Summer Vacation 1999 (1988) & I Are You, You Am Me (1982)

Prema Platonovoj „Gozbi” ljudi su u početku bili celovita bića - hermafroditi, sve dok ih bog nije podelio i ostavio nepotpune i nedorečene u večnoj potrazi za svojom drugom polovinom; muškarce za svojom ženskošću, a žene za svojom muškošću. Možda deo te iskonske potpunosti čovek, ipak, i danas oseća u svom predadolescentskom dobu, pre nego što nastupi pubertet i intenzivni seksualni razvoj. Upravo tim dobom u životu čoveka, prelazom između detinjstva i zrelog doba, dakle periodom adolescencije, bave se dva japanska filma iz osamdesetih, ali na jedan fantazmagoričan način. Prvi od njih,  I Are You, You Am Me, koristi motiv prelaska duha devojčice u telo dečaka, odnosno duha tog dečaka u telo te devojčice, a drugi, Summer Vacation 1999,  govori o dečacima iz jednog internata, koji pokazuju naklonost između sebe do te mere da se pomišlja na homoerotsku ljubav, ali u stvari imamo jednu vrstu hermafroditizma, jer zavrzlama je u tome da ove dečake glume devojčice. Ovakve genijalne ideje u koncepciji jednog filma o odrastanju priuštili su nam Nabuhiko Obajaši i Šusuke Kaneko u svojim, isto tako, genijalnim ali skrajnutim filmovima, kao što su, uostalom, marginalizovani i oni sami, najverovatnije zbog svoje estetike, koja se odmiče od realističnog diskursa i često svodi na žanrovsku fantastiku: fantaziju, naučnu fantastiku i horor.

 

        Summer Vacation 1999 (1988) – Shûsuke Kaneko

Šusuke Kaneko je snimio Summer Vacation 1999, po mnogima, kao debitantski film, jer mu se briše prethodna filmografija kao zanatski posao na erotskim, pinku filmovima pod studiom Nikkatsu. Nisam ih gledao, ali sumnjam da i oni ne sadrže dozu kreativnosti, jer je, recimo, iste godine kada je nagrađen za Summer Vacation 1999 u Jokohami, bio nagrađen i za pretposlednji film pod Nikkatsuom, Last Cabaret. Ali, Summer Vacation 1999 je zaista nešto drugačije, pa može da se smatra barem novim početkom za Kaneka. Najpre zbog toga što je reč o romantičnoj drami, takozvanoj coming of age drami sa primesama fantastike. Naime, troje srednjoškolaca ostaje samo u udaljenom internatu tokom letnje pauze, jer nemaju kod koga da odu tokom raspusta. Breme koje nose je samoubistvo njihovog drugara Jua. Noriju, najmlađem od njih, Ju je bio najbolji drug i on za njegovu smrt optužuje Kazuhika, jer mu ovaj nije uzvratio ljubav. Kazuhika brani njegov vršnjak Naoto, koji je takođe zaljubljen u njega. Ali Kazuhiko, iako omiljen u školi, ostaje hladan prema svim izlivima nežnosti. U tako zategnute odnose iznenada se upliće novoupisani đak, Kaoru, koji je ranije poslat u internat, već sredinom leta, jer je sa očuhom kod kuće u lošim odnosima. Međutim, Kaoru je zapanjio svoje nove drugare time što sasvim liči na Jua. Njegova pojava posebno uznemirava Kazuhika, čija savest zbog Juove smrti proradi i koji tako počinje da se vezuje za Kaorua uprkos Naotovoj ljubomori.

Radnja filma se odigrava u bliskoj budućnosti. Autorova projekcija 1999. godine iz vizure 1988. uključuje spoj klasike i futurizma. Ambijent u kojem je smešten internat je bajkovita šumovita dolina kraj jezera sa koga se pruža pogled na veliku zgradu u evropskom neoklasicističkom stilu u kojoj je škola i smeštaj za đake. Njihov dan tokom raspusta se odvija po uhodanom šablonu; sami sebi pripremaju obede od namirnica koje im se isporučuju jednom nedeljno, posle doručka odlaze u kabinet opremljen računarima, gde provode vreme učeći, dok popodne imaju slobodno vreme tokom kojeg se igraju napolju s loptom ili razgovaraju međusobno, oslobađajući se na taj način usamljenosti koja ih pritiska na ovom skrovitom mestu, sasvim odsečenom od civilizacije. Kompjuteri, gramofoni, stone lampe i ostali sitni uređaju imaju specifičan izgled, jer su ogoljeni od svojih maski, tako da spolja štrče žice, opruge, elektronska kola, lemovi, spletovi kablova. Čini se da su autori kroz naučno-fantastični aspekt filma predvideli učenje preko računara, neku vrstu interneta, a onda i povratak u modu gramofonske ploče i gramofona. Ali, pre svega, čini se da su uspešno, mada pomalo drastično, nagovestili pojavu metroseksualaca sasvim feminizirajući dečake u internatu.

