Evil Does Not Exist (2023) – Ryûsuke Hamaguchi

Imam zadovoljstvo da pet dana pre postavljanja na repertoar u japanskim bioskopima filma „Zlo ne postoji”, za sada najboljeg, najzrelijeg ostvarenja oskarovca Rjusuke Hamagučija, podelim svoje utiske sa svojim vernim pratiocima iz Japana, a i svima ostalima kojima je stalo do moga mišljenja, a pritom koliko-toliko barataju srpskim jezikom. Hamaguči, koji je upropastio Drive My Car prozaičnom, patetičnom završnicom (očigledno da Američka filmska akademija nije tako mislila, s obzirom da mu je pre dve godine dodelila priznanje za najbolji strani film), dozvao se pameti, pa je u svom narednom filmu osmislio upečatljivo finale, koje je svojom nadrealnom atmosferom i enigmatičnim zbivanjima zbunilo gledaoca ili, bolje reći, iznenadilo ga naglim prelaskom iz dokumentarističkog pristupa u dramski, metaforično hiperstilizovani, i to prijatno iznenadilo, jer ga je zaintrigiralo i suptilno privolelo za ideje koje je on tek ovlaš nagovestio svojim prethodnim objektivnim, gotovo sasvim nepristrasnim pripovedanjem. Ovakav salto mortale uveo je Hamagučija na teritoriju njegovog mentora Kjošija Kurosave, kako stilski, tako i idejno kroz iskorak u egzistencijalnu eko-dramu, a izveo ga iz sopstvenog bunjišta na kome uglavnom obitavaju konvencijalne, realistično ispripovedane (melo)drame. Za ovo što radi i kako radi manje-više je zaslužio sva ta brojna priznanja, pa pored njegova poslednja dva filma svakako vredi overiti i Wheel of Fortune and Fantasy iz 2021. i Happy Hour iz 2015. godine.

Evil Does Not Exist je planiran kao kratkometražni nemi film, ali je nakon završetka snimanja Hamaguči zaključio da ima materijala za dugometražni, a onda se i javila potreba za dijalozima, pa smo na kraju dobili ovo što je pred nama. A to je priča o Mizubikiju, jednom seocetu smeštenom u prelepom planinskom ambijentu nedaleko od Tokija. Malobrojna zajednica ljudi živi sasvim u skladu sa prirodom kako ne bi narušila krhku ravnotežu ekosistema u kojem sa istog izvora piju i ljudi i životinje. Šuma se seče planski, samo zbog ogreva i, pritom, ne narušava se njen mir, niti uznemiravaju divlje životinje. U šumu se još jedino ide zbog divljih plodova i začinskog bilja koje meštani koriste u ishrani. U centru pažnje je jedan od ovih seljana, Takumi, koji zajedno sa svojom sedmogodišnjom ćerkom Hanom živi jednostavan život u potpunoj simbiozi sa prirodom. On opslužuje jedini postojeći restoran u mestu donoseći vodu, drva za ogrev i hranu iz šume, dok mu njegova ćerka pravi društvo i uz njega saznaje sve o prirodi i divljim stvorenjima, a često i sama luta šumom.

Problem nastaje kada se pojavi kompanija koja želi da razvije turizam u ovom mestu kroz glamping, glamurozno kamp naselje. Dvoje predstavnika firme nalaze se sa meštanima i pokreću razgovor o ovoj investiciji i potencijalnim rizicima za stanovnike i za prirodu. Meštani su složno protiv, jer dolazak turista podrazumeva postavljanje kanalizacije i kolektora otpada koji potencijalno ugrožava jedini izvor pijaće vode, a onda i lokacija kamp naselja je planirana na putu divljači, što će poremetiti uspostavljeni prirodni balans. Dalje, u njihovom planinskom okruženju duvaju vetrovi, pa postoji veliki rizik od širenja mogućih požara na izletištima. Predstavnici investitora obećavaju seljanima da će obavestiti menadžment o njihovim primedbama i nakon toga se vraćaju u Tokio. Tamo im direktor kaže da je većinu stvari nemoguće menjati, jer su zakucane projektom, a da bi odobrovoljili meštane, neka predlože da Takumi, koji je najosetljiviji po pitanju ekologije, bude angažovan da danonoćno nadzire turističku zonu kada ona počne da prima posetioce i tako predupredi ekološke hazarde, ali i osigura bezbedan boravak turista. Dvoje pregovarača ponovo odlaze u Mizubiki. Tokom putovanja im proradi savest shvativši kroz jedan iskren, otvoren razgovor kakvim se nečasnim poslom bave. Pritom i saznaju jedno od drugog da već duže vreme razmišljaju da napuste ovaj podmukli biznis, koji zarad krupnog kapitala uništava časne, radene porodice i njihovo okruženje. Štaviše, muškarac iz ovog tandema reši da ostane u Mizubikiju i počne da živi u skladu sa prirodom. Ali kada odsednu kod Takumija i sutradan krenu s njim, kao pomoćnici, na uobičajene dnevne poslove, dogodi se Hanin nestanak. Čini se da je njeno poslednje lutanje po šumi bilo kobno…

