Azijski filmski bum VII – Novije kratke japanske (sci-fi i melo) drame

 

Sinoćnim ovlašnim češljanjem Youtube-a, s ciljem da pronađem neke novije japanske kratkometražne filmove, došao sam do izbora od osam ostvarenja u trajanju između 15 i 20 minuta (sa izuzetkom jednog nešto kraćeg i jednog nešto dužeg rada), ostvarenja koja se bave usamljenošću u visokotehnologizovanom japanskom društvu. Tim temama je obeležena većina filmova koje sam pogledao, pa je ovaj moj odabir, može se reći, reprezentativan za aktuelnu ponudu. Last Scene, Neo Portraits i Automation, čije radnje se odigravaju u bliskoj budućnosti, jači akcenat stavljaju na visokosofisticirane tehnološke izume i prevlast koju oni imaju nad ljudskim, suviše ljudskim, dok se ostali bave samim čovekom i njegovom usamljenošću u okruženju očišćenom od duševnosti i empatije. U pitanju su umereno interesantni i intrigantni filmovi koji i svojim kvalitetima ostaju u granicama umerenog, ali zavređuju pažnju zbog svoje fokusiranosti na bolne tačke današnjice kao, uostalom, i zbog toga što nam svedoče o stavu i filmskoj poetici mladih autora. Izuzev veterana i svetski priznatog reditelja Hirokazu Koreede, ovde su zastupljeni još uvek neafirmisani sineasti. Zanimljivo je da su neki od njih stranci (dva Britanca i jedan Finac), ali prema rezultatima njihovog rada čini se da su se svojski potrudili da izgledaju „japanski”.

Last Scene (2025) – Hirokazu Koreeda. Scenarista Kurata pred odlazak na filmski set u restoranu sreće devojku koja ga podseća na glavnu glumicu TV drame, one koja se trenutno snima po njegovom tekstu. Devojka se predstavlja kao njegova unuka pristigla iz budućnosti s namerom da promeni sudbinu televizijske drame kao formata, a onda i životni put svoje majke – glumice bez posla. Naime, format televizijske drame je nestao sa malih ekrana nakon što je Kuratin scenario filmovan i kao takav spustio gledanost na najniže grane. Ključ se nalazi u poslednjoj sceni, u rečenici koju izgovara baka vremenske putnice, tadašnja glumačka zvezda. Sada Kurata uz asistenciju svoje unuke pokušava da promeni završni dijalog kako bi izašao u susret očekivanjima publike, ali i bolje verbalizovao tu finalnu emotivnu scenu. Konsekvence ovakvog poteza su nesagledive, jer je prvobitni neuspeh Kuratu i glavnu glumicu uveo u međusobni brak iz kojeg se rodila devojčica čiji kasniji glumački poziv trpi zbog te majčine velike mrlje u karijeri. Posledično, i Kuratina unuka je trpila zbog neuspešne karijere svoje majke. Sada, pak, postoji mogućnost da se budućnost promeni nabolje kada se radi o sudbini dramskog TV formata, ali time bi se produžila i uspešna karijera Kurate i popularne glumice čime bi se njihovi životni putevi razišli i tako sprečio brak između njih dvoje, a onda i rođenje devojke pristigle iz budućnosti, njihove unuke.

Paradoks promene budućih događaja povratkom u prošlost komplikuje ovu hirokazuovsku melodramu o porodičnim vrednostima. Pored primese naučne fantastike tu su prisutni i elementi komedije i satire, posebno onda kada devojka stavlja rejting određenog televizijskog programa i njegov opstanak ispred sopstvene egzistencije. Ali, kao i u velikoj većini Koreedinih ostvarenja, ipak na kraju preteže afinitet ka toploj ljudskoj drami, saosećanju i onom japanskom osećaju praznine u duši usled ograničenosti malog čoveka da se pred beskonačnim i beskrajnim strahotnim svemirom pruža i traje, odnosno da slobodno voli i da bude voljen. Taj završni osećaj gorčine u ustima spašava ovaj film od svoje banalnosti, naivnosti i derivativnosti. Ta „poslednja scena” neće promeniti sudbinu kratkometražnog filma kao formata, ali možda hoće inovativna upotreba mobilnog telefona u procesu snimanja filma. Sponzorisan od iPhone-a Koreeda je u Last Scene prevashodno bio sklon eksperimentu sa novom kamerom i njenim mogućnostima snimanja u pokretu, brzog zumiranja, kadriranja, kao i drugim njenim performansama poredeći ih pritom sa onim što se dobija standardnom filmskom opremom. Možda je tek u ovom smislu kratki film „Poslednja scena” uspeo da opravda očekivanja i bar na taj način ostvari svoj cilj.