Ipak, ovo je prvenstveno priča o odrastanju, o prvim izneverenim ljubavima, ljubomori, usamljenosti i prvim susretom sa smrću. Juova smrt utiče na naglo sazrevanje dečaka, na njihov promenjeni odnos prema životu, pošto se bezbrižno detinjstvo odjednom pretvara u život ophrvan brigama. Nenaviknuti na probleme dečaci ih doživljavaju tragično i njihov odgovor na njih je hodanje po ivici litice sa koje se Ju bacio u jezero. Shvataju koliko je tanka linija između života i smrti i, pre svega, uče da cene život. A onda i prijateljstva koja stiču u životu, jer prevazilazeći detinjastu sebičnost uče da otvaraju svoju dušu prema drugima. Krhkost tih godina prikazana je kroz osećajnu glumu, dirljive dijaloge i konotativnu scenografiju praćenu kamerom koja hvata tu pitomu nevinost prirodnog ambijenta šumom prekrivene i jezerom zapunjene uvale. Tišina i mir okružuju dečake koji, pak, otvarajući se prema svetu, počinju da ih osećaju kao zid koji ih orobljava. Ali teše sebe, jer Naoto jednom prilikom kaže da iza ovog zida dolazi neki drugi zid, a iza tog drugog neki treći. Iza ovog njihovog oni su bar zaštićeni u svojoj usamljenosti. Sa druge strane, Norio im prenosi reči Jua, izrečene pre njegovog samoubistva, koji je citirao Heseovog „Demijana”. Da parafraziram: „Mi smo kao ptice. Kao ptići zatvoreni smo u jajetu. Jaje je jedan poseban svet. Da bismo se rodili moramo da razbijemo taj svet i tako stignemo u konačnici do boga. Jer ptice lete do nebesa.”  Ju je zatim rekao: „Ja sam razbio jaje i zalepršavši svojim krilima uzleteo ka bogu”.

 

        I Are You, You Am Me (1982) – Nobuhiko Ôbayashi

Dok je Summer Vacation 1999 kontemplativno intoniran film, poetičan u svojim sporosmenjivim idiličnim slikama još uvek bajkovitog ambijenta poznog detinjstva, I Are You, You Am Me je dinamično raspojasan, anarhičan film onako kako je anarhična razigrana mladost u svojoj sreći i radosti. Kao i Ju i Norio, u ovom filmu zanimljivog internacionalnog naslova dobijenog igrom reči (bukvalan prevod bi bio Transfer student(s)), i Kazuo i Kazumi su četrnaesto do petnaestogodišnjaci, dakle deca koja sazrevaju i koja tek počinju da upoznaju svoju seksualnost. Ovo dvoje dobiće priliku i da upoznaju telo suprotnog pola iz prve ruke. Naime, Kazuo i Kazumi, prijatelji iz ranog detinjstva koji su se ponovo sreli sada kao drugovi iz istog razreda, jednom prilikom pri povratku kući sapleli su se na stepeništu lokalnog hrama i tako zajedno, držeći se jedno za drugo, skotrljali niz stepenice. Dole, ustajući pomalo ugruvani i otresajući prašinu sa odeće, shvataju da su njihove duše zamenile tela. Sada je Kazuo Kazumi, a Kazumi Kazuo. Zbunjeni ovakvim razvojem događaja potrčali su svako svojoj kući. Ali, naravno, ubuduće će Kazuo morati da živi kod Kazuminih roditelja i njene braće, a Kazumi u Kazuovoj porodici.