Ovako aktuelna priča u današnjem pohlepnom kapitalistički ustrojenom svetu upravljenom kapitalom, koji ne preza da gazi preko leševa ljudi, životinja i biljaka i tako uništi planetu zarad sopstvenog plođenja, zarad kojeg dinara više, zahvalnija je za formu dokumentarnog filma. Takvu viziju u startu je imao i sam Hamaguči, pa ne čude brojni dugi kadrovi koji prate naturščike kao seljake u njihovim svakodnevnim aktivnostima. I oni su sasvim uverljivi, kao da su zaista seljani koji vešto barataju sekirom dok cepaju drva, snalaze se u šumi, gde pronalaze korisne biljke ili prate tragove divljači ili dok pažljivo zahvataju vodu sa izvora trudeći se da ga ne zamute i, uopšte, ni na koji način da ne naškode svom okruženju. Oni su jedno sa prirodom i, zaista, gledalac je uveren da, ukoliko u ovakvu zajednicu uđe prljava industrija, stradaće sa šumom, vodom, vazduhom i ovi ljudi, koji su, kao endemska vrsta, prilagođeni i srasli sa ovim određenim ekosistemom i nemoguće ih je presaditi bilo gde drugde. Međutim, pored ovog faktografskog prikaza film je u konačnici oplemenjen i dramskim i psihološkim elementima uvedenim ne samo kroz dijaloge između likova, već i kroz samu autoritativnu fotografiju, montažu i rediteljski postupak, koji unose poetsku crtu u ovu takoreći novinsku priču. Ta poetika je odraz te čuvene japanske vezanosti za prirodu, koja je za njih bog ili duh predaka prisutan u svakom pojedinačnom stablu, insektu ili travci. U svakom pokretu kamere, rezovima, ali i u ukupnom konstruktu koji zaokružuje film oseća se nepatvorenost, odanost i potpuna posvećenost prirodi.

I sama simbolična završnica, koju ne bih da razotkrijem, ali o kojoj ipak moram nešto da kažem, njeno dešifrovanje, dovodi do spoznaje ove njihove ljubavi prema prirodi. Tačnije, u njoj se ogleda bol zbog nepovratnog procesa razaranja prirodne sredine. Priroda, koja je oličenje nevinosti, preslikava se u susretu pogleda devojčice Hane i plahe srne. Hana je srasla sa šumom, kao i košuta i zbog toga jedna od druge ne beže, ali postepeni upliv civilizacije, najavljen dalekim odjecima pucnjave lovaca u gori, narušava taj sklad. Neminovno je da košuta na kraju uplašena pobegne, a da Hana ostane sama. Jedna bez druge ne mogu da opstanu, jer su deo istog organizma, a onda je i njihovo stradanje neizbežno. Kontrastni dugi kadrovi s početka i s kraja filma, snimani odozdo nagore u jednom dugom faru kroz šumu, prikazuju nebo kroz razgranate krošnje drveća. U početnoj sceni-kadru, koji traje četiri minuta, grane su oštro ocrtane na dnevnom nebu. Dok se lagano vozimo kroz šumu pogleda uperenog nagore slušamo melanholičnu a svečanu muziku, koja kao da predstavlja labudovu pesmu prirode, poslednji njen pozdrav dezorijentisanoj, zabludeloj ljudskoj rasi. U poslednjoj sceni, međutim, iz maglovitog sumraka ulazimo u taj šumski dugi far. Ponovo nam je pogled usmeren nagore, ali sada se u mrkloj noći tek naziru krošnje drveća, onoliko koliko mesečina dopušta. Ista ona melanholična muzika sada dobija zlokobni prizvuk, jer pored nje čujemo i korake očajnog oca i njegove duboke uzdahe. Jasno je da je to koračanje ka propasti, ka smrti prirode i čoveka. Konačno koraci utihnu. Osećamo da nema dalje. Zaglibili smo se u sopstvenoj prljavštini koja će nas na kraju, kao živo blato, uvući u sebe i ugušiti.