Serpent's Path & Eyes of the Spider (1998) – Kiyoshi Kurosawa

Trenutno se u postprodukciji nalazi Serpent's Path, novi film Kjošija Kurosave, koji predstavlja rimejk (ili verovatnije ribut) njegovog krimića iz 1998. Tada je, nakon što ga je zadovoljio rivendž diptih iz prethodne 1997. godine, pokušao da ponovi i nadogradi sopstveno iskustvo u nova dva niskobudžetna filma na temu osvete. Dok su A Visit from Fate i A Scar That Never Disappears bili dva dela iste priče o policajcu koji se sveti ubicama njegove porodice, potonji Serpent's Path i Eyes of the Spider su nezavisni filmovi koje povezuje slična tema: osveta običnog čoveka kojem su kriminalci ubili ćerku. Ova dva diptiha razdvaja Cure, film s kojim je Kurosava stekao svetsku popularnost, međutim, važnije je napomenuti da je sa ovim psihološkim trilerom-hororom on ustanovio svoju osobenu poetiku, koja je našla odraz i u njegovom narednom diptihu o osveti. Sada to nisu više gotovo tipični predstavnici jakuza podžanra, već oni postaju duboko prožeti psihologizacijom likova i egzistencijalističkim nemirom kao posledicom sve većeg nihilizma koji ispoljavaju protagonisti, a što izaziva osećaj da nam se primiče apokalipsa ili, što bi rekli budisti, zenit „mračnog doba” koji nas faktički udaljava, a opet i približava spasenju oličenom u dolasku novog bude, Maitreje.

 

        Serpent's Path

„Serpentina” ili „Zavojiti put” počinje cik-cak vožnjom kroz predgrađe u kojem dva glavna lika traže kidnapera i ubicu deteta jednog od njih. Naime, Mijašita je ostao bez ćerke i u svom bolu i tuzi reši da se osveti ubicama, pa angažuje Niđimu, inače profesora teorijske fizike, kojeg je slučajno upoznao, a koji želi da mu pomogne. Oni lociraju jednog od pripadnika jakuza na koga sumnjaju da je izvršilac, otimaju ga iz njegovog stana i voze u jednu napuštenu halu u kojoj ga podvrgavaju ispitivanju. Mijašita mu pokazuje snimak preminule devojčice uz čitanje nalaza njenih povreda i pokušava da iznudi priznanje mučeći ga, ali uspeva tek da ga natera da prebaci odgovornost na drugog člana bande. Sada Mijašita i Niđima odlaze u sedište jakuza i uspešno obavljaju još jednu otmicu, iako im je bila cela banda za vratom. Već tada, veština kojom vrši ove kriminalne zadatke dovodi Niđimu u fokus gledaoca, koji počinje da sumnja da je on tek samo akademski građanin. Isto tako, nasilničke metode i lakoća na obaraču, dovode u sumnju status Mijašite kao običnog, skromnog stanovnika Tokija, ali ubrzo zatim i saznajemo da je on odbegli član te bande, a da je ubistvo njegove ćerke kazna za izdaju. Međutim, misteriozni lik Niđime dodatno se mistifijuje kada on sa dvojicom zarobljenika, bez znanja Mijašite, dogovara da usklade priče i da krivicu prebace na nekog trećeg. Potom im daje pištolj s jednim metkom uz reči: „samo jedan od vas dvojice ide s nama po novog osumnjičenog”, pa pošto jedan biva ubijen, ovaj drugi sa osvetnicima seda u auto i kreće u akciju. To dovodi do nove pucnjave u obračunu sa članovima bande u kojoj Mijašita i Niđima ponovo izlaze kao pobednici. I tako sve do kraja i poslednjeg jakuze kada konačno nešto saznajemo i o Nađiminoj prošlosti, iako ne i ono najbitnije, a što se, čini se, krije u komplikovanim formulama koje ovaj svakodnevno ispisuje na svojim časovima.

