Snoviđenja XXVIII – Tripl-dabl iliti Dvojnici
Prvi od tri sna sanjana jedne noći: „Dejan Bodiroga”
Vozio
sam zrenjaninskom magistralom smanjivši brzinu, jer sam hteo da skrenem na novu
Nisovu benzinsku pumpu. Nisam znao tačnu lokaciju, pa sam više zverao sa strane
nego na sam put. Verovatno zbog toga sam i primetio Darija koji je podigao ruku
u nameri da me zaustavi. „To je ovde!” – doviknuo mi je. Ja pogledah, ali u
prvom trenutku ugledah samo prazan prostor. Kada sam izašao iz kola i prišao
mom drugu da ga pozdravim, on se, umesto da mi otpozdravi, okrenu ka toj
čistini, napravi par koraka i nagnut uperi prst ka dole: „Ovo je moja nova
kuća!”. Priđoh da pogledam i kad se sagnuh poče da me hvata nesvestica zbog
visine. Duboko dole je bio ogroman asfaltiran prostor oko koga su se u krug ređala
vrata i prozori na sivom sveže omalterisanom zidu. Skrenuh pogled ka mestu gde
je Darije stajao, ali njega tamo više nije bilo. Odmah krenuh ka kolima, jer mi
je ovaj pogled u „provaliju” uspremetao creva i izazvao mučninu. Nastavih
magistralom, ali sada znatno brže rizikujući da prekoračim dozvoljenu brzinu.
Desetak minuta kasnije učini mi se da vidim tu traženu novu benzinsku pumpu, pa
savih ka njoj, međutim, odmah pri odvajanju na putu mi se ispreči niko drugi do
Darije. „Ali kako... malopre... Ti si bio... tamo”. Ne dozvolivši mi da završim
svoje promuckivanje on me izvuče iz auta i reče da će mi dozvoliti da napunim
rezervoar besplatno, ali najpre da odem s njim u stanični bar na piće. Ne mogoh
da se izvučem zbog njegovog upornog navaljivanja, pa uđosmo i sedosmo za sto na
najistaknutijem mestu. Za stolom je već sedeo buljuk njegovih prijatelja. On se
smesti između dva gorostasa (učinilo mi se da su to neki košarkaši), a ja sedoh
naspram njega, leđima okrenut širokom praznom prostoru. „Vidiš, sve je ovo
moje! – reče pa se okrenu ka jednom od gorostasa i poljubi ga u usta. Učini mi
se da je to njegov školski drug Dejan Bodiroga. Stresoh se, ustadoh i istrčah
napolje sa oporim ukusom u ustima.
Zatekoh
se raznežen u majčinom naručju na mestu gde je inače najčešće viđam, u kuhinji,
dok je nešto spremala za jelo. Osmeh na njenom licu govorio je da joj ovaj
trenutak nežnosti prija, jer joj je bila neophodna pauza od upornog trčanja gore-dole
duž radnog dela, ali, isto tako, u njemu se uvek ogleda i bezuslovna ljubav
prema meni i mome bratu. On, moj brat, je stajao nešto dalje, u dnevnoj sobi,
naizgled nezainteresovan za moj i majčin zagrljaj. I dok smo i nas dvoje,
takođe, bili zatvoreni u svom svetu zaneseni i milovani toplim osećanjima,
preko njenog ramena videh nju kako ulazi u dnevnu sobu iz hodnika. Ali ta druga
ona je delovala odsutno i hodajući kao u snu ubrzo isparila u gustom vazduhu
prvog sumraka koji je ispunjavao kuću. Ja tada osetih hladnoću, jer se nađoh
sam sa sobom obujmljenih ramena sopstvenim rukama. Nije bilo majčinog tela da
me greje. Zgledah se sa bratom, ali moj uznemireni pogled nije našao odziv u
njegovim praznim očima. Krenuh ka hodniku i kada zakoračih preko praga sa
naspramnog zida me prostrelja prodorni majčin pogled uokviren njenim
bezizražajnim licem uhvaćenim na staroj fotografiji preko koje je ukoso
zloslutno bila navučena crna traka. A odasvud su prigušeno dopirale neke, gotovo nerazgovetne, jezive reči... Naknadna pamet bi ih prevela kao: „Memento mori... memento mori...”.
Treći od tri sna sanjana jedne noći: „Nezvani svat na
sopstvenoj svadbi”
Razdirala
me je intenzivna zaljubljenost koju sam osećao prema Romani. Jesu to „samo”
bile dečje igre. Ko bajagi mi smo tata i mama, doktor i pacijent ili, tek,
prodavac i kupac, i svaki put smo se divno zabavljali nevino fantazirajući
onako kako to inače čine deca. Ali moja duša me je bolela. Nešto neizrecivo me
je gonilo ka Romani i kada je ona na neko vreme prestala da dolazi u moj kraj,
ja krenuh ka njenoj kući. Morao sam da ugušim svoj stid zbog onog što osećam
prema ovoj malecnoj lepotici senzualno blago hrapavog glasa i da se hladnokrvno
predstavim njenim roditeljima. Snebivajući se, onako dečje razuzdane pojave, u
prljavoj majici, gaćicama i papučamu uđoh u Romanino dvorište, ali tamo umesto
nje i njenih roditelja zatekoh svatove. Brojne zvanice lepo odevene okružavale
su sedeći dva dugačka stola. Tražeći pogledom mladence u masi nisam primetio
poznata lica. Pomišljao sam da odem do verande i pozvonim, ali nije bilo
potrebe. Preduhitrio me je Romanin otac koji se iznenada pojavio na vratima.
Uputio se pravo k meni i upitao me koga tražim. Mene je trema savladala i nisam
mogao ni da beknem, pa je tišinu koja je nastala i među svatovima divlje
prekinuo razulareni smeh starešine kuće. „Romana se više neće igrati sa tobom”
– razabrao sam kroz surovi smeh moga mučitelja. I dok je on nastavio da
prostački likuje, na vratima kuće pojaviše se mladenci. Romana je to bila u
venčanici, ali sada porasla i stasala za udaju. Nisam mogao da odvojim oči od
nje i njene zrele, sasvim ženstvene lepote. A i nisam ni želeo da vidim
mladoženju, tog beskrupuloznog lopova, onog ko mi odvodi voljenu
drugaricu-ljubavnicu. Sklonio sam se u dno dvorišta i zagnjurio lice u šake
neutešno plačući. Svatovi su klicali Dejanu i Romani. Konačno se okrenuh da
vidim tog svog imenjaka. Da, ličio je na mene, samo bio je mnogo matoriji. Iz
svečanog odela virili su gornji ekstremiteti sa zbrčkanom kožom, a kosa iznad naboranog lica bila
mu je seda. Svejedno, bio sam ljubomoran na tog starog gmaza koji je priljubljen uz
Romanu srdačno pozdravljao okupljene goste.
Comments
Post a Comment