Neo Portraits (2023) – Gazebo. Takumi je školarac koji se ne zadovoljava virtuelizacijom života njegove pokojne majke putem njene žive slike u „android okviru”. Zahvaljujući veštačkoj inteligenciji on, njegov otac i baka mogu i dalje da komuniciraju s preminulom, ali za razliku od ovo dvoje Takumi izbegava da se suoči sa takvim majčinim ovaploćenjem. On je više za direktne međuljudske kontakte, za to da može da dodirne osobu pored sebe i oseti njenu toplinu, kao što njegova nastavnica Hana preferira štampanu, opipljivu knjigu u odnosu na onu elektronsku. Takumi se zbog takvog njenog stava, neposrednosti u odnosima sa ljudima i stvarima bez posredovanja tehnologije, zbližava sa nastavnicom koja gotovo da mu postaje zamena za majku. Međutim, kada i ona umre stradavši u saobraćajnoj nesreći, jedini način da i dalje može da je sluša i gleda jeste instalacija „android okvira”… Pod pseudonimom „Gazebo” nalazi se možda čak i nekakav AI softver, ali pod tim imenom prisutna je, svakako, i kreativna snaga koja je ljudski, suviše ljudski, iznela problem odnosa sofisticirane tehnologije i čovekove izvorne prirode. Pred nama su prednosti i mane modernizacije i ne sasvim jasan stav autora po tom pitanju. Čini mi se da on ipak oseća neophodnost materijalnog razvitka koji donosi sve one spravice i alatke bez kojih je danas život nezamisliv, ali, podvlači, one nam ujedno i osiromašuju živote otuđujući nas od društva, bližnjih i, konačno, od samih sebe.

Automation (2017) – Kenjo McCurtain. Stidljivi kancelarijski službenik Hiro nabavlja ženu-robota, kućnu pomoćnicu, koja će mu spremati stan, pripremati hranu, prati, peglati i raditi sve ostalo što muž inače očekuje od svoje žene, jer je Hiro samac lišen bilo kakvih intimnih veza sa suprotnim polom. A intimnost mu, upravo, nedostaje i u zajednici sa ovom robotizovanom ženom, odnosno sa tim ženstvenim robotom. Da li je ipak vreme da cveće, koje hladno i mehanički prima mašina u liku žene, pokloni komšinici od krvi i mesa koji pulsiraju životnim damarima, videćemo u ovih petnaest minuta, taman dovoljnom vremenu da se ova jednostavna i jednosmerna premisa filma razradi do kraja. Možda je ova priča pomalo oveštala, ali je data kratko, jasno, efektno i, još jednom, ljudski, suviše ljudski.

The Widow (2018) – Kenjo McCurtain. Britanac Kenđo Mekarten, filmadžija na privremenom radu u Japanu, autor je još jednog filma u ovom pregledu. „Udovica” je „kratki metar” u vidu ispovesti žene srednjih godina o svom susretu ugovorenom preko interneta sa mladim gospodinom, navodno arhitektom jedne američke firme, s ciljem ostvarivanja intimne veze. Udovica Tomoko, nakon nekoliko nedelja redovnih susretanja između njih dvoje, počinje da sumnja u arhitektu i njegove iskrene namere. Uverava sebe da je njen kavaljer oženjen i da planira da je iskoristi prilikom iznajmljivanja zajedničkog stana. Gledaoci nisu sasvim uvereni u njeno objektivno viđenje situacije, kao ni u istinitost izreke koja se pronosi Japanom: „Widowers grow maggots, widows grow flowers”. Ali ova priča je i konstruisana tako da stavlja naglasak na vizuru nepouzdanog naratora. To nam se i obelodanjuje na kraju filma direktno, jer smo izazvani od strane same udovice koja nas gleda u oči. Ona nas uverava da mi (na osnovu viđenog u filmu) neke njene lične stvari poznajemo bolje od nje same, a onda završava i pitanjem upućenim gledalačkom auditorijumu: „Dakle, ko sam ja?” Mekarten kroz „Udovicu” oblikuje misteriju koja se bazira na tajnama ličnosti protagonista, ali je ovaj put 15 minuta malo vremena da se likovi i njihov međusobni odnos razviju, a onda i poslože tako da grade jednu duboko motivisanu koherentnu dramsku radnju.

Transferring (2012) – Jun'ichi Kanai. Joko je izolovana u svom razredu, možda samo zato što je lepotica i izaziva zavist kod drugarica. Teško joj pada usamljenost, ali kada u razred stigne Liza (učenica čija se porodica često seli iz grada u grad zbog čega ona ni ne želi da stvara prijateljstva kako bi izbegla bolne rastanke), Joko u njoj pronalazi srodnu dušu. Nastoji da ostvari kontakt i pored toga što Liza to ne dozvoljava. Uporno je prati svaki dan nakon škole do kuće, ali na kraju samo poljubi kapiju uz Lizine reči: „Ne prati me više!”. Konačno, svojom upornošću joj umekša srce, pa postanu prijateljice. Međutim, njihovo prijateljsto je rezervisano zbog distance koju svesno stvara Liza; poprilično hladno oni razmenjuju romane, zajedno odlaze u bioskop i diskutuju o knjigama i filmovima sve dok ne istekne nedelja dana i ne stigne vest o Lizinoj ponovnoj selidbi. Liza sada poslednji put prelazi rastojanje od te, još jedne, privremene škole do tadašnje, isto tako privremene, kuće osvrćući se s nadom da je Joko prati. U tom trenutku Liza je ponovo svesna surove istine da je mnogo lakše biti sam, jer onda neće patiti zbog bolnih rastanaka sa prijateljima. S gorčinom se završava ova priča, isto tako i sa mojim uverenjem da sam odgledao jedan mali, ali emotivno moćan film zahvaljujući, pre svega, uverljivim nastupima mladih glumica. Između njih je uspostavljena hemija koja se širi i vezuje i sve ostale elemente koji čine jedan filmski produkt, odnosno zabašuruje eventualne njegove slabosti.

