Laura (1944) – Otto Preminger

Sumorna kišna noć. Detektiv Mark Mekferson ulazi u stan žrtve, lepotice Lore Hant. Zastaje, gotovo poklonički, pred njenim portretom okačenim iznad kamina. Ne skidajući namočen kišni mantil onda i obilazi njen glamurozni stan, da bi na kraju ušao u spavaću sobu i posmatrao Lorin najintimniji kutak. Usuđuje se čak i da priđe komodi i fiokama sa donjim vešom, otvara gornju ladicu i izvlači prozirni svileni veo koji primiče svom licu. Čini se da se u trenutku trezni, pa vraća sve na svoje mesto, a zatim se okreće i izlazi sa strahopoštovanjem iz ove prostorije kao da napušta keliju sveca. Vraća se u dnevnu sobu, seda u udobnu fotelju pred Lorinim portretom i utone u san... Posle, ne zna se koliko vremena, dok jaka kiša napolju i dalje pada, Marka bude nečiji koraci. Pred sobom, a ispod njenog portreta, ugleda Loru Hant, živu i zdravu, koja ga začuđeno posmatra... Ova scena mi je ostala u sećanju još od ranog detinjstva, kada sam prvi put odgledao film „Lora“, i nekako mi je uvek prva asocijacija na film noar. Ona kao da sažima osnovne konvencije ovog filmskog pravca, takve kao što su pasionirani detektiv koji je lično involviran u slučaj koji istražuje, fatalna eterična lepotica koja je uzrok njegovog ostrašćenog pristupa i mračni, senoviti ugođaj, melanholija i jeza noći nabijena demonima nečiste savesti protagonista, koji vrebaju iz njihovih senki.

Pomenuta scena u sredini filma je najavila preokret u priči koja polazi od ubistva Lore Hant, zaposlenice u jednoj reklamnoj agenciji. Njene mnogostruke društvene i emotivne veze otežavaju posao detektivu Mekfersonu, jer on u sumnju dovodi nevinost Šelbi Karpentera, bonvivana, koji je bio u vezi sa Lorom, zatim Valda Lajdekera, takođe zaljubljenog u Loru, poznatog kolumnistu koji piše i kreće se u visokim krugovima i naposletku En Tridvel, Lorinu bogatu tetku, koja je, pak, zaljubljena u Šelbija. Stvari se menjaju sa iznenadnom pojavom već prežaljene Lore. Naime, žrtva je ubijena sačmarom i ima unakaženo lice, tako da je pogrešno identifikovana. Sada, u svetlu Lorinog „vaskrsenja“, dolazi se do saznanja da je ubijena Dajen Redfern, njena koleginica za koju se pričalo da je u tajnoj vezi sa Šelbijem. Ove nove okolnosti Mekfersona teraju da koriguje listu osumnjičenih, pa on sada na nju pridodaje i samu Loru zbog eventualne ljubomore prema Dajeni. Markova naklonjenost Lori čini se da narušava njegovu analitičko-deduktivnu sposobnost, ali on ipak nalazi dokaze koji isključuju njenu umešanost. A možda, upravo, ta emotivna naklonost, koja ga intenzivno uvlači u slučaj, utiče na njegovo uspešno rešavanje ubistva. Čitajući Lorina pisma i obraćajući pažnju na poklone koje je ona dobila od svojih simpatizera, Mekfersona metodičnost u postupku dovodi do toga da spisak osumnjičenih svede na jedno ime, a onda i da tu osobu uhvati na delu kada je probala da završi započeti posao - da ubije Loru.

Mekfersonovo rešavanje slučaja ide kao po loju, sve kockice mu se, gotovo magično, uklapaju. Sa druge strane, svojim profesionalnim radom on idealno rešava i svoja emotivna nastojanja, jer se osumnjičena Lora, sa koje uklanja veo optužbi, zaljubljuje u njega, pa sve to vodi ka poslovičnom hepiendu jednog holivudskog filma. Ali, u ovom slučaju, srećan završetak ne mora da se smatra kompromisom napravljenim prema producentima, već posledicom takvog shvatanja priče kojim se radnja filma nakon iznenadnog Lorinog pojavljivanja tumači kao snevanje glavnog junaka, detektiva Mekfersona. Čitav narativni tok koji sledi u skladu je sa Markovim najdubljim težnjama i stremljenjima i predstavlja ostvarenje najlepših želja, onako kako se to dešava u bajkovitim snovima. Samim tim, takav koncept onemogućava sasvim logičan i koherentan rasplet koji će da sadrži i odgovor na hibris protagonista u vidu kazne klete sudbine, možda ne onako kako se to dešava u antičkoj drami, ali svakako nalik na ono što se da videti u filmovima nemačkog ekspresionizma i većini B-filmova iz film noar spektra. I upravo takav pogled na ovo Premingerovo delo (kao na snoviđenje glavnog junaka ili barem kao na realističku priču o razmrsivanju jednog komplikovanog zločina, ali u kojoj detektivova podsvest prekriva objekte, likove i zbivanja snoviđajnom koprenom na način da njegova intuitivna reakcija predupređuje poteze Šelbija, Valda, En i Lore tako da dobija bitke i na kriminalnom i na ljubavnom planu) u mnogome doprinosi visokim ocenama koje ovaj film dobija još od svog nastanka.

