dužan, pošto ga ovaj nije ocinkario na sudu. Zahvaljujući naklonosti i nepokolebljivosti kolege po oružju proveo je prethodnih sedam godina u prijatnom porodičnom okruženju umesto u zatvoru. I pored toga Jukio je ipak uz pretnje morao da pribavi traženu adresu, pa se zatim uputio na udaljeno ostrvo Ošima, na kojem Jođio vodi jedan zabačeni restoran.

Jođio se iznenadio što vidi Jukija i odmah pada na kolena moleći ga za oproštaj. Pritom nudi i veliku sumu novca kako bi ga obeštetio za tih proćerdanih a mučnih sedam godina. Kao razlog njegove izdaje navodi Riku, ženu u koju je bio zaljubljen, tj. strah da je ne izgubi. Rika je i sada pored njega i zajedno s njim opslužuje restoran. Jukiju se ona svidi na prvi pogled zbog čega najpre traži od Jođija da ga tu noć zameni u njegovom krevetu. Nemajući kud očajni ugostitelj pristaje, pa Jukio biva opijen sladostrašćem koje mu priušti Rika. Zapravo, noć s njom predstavljala je nadrealno iskustvo sačinjeno od meke ženske puti, seksualne čežnje, opscenih vizija i varljivosti Rikine pojave, njene prozračnosti i neuhvatljivosti. Sutradan, još uvek ne shvatajući šta ga je prethodne noći snašlo, Jukio prima novac od Jođija, ali onda ovaj nasrne na njega, pa se u žaru borbe uhvate za guše. Stisak Jukijevih ruku bio je smrtonosan. Kada se rešio Jođijevog beživotnog tela Jukio zauzima njegovo mesto, preuzima mu i ženu i rukovođenje restoranom.

Rika je, zaista, kao deo inventara u ovom restoranu. Muškarci se smenjuju, a ona ostaje u svojoj standardnoj sedećoj pozi sa cigaretom između senzualnih prstiju ili usana. Ona ne govori zato što govore njene ženske obline u pripijenoj prozirnoj beloj haljini, dok je u halucinacijama muškaraca ona sasvim ogoljena, kao što su ogoljeni crni brežuljci spepeljene lave ovog vulkanskog ostrva. Kao bela tačka u tom crnom pejzažu, toliko crnom da on dobija ljubičasti odsjaj koji se reflektuje i sa teških učestalo promičućih oblaka, ona nestaje i gubi se u somnambulnoj žudnji njenih muških sledbenika. A pored Jođija i Jukija tu su i jedan redovni gost restorana, jedan lokalni policajac i Jukijev prijatelj iz zatvora koji mu dolazi sa planom za novu pljačku. Svi oni potpadaju pod Rikine čini i postaju jedan drugom neprijatelji u borbi do istrebljenja. Kao da ona pod miškom nosi Pandorinu kutiju sa koje je otpao poklopac, pa njišući se zanosno, polako i po malo prosipa oko sebe sva zla ovog sveta, dok je zaostala nada ne u kutiji, već je ona upravo Rika, kao sveprisutna muška čežnja.

Riku je Vakamacu i zamislio i prikazao kao nedodirljivo božanstvo, božanstvo savršene ženske lepote. Ona je idealizovana prema kanonu tipično muški shvaćene ženskosti; duga, ravna kosa, krupne oči, pune usne, vitko telo sa naglašenim oblinama. I kao ideal ona je nedostižna, što je prikazano ili u vidu njene sablasno nematerijalne telesnosti; iznenadnih nestajanja i pojavljivanja, izmicanja pred muškarcima u snovitoj poteri preko ostrvskih crnih dina – ili u vidu fatalnosti; muško izgaranje u težnji ka njoj završava smrću. Na kraju ona ostaje sama. Vidimo je kako kleči i moli se pred statuom jednog ženskog božanstva, a onda ustaje i stapa se s njim da bi konačno postali jedno... Rika, kao boginja ženskog seksipila, ujedno je i simbol erotske strasti uopšte, a takođe i destruktivnosti koju ona sa sobom nosi. Dok sedi za šankom elegantno držeći cigaretu i tek povremeno povlačeći dimove, njen izraz lica je ledeno hladan, a figura kao okamenjena. Ona je, zapravo, kul faca. Ona je i opasna, jer iz te ledene lepote se sluti fatalni ishod muške sudbine. Sa druge strane, ta opasnost koja vreba u lepoti je i izazov i stoga privlačna muškarcu. Rika je privlačna i kao oličenje slobode, slobode oličene u njenoj zatvorenosti u sebe i u krug duvanske izmaglice opisan seksi pokretima ruke, prstiju i usana.

Petrel Hotel Blue se može smatrati „mekšim” Vakamacuovim filmom, jer ne sadrži ekstremnije scene seksa i nasilja, a ne nameće nam ni neku posebnu političku poruku eksplicitno (ukoliko izuzmemo tiradu o nuklearnom lobiranju u Japanu izrečenu od strane jednog gosta restorana). Ali Vakamacu nam umesto toga daje jednu sočnu i znakovitu alegoriju ženske seksualnosti i muške požude. Kroz fantastičan lik Rike i surove momke iz kriminalnog miljea, koje ova fantazma u vidu lepotice menja iz korena, dočarana nam je večna igra zavođenja i kobna priroda ljubavi. Sterilne i pustošne kulise, kao što je siva, ogromna zgrada zatvora iz kojeg izlazi Jukio, a onda i široko uzburkano more koje opkoljava pusto ostrvo prekriveno vulkanskim pepelom, kao da odslikavaju jalovost muških nastojanja da se pokori žensko. Slikovite lokacije nadomestile su mali budžet Wakamatsu Production-a. Nedovoljna finansijska sredstva ipak su uticala da ovaj film deluje jeftino i da se percipira kao nepretenciozni projekat bez ambicija u smislu dostizanja velike gledanosti, ali kvalitetan scenario i umešna režija doprineli su da Petrel Hotel Blue ostane dugo u sećanju one šačice istinskih zaljubljenika u film.