Happyend (2024) – Neo Sora

 

Pre nekoliko nedelja pisao sam OVDE o osam savremenih japanskih kratkometražnih igranih filmova s kojima sam pokušao da predstavim stremljenja nove japanske kinematografije. I tada sam zaključio da mladi sineasti mahom i nisu rođeni i punokrvni Japanci, već pridošlice sa raznih meridijana. Takođe, uvideo sam da ova generacija milenijalaca i onih još mlađih pravi filmove koji se bave usamljenošću u visokotehnologizovanom japanskom društvu, često na način da izmešta radnju u blisku budućnost konstruišući svojevrsne distopije, ali takve da se poređenje sa sadašnjim trenutkom neminovno nameće. U ovakav obrazac se uklapa i prvi dugometražni film Neo Sore, rođenog Amerikanca, ali i sina čuvenog Rjuiči Sakamota. Njegov Happyend je još jedna priča o odrastanju, međutim ona i suptilno uvodi širi društveni kontekst obeležen globalnim trendovima uzleta desnice, jačanja autoritarnosti vlasti i represije nad stanovništvom, ujedno predstavljajući nam uticaj tih trendova na razvoj mlade ličnosti danas, kao i njen odgovor na takav izazov. Tema je više nego aktuelna i u savremenoj Srbiji, pa kad već nemamo priliku da gledamo domaće filmove koji se relevantno i hrabro bave ovim temama, uvek možemo da računamo na vrednu braću Japance.

„Snage koje pokušavaju da uklope ljude u stare kalupe su živi smor. ‘Vremešna, ruinirana zgrada škripi više nego što je to uobičajeno’. U Japanu, gde je sistem razvrstavanja ljudi diskriminacijom po ovom ili onom osnovu počeo da se urušava, imam utisak da će nešto veliko da se desi.” Ovo direktno titlovano obraćanje autora filma na početnoj špici najavljuje nam predstojeći skok u budućnost, u svet sutrašnjice oblikovan autorovom vizijom za koju se ispostavlja da je (umereno) pesimistička. S početka filma upoznajemo se sa dvojicom maturanata, Jutom i Kouom, koji se prošvercuju na jednu tehno žurku u noćnom klubu, ali vrlo brzo u klub uleti policija i napravi raciju. Preko AI softvera na svom telefonu jedan policajac Juti i Kou skenira lica i tako ih identifikuje, pa kada sazna da su još uvek srednjoškolci pošalje ih kući. Već ova prva scena pokazuje nam da smo u jednom za nijansu drugačijem, mračnijem svetu. Osećamo napetost u vazduhu i konfrontiranost između predstavnika vlasti, koji isuviše „savesno" obavljaju svoju dužnost, i građana, pre svega buntovnih mladih građana. Kada sutradan vidimo da je u Jutinoj i Kouovoj školi direktorov auto, sprdnje radi, uspravljen da balansira na svom zadnjem braniku, shvatamo da je ta konfrontacija uspostavljena i na mikroplanu jedne obrazovne institucije kao države u državi.

Sada pa do daljnjeg smo svedoci zategnutih odnosa između direktora te srednje škole i njenih polaznika. Tačnije, stavljeni smo u kožu Jutinog i Kouovog društva koje još čine tri-četiri maturanta. Kou, kao naturalizovani Korejac, i Tom, tamnoputi Japanac mešovitog američko-japanskog porekla, su prihvaćeni u tom užem krugu vršnjaka, ali su potčinjeni u društvu u kojem vladaju predrasude prema strancima. Kou sledi Jutu u njegovoj ljubavi prema muzici i želji da jednog dana postane di džej, ali kada upozna Fumi, studentsku aktivistkinju, počinje da se interesuje za politiku. Političko polje delovanja za ovu grupu đaka postaje represivni metod vladanja direktora škole koji, posle one ujdurme sa autom, uvodi nadzorni sistem vođen veštačkom inteligencijom, preko kojeg ograničava slobodu učenika. Takođe, imajući pik na Jutin i Kouov kružok, direktor zaključava prostoriju koju su oni koristili za svoje svirke i ograničava im boravak u školi samo na vreme trajanja časova. Stisnuti na ulici; pojačanim snagama policije koje „održavaju red”, i u školi; tiranskom vladavinom direktora, učenici moraju da preduzmu određene mere u skladu sa svojim nevelikim mogućnostima.