Ono što sledi su komične situacije uzrokovane zamenom pola, tj. Kazuovim feminiziranim pokretima i ponašanjem, odnosno Kazuminom muškobanjastom pojavom. Njih dvoje su sada neminovno bili upućeni jedno na drugo, jer su morali međusobno da koriguju svoje ponašanje u skladu sa društvenim očekivanjima. Kazumi u Kazuovom telu je morala da postane manje plačljiva i stidljiva u svojoj ženskosti, dok je Kazuo u Kazuminom telu morao malo da se primiri, da izbegava kočopernost u odnosu prema Kazuovim zajedjivim drugovima, koja ga (odnosno nju) dovodi do brojnih tučnjava. Obajaši nam tako daje težak zadatak da se prenesemo u kožu ovo dvoje „hermafroditskih” likova. Vrlo često smo zbunjeni zbog ove identitetske divergencije i povedeni telesnošću prenebregavamo polni duhovni aspekt, tj. ličnosti ovo dvoje mladih ljudi. Tokom trajanja filma svedoci smo njihovog intenzivnog zbližavanja i, kada se nakon ponovnog pada niz isto ono stepenište povrate oboje svako u svoje telo, shvatamo da su i ta druga tela, ali i ličnost kojoj ona pripadaju, postala deo njih. Na kraju, kada Kazuo odlazi zauvek iz ovog malog primorskog mesta u Jokohamu sa svojom porodicom, Kazumi trči za njim mašući mu, a oboje izvikuju uplakanih lica jedno drugom poslednji pozdrav: „Zbogom meni!”.

Kazuo i Kazumi, sa imenima koja nose značenje harmonije i sklada, nisu više bezbrižna deca, sada su postali odrasli ljudi ukalupljeni u svoje rodne uloge i u živote ispunjene problemima koje one neminovno nameću. „Zbogom meni! Zbogom nepodeljenoj radosti detinjstva!” uzvikuju i „hermafroditi” Ju, Kaoru, Norio, Kazuhiko i Naoto iz njihovog detinjeg raja u Summer Vacation 1999. Isto tako i neka od tih imena, imena često karakterističnih i za muški i za ženski pol, mogu značiti harmoniju, mir, plemenitost, iskrenost, dobrotu, nežnost, ali i postojanost, samopouzdanje i superiornost. Obajaši je, više nego Kaneko, na jedan idiličan način prikazao odrastanje, ali je, isto tako, izneo i gorčinu koju donosi proces sazrevanja. Kroz tu gorko-slatku povest, toliko karakterističnu za japanski mentalitet, za mentalitet Dalekog istoka, najlakše možemo da se saživimo sa bolima odrastanja. Svakako da saživljavanju doprinosi i gluma mladog para glumaca, posebno Satomi Kobajaši u ulozi Kazumi. Taj lik je u svojoj dvopolnosti toliko uverljiv da, i kad se Kazumi, u kojoj se nalazi duh Kazua, onako muškobanjasto ogoli do pola, nismo ni svesni da gledamo obnaženu, tek propupelu devojčicu – zaista smo uvereni da je to dečak! I sva ta golotinja koja bi, pogotovo danas, inače bila smatrana skarednom, u ovom filmu ne može da se gleda drugačije nego iz ugla nevinog deteta, jer smo mi, gledaoci, ne samo potpuno uvučeni u priču, već i vraćeni u doba detinjstva.

Obajaši je snimao I Are You, You Am Me u Onomičiju, mestu u kojem je proveo svoje detinjstvo. Svakako da ima dosta toga autobiografskog u ovoj fantaziji, na primer, Kazuo poseduje kameru i iz hobija pravi amaterske filmove, ali kako i ne bi bilo, s obzirom da se oseća ta nostalgija za ovim zlatnim dobom u svakom kadru. Osećamo da je svaka ulica u ovom mestu, svaka kuća, nabijena značenjima koja spadaju u Obajašijev intimni svet. Čak i onaj nadrealni trenutak u filmu koji dovodi do zamene tela Kazua i Kazumi je misteriozno znakovit. Kazuo šutira praznu limenku prema Kazumi. Ona se zanese izbegavajući je, pa pada niz stepenice. Dok se limenka odbija na krov hrama, a onda i skotrljava do na dno stepeništa, Kazuo stiže da uhvati Kazumi i da se zajedno ispremeću do mesta na kojem se sada nalazi i kobna limenka. Neki bi možda tražili dlaku u jajetu i zamerili na neodgonetljivosti uzročno-posledičnog mehanizma koji je doveo do ove fantastične zamene tela, ali ja ću da priznam pravo reditelju da nam ne objasni razvoj događaja, koji je možda bio samo preslikan sticaj okolnosti koji je pratio prelomne trenutke u njegovom ličnom odrastanju, tako da mu je u filmu dodelio metaforični karakter i, na taj način, omogućio stvaranje ove ubedljive fantazmagorične pripovesti.