Od početka filma prisutna je rediteljeva želja da mistifikuje stvari, što u drugoj polovini devedesetih postaje Kurosavin brend kojeg će se držati manje-više sve do danas. To se ovde ogleda u paralelnim Niđiminim životima; jednom, koji je ogrezao u kriminalu, i drugom, koji je posvećen nauci, beskonačnim funkcijskim jednačinama. Svakako da značajno vreme koje je ustupljeno ispisivanju ovih jednačina na Niđiminim časovima ima nekakvu simboličnu svrhu. Možda da ukaže da se jednakost ne postiže osvetom, nasilnim odgovorom na nasilje, već da se pravda uspostavlja na nekom višem nivou. A to nam daje do znanja jedna genijalna devojčica, koja na ovim časovima ispisuje te komplikovane jednačine i tako uspostavlja ravnotežu oko znaka jednakosti, čak i kada „uključi dualitet” na insistiranje profesora Niđime. Kurosava u nekoliko scena i sučeljava oči u oči tu devojčicu i Mijašitu, koji su personifikacije te dve vrste uspostavljanja pravde. Oni se samo gledaju; ne prozbore ni reč, jer ni ne mogu da se razumeju. Potvrdu toga dobijamo i na kraju filma, kada Niđima na dečjem igralištu, gde devojčica ispisuje te jednačine na pločniku, pita Mijašitu da li razume nešto od toga, a ovaj uz zbunjeni osmeh odgovara: „ne”. Ali, kao što rekoh, Kurosava ni ne želi da daje odgovore, barem ne jednoznačne. Dovoljno je to što smo pobuđeni na razmišljanje, jer kada aktivno učestvujemo u filmu, on se onda i bolje ukorenjuje i postaje deo nas. U određenom smislu on tada definiše i ceo naš budući život.

Dalje što se može zapaziti, ono što je tipično za kasnijeg Kurosavu, a što nastupa jasno već počev od ovog filma, jeste ta sumorna atmosfera napuštenih ruiniranih hala, hangara, fabrika, korozivna atmosfera propadanja koju podcrtava i napeta tišina, odjeci u tim praznim zatvorenim prostorima ili uznemirujuća muzika i zvukovi koji su gotovo u infracrvenoj zoni zvučnog spektra i kao takvi registruju se celim telom umesto tek sluhom. Atmosferu propasti i prokletsta priziva i haotično, mehaničko kretanje i postupci likova, njihovo hladnokrvno ulaženje u smrtnu opasnost, kao da život ne vredi ni pišljivog boba. Ali i način na koji su ta ubistva snimljena (banalno, u jednom kadru, u srednjem ili širokom planu u kojem se gube ili stapaju i napadač i žrtva, i pucanj i rana, i postaju komplementarni deo prirodnog ambijenta) doprinosi takvom utisku. Onaj jedan koji prkosi sveopštem rasulu je lik Niđime, koji nekako uvek stoji po strani, ali osećamo da povlači konce svih ovih dešavanja i da ta anarhična dinamika nikako nije nekontrolisana. Profesor Niđima je kao zli demijurg u ovim prizemnim dešavanjima, ali tu funkciju vrši u korist viših (ako hoćete moralnih) interesa, jer njegova uništiteljska ruka vodilja teži da spere sav ovozemaljsku šljam uhvaćen u spiralu nasilja, u beskrajni krug zločina i osvete za pretrpljeni zločin.

 

        Eyes of the Spider

Šo Aikava, koji igra Niđimu u Serpent's Path, ali i brojne glavne uloge u ranijim Kurosavinim gangsterskim filmovima, sada glumi oca kojem je ubijena ćerka i koji na crnom tržištu dolazi do pištolja rešen da se osveti ubici. Odmah na početku filma on to i čini, tako da ono što sledi predstavlja pogled na degradaciju i moralno posrnuće jednog običnog čoveka koji je ubistvom okrvavio svoje ruke. Čini se da je to propadanje nesrećan sticaj okolnosti, jer je Niđimu (glavni lik ima isto ime kao u prethodnom filmu) uslikala mafija dok je kupovao pištolj i na taj način uzela na oko kao potencijalnog saradnika. Jedan od jakuza je, ispostaviće se, Niđimin školski drug, Ivamacu, tako da je on poslat da ga privoli na saradnju. Ali Ivamacu Niđimi ne otkriva sve karte. Privoli ga da se zaposli u njegovoj trgovačkoj firmi, koja je u stvari samo paravan za prljave poslove koje obavlja mafija, kao nekakav računovođa. Njihov posao je, zapravo, prisilna naplata dugova, pa vremenom počinje i Niđima da izlazi na teren, u početku kao vozač, a kasnije i kao izvršioc naplate, to jest likvidator. Čini se da njemu, nakon što je okrvavio ruke sveteći se za smrt svoje ćerke, više nije problem da puca i ubije čoveka, tako da postaje jedan od pouzdanih saradnika mafije. Počinje da dobija i druge važnije prljave poslove i da napreduje u mafijaškoj hijerarhiji. Eliminišući kriminalnu konkurenciju, kako među suparničkim jakuzama, tako i u sopstvenim redovima, Niđima se nađe uz sam bok glavnom bosu, ali što je sudbonosnije, on tako postaje ubilačka mašina isprana od bilo kakvih emocija i empatije, čak i prema ljudima iz najbližeg okruženja. Njegova prošlost je prošlost nekog drugog Niđime i ništa ga više ne vezuje s njom. Čak mu je i slika njegove pokojne ćerke sasvim izbledela iz sećanja.