One Step (2018) – Michael Williams. Još jedan japanski film o usamljenoj učenici i njenim traumama zbog maltretiranja od strane školskih drugova (temi tako čestoj u dalekoistočnim kinematografijama koje naglasak stavljaju na filmove o problemima odrastanja), ali ovaj put režiran od strane došljaka – Britanca po imenu Majkl Vilijams. On je, međutim, koristio opšta mesta u okviru ovakvog koncepta varirajući samo način na koji naša heroina vrši samoubistvo. Nažalost, taj novitet koji uključuje koračanje prema moru, iz dana u dan za korak duže, sve do konačnog utapanja, deluje besmisleno, pogotovo što se i njen dečko odlučuje da po njenoj smrti skonča na isti način. Ako bih trebao da za jedan od ovih ovde predstavljenih naslova kažem da ih preskočite, onda bi to bio baš ovaj film.

Engagement (2023) – Tetsutaro. Vrlo malo je podataka o Engagement-u i o autoru pod oznakom Tetsutaro, što me čudi, jer je „Angažman” jedan od najoriginalnijih i najzabavnijih šortsa datih u ovom postu. Tu se radi o mladom filmskom autoru koji očajnički traži producenta za svoj projekat i dok je u praznom hodu nalazi kojekakve fizičke poslove kako bi mogao da preživi. Dani mu prolaze u odlasku na posao, povremenim susretima sa posrednicima iz filmskog biznisa, džogiranju, a opsedaju ga bubice koje ga teraju da gluvari po ćoškovima, skuplja opuške pa ih pali praznim upaljačem ili šeta noću u majici kratkih rukava iako je zimsko doba. On je umetnik sa stavom, koji ne želi da mu se budući film aplouduje na Youtube-u, jer tamo, kako kaže, uošte nema interesantnih filmova i jer ne želi da mu se film skipuje ili seče reklamama. On hoće da napravi bioskopski film. Čitava druga polovina Engagement-a prolazi u njegovoj raspravi sa predstavnikom jedne producentske kuće na tu temu, jer ga ovaj ubeđuje da su i Amazon i Netflix, odnosto televizija isto tako dobri mediji za plasman njegovog budućeg uradka... Neobični uglovi kamere, dugi kadrovi, uvrnut humor i pankerski vajb koji Engagement nosi sa sobom zainteresovaće staru gardu filmofila odraslih na filmovima Kevina Smita, recimo. U pobrojane kvalitete moći će tzv. Tetsutaro da uveri brojni jutjuberski auditorijum (ako ne i samo njih jer je malo verovatno da se još negde može naći ovaj film) uprkos skepsi glavnog njegovog junaka prema ovoj popularnoj platformi. Treba reći i da se prikačeni video na Youtube-u još uvek ne seče reklamama zbog toga što mu je gledanost zasada niska. Sasvim nezasluženo!

Tokyo Solitude (2024) – Teemu Jarvinen. Finski fotograf, koji snima noćne prizore u svetskim metropolama, napravio je ovaj kratkometražni film bez radnje, ali sa hipnotičkom atmosferom tokijskih ulica jedne kišne noći. U njemu nas kroz grad vode influenserka koja kroz prozor svoga stana iz jednog nebodera posmatra urbanu džunglu s visine, zatim utučeni porodični čovek na svom pohodu kroz četvrti noćnih klubova i na kraju jedna introvertna dama u šetnji na kiši pod prozirnim kišobranom. Noćna svetla, huk grada nad nepreglednom masom ljudi i automobila, dobovanje kiše po asfaltu i izražajna lica protagonista okarakterisana i ambijentalnom pozadinskom muzikom, kao da imaju funkciju da nas polako udalje od ljudskih drama koje smo intenzivno proživljavali u prethodnim filmovima. Ovom sinematičnom razglednicom Tokija i Japana zaključujem i ovaj post i pozivam vas da pogledate sve ove filmove, možda baš i ovakvim predloženim redosledom, ali ni neki drugi potencijalni poredak ili način gledanja (svi odjednom ili jedan po jedan sa većim vremenskim razmacima) neće uticati da se mnogo drugačije dožive pojedinačno sva ova ostvarenja.