Represija se sprovodi sa vrha države na način da se pojava učestalih zemljotresa koristi kao izgovor za onemogućavanje protesta i, uopšte, bilo kakvih okupljanja građana. Noću je Tokio pust, jer česte policijske patrole špartaju gradom i legitimišu retke noćne ptice pokazujući aroganciju i nepoštovanje prema svojim građanima, pogotovo prema onima stranog porekla. Sve ove manifestacije sile vršene u elegantnim belim rukavicama, kako u školi, tako i van nje, stvaraju osećaj nelagode i frustriranosti i kod mladih protagonista, ali i kod gledalaca, i ujedno donose sliku jednog postapokaliptičkog društva, društva koje je sputano mehanizmima prikrivene diktature stvorene kombinacijom aktivnosti živih ljudi, članova državne oligarhije i njihovih posilnih, i veštačke inteligencije. Takav utisak je izazvan samom potresnom, intrigantnom pričom, ali i slikovitim scenama protesta sa ulica Tokija ili noćnog pejzaža pustog grada sa sveprisutnom policijom. Urbani pejzaž je nadopunjen isto tako urbanom, elektronskom muzikom, ali i mrtvom tišinom noći ovog višemilionskog grada. Zasluge za takav audio-vizuelni ugođaj pripada internacionalnoj filmskoj ekipi koja je uz Neo Soru uradila ovaj film. Zaslužan je svakako i glumački ansambl, jer je on u skladu sa anderstejtment tonom filma tiho i suptilno izneo svoje uloge.

Mladi glumci su bez imalo patetike prikazali vršnjačku posvećenost jednih drugima u zajedničkoj borbi protiv letargije starijih generacija spremnih da, kao žaba u vodi koja se postepeno dovodi do ključanja, prihvate sve što im se nametne, koliko god to bilo nehumano i necivilizacijski. Njihov bunt je snažan, postojan, ali i baziran na racionalnim osnovama, pa dovodi uglavnom tek do povremenih ekscesa u vidu pokazivanja srednjeg prsta ka nadzornoj kameri ili, jednostavno, do oštrih prigovora policajcima koji ih legitimišu ili direktoru i njegovim saradnicima zbog politike čvrste ruke u školi. Pored političkog konteksta, mladi ljudi na životnoj prekretnici uslovljenoj završetkom školovanja i punoletstvom donose i teme vezane za probleme odrastanja, sticanja prijatelja i razilaska sa njima onda kada ih životni putevi odvode na različite strane. Ove večite ljudske teme su nekako prokrijumčarene uz tu višu politiku, ali isto tako date verodostojno izazivajući iskrene emocije kod publike.

Možda bi nekima više godila drastičnija i silovitija alegorija današnjeg/sutrašnjeg društva, sa više upadljivih dešavanja i živopisnije akcije. Po meni, pak, ovakav kakav je (a moguće da je takav i zbog budžetskih ograničenja), Happyend potpuno odgovara stanju u kom se svet nalazi, stanju malodušnosti. Snage promena sa mladima na čelu malo toga mogu da urade, s obzirom na okoštalu mašineriju države, pa stoga i diskrecija i zadrška, kao specifičan autorski pristup u ovom filmu, svedoče o toj jalovosti borbe protiv establišmenta. Ipak vlast u Japanu još uvek nije dostigla takav stepen korupcije i kriminaliteta, a narod postao dovoljno osiromašen i ponižen, da bi odgovor građanstva bio masovniji i plodotvorniji. Da bi se to desilo, Japan mora da prođe kroz iskustva slična onima u Srbiji, jer će tek tada biti moguće da zemlja stane, da se blokiraju državne institucije, fakulteti, škole. A kakav će biti konačan ishod takvih eventualnih promena, možda zavisi i od raspleta političke krize u Srbiji, koja je skromna ogledna vežba o tome koliko mali, običan čovek može da menja tog Levijatana modernog doba.