U Eyes of the Spider Niđima je postao onaj nesmireni bespomoćni duh, predstavljen u liku Mijašite u Serpent's Path, koga sudbina baca tamo-vamo. On je, jednostavno, ljuštura preostala od čoveka, čiji sadržaj popunjavaju želje i stremljenja drugih, kakve god one bile. Prepušten je inerciji i mehaničkom kretanju kao reakciji na tuđe voljne momente. On se sasvim otuđio i od svoje žene kojoj nije u stanju da pomogne da preboli smrt deteta. Ona ne zna čime joj se muž bavi, pa ni ona sama, čak i da ima snage, ne bi mogla muža da izvuče iz vrtloga u koji je upao. Kao da njih dvoje žive tek da bi živeli, zapravo, žive čekajući smrt. Možda je to i razlog što se Niđima odao kriminalu i tako zamerio mnogim drugim opasnim kriminalcima. Naime, usled želje da okonča svoj besmisleni život. Ali metak ga neće, pa se njegova patnja nastavlja... Iz izrečenog se da videti da je radnja filma Eyes of the Spider razuđenija nego u prethodno pomenutom filmu, gde je fokus od početka do kraja na osveti za smrt ćerke. Sada možemo kroz dalju sudbinu glavnog lika i kroz njegov način života, a nakon traumatičnog događaja ubistva i osvete, da pratimo psihološku transformaciju njegove ličnosti. Kroz niz naizgled nebitnih scena, kao što je odlazak u ribolov sa kolegama iz „trgovačke firme” ili odlazak sa gazdom jakuza u planinu u potragu za određenom vrstom fosila, jer se ovaj iz hobija bavi paleontologijom, ili kroz brojne scene snimljene u kancelariji na nekim rutinskim činovničkim poslovima, i sve to izvedeno bez bilo kakvog Niđiminog entuzijazma, naglašava se dezorijentisanost i besmislenost njegovog života.

Iz tih razloga, dakle zbog brojnih prozaičnih scena u kojima se malo toga dešava, ali i zbog nedostatka nadrealnih, začudnih momenata, kao i zbog izostanka naglašenije smislene mistifikacije (meni ona ni malo ne smeta), smatram da je Eyes of the Spider znatno skromniji film od Serpent's Path. I same lokacije su prozaične; dosta scena se odvija u prirodi, uz obalu jezera, na planini, i to u dnevnoj direktnoj sunčevoj svetlosti, a, kao što znamo, Kurosava je majstor za sumračni ambijent nabijen senkama. Takođe, enterijeri su osvetljene kancelarije ili Niđimin apartman, prostori bez imalo vonja truleži koji u Serpent's Path skladno prati atmosferu duhovnog propadanja. Na kraju još da primetim da oba filma krasi znakovita tišina sa tek sporadičnim uplivom zvukova koji naglašavaju apokaliptički ton koji priče nose. O značaju zvučnog aspekta filma i o odnosu tona i slike u svojim filmovima Kurosava je u jednom intervjuu, koji je dao ove godine, rekao sledeće: „Zvuk je svakako moćniji od slike, jer ima kapacitet da izrazi mnoge stvari koje slika nije u stanju da predstavi, ali u mojim filmovima ja ne nastojim da ga uzdignem iznad slike, već da ga dodam na taj način da on obogati sliku. Ako zvuk nadmašuje sliku, onda sama slika nema nikakav smisao. Dakle, uvek koristim zvuk samo u toj meri u kojoj će on maksimalno da naglasi sliku”.