Ta dvosmislenost, ukorenjena u intenzivnim ali prikrivenim osećanjima Marka Mekfersona, prikrivenim njegovom spoljašnjom hladnom objektivnošću, iskoračuje iz opsega naizgled konvencionalnog, visokobudžetnog repertoarskog uradka. Ona gore prvoopisana scena, na kraju koje se Lora pojavljuje pred usnulim detektivom, nabijena je posebnom vrstom erotike i besomučne ljubavi prema preminuloj osobi. Ona donosi i izvestan stepen subverzije i izaziva varljivo osećanje nelagodnosti kod gledaoca, koji je tako pripremljen za čudesan a, opet, na svoj način logičan rasplet koji sledi. Pre svega on se tako usmerava prema romantičnoj vezi između Marka i Lore, vezi koja prkosi zdravoj logici, jer se uspostavlja suviše brzo i to između pripadnika različitih, konfrontiranih klasa. Lora je, sa svim ostalim likovima iz njenog okruženja, deo više klase, sofisticiranog, umetnički nastrojenog „plemstva“, dok je Mark pripadnik niže srednje klase, utonuo u svoj posao koji mu donosi taman toliko koliko je dovoljno da preživi. Dakle, pozornica dešavanja je visoko društvo, pa i film odiše glamurom, upeglan je svilom i kadifom u smislu visokoparnih dijaloga između uštogljenih likova, kao i pseudoumetničkim diskursom Lajdekerovih kolumni, koje nas kao naratorov glas uvode u pojedinosti dešavanja oko navodnog Lorinog ubistva. Zatim, takvi su i enterijeri gradskih luksuznih salona, apartmana i penthaus stanova ispunjenih bogatim umetničkim zbirkama.

Čak mi je i fotografija, inače nagrađena oskarom, svilenkasta, nedovoljno kontrastno oštra za jedan noar film, što ne treba da čudi, s obzirom na „svetlosti velegrada“ i okruženja u kojem njegova elita živi. I u tom smislu sasvim odudara scena prvog susreta između Marka i Lore u kojoj dominiraju senke kojima je ispunjen njen diskretno osvetljeni apartman. Iz mraka na šturu svetlost izranjaju samo Mark i dvostruki lik Lore, koja se odražava u svom fotografski realističnom portretu... dok napolju kiša i dalje nemilosrdno pada i čije dobovanje nadalje smenjuje orkestarski zvuk originalne džezerske muzike Dejvida Raksina, zvuka koji ima nešto u sebi od nobl ugođaja klasike i koji preko svojih drvenih duvača uspeva da unese dozu mistike, a preko gudača i, povremeno, limenih duvača dramatiku, taman u meri koja nam ne skreće pažnju sa primarnog elementa filma - slike, ali nas usmerava kako da tu sliku konzumiramo.

Eterična lepota Džin Tirni tera nas da zajedno sa detektivom Mekfersonom čeznemo za likom Lore i to tolikim intenzitetom da se ona konačno i pojavljuje iz mrtvih, ali time ne gubi oreol nestvarnosti, i dalje se kreće kroz kadar ne kao živo biće, već kao ideal nenadmašne lepote. Dejna Endrjuz u liku detektiva Marka Mekfersona je najmanje izveštačeni lik, sasvim prizeman u svojoj objektivnosti i pored bujajuće strasti koja uznosi, a koju oseća prema Lori. Glumački ansambl dopunjuju blazirani likovi koje ovaploćuju Klifton Veb kao Valdo Lajdeker, Vinsent Prajs kao Šelbi Karpenter i Džudit Anderson kao En Tridvel. Sasvim po meri koja treba da preslika to više građansko američko društvo s kraja prve polovine XX veka. Iako su u pretprodukciji najveća sporenja bila oko kastinga glumaca, ne samo zbog neslaganja između producenta i režisera, već i iz razloga što je rediteljsku palicu iz ruku Rubena Mamulijana preuzeo Oto Preminger i u skladu sa svojom vizijom izvršio reizbor glumaca i preraspodelu uloga, mora se priznati da su ovi koji su ušli u produkciju svojom glumom u velikoj meri doprineli da „Lora“ zasluži svoj visoki rejting u istoriji filma.