The Missing Star (2006) – Gianni Amelio

Vinćenco je mašinski inženjer u propaloj italijanskoj čeličani, koji je opsesivno posvećen svom poslu. Stavljajući svoju čast ispred vernosti kompaniji, on upozorava kinesku delegaciju, iako su njegovi poslodavci već uspeli da sa Kinezima ugovore prodaju visoke peći u stanju kakvom ona jeste, na defekt na njoj i nudi im mašinski deo koji je sam konstruisao, a koji će da omogući postrojenju da profunkcioniše. Međutim, zbog nejasnog prevoda mlade Liu Hue sa italijanskog na kineski ili, jednostavno, zbog ležernosti delegacije koja je transakciju već obavila, Vinćenco ne uspeva da im preda ovaj svoj uređaj. Mučen savešću posle izvesnog vremena on o sopstvenom trošku seda na avion i odlazi u Šangaj kako bi ovaj njegov patent ipak bio uklopljen u, sada kinesku, visoku peć. Kada stigne u sedište kompanije kupca, saznaje da je ova peć za proizvodnju čelika poslata u železaru koja se nalazi duboko u unutrašnjosti Kine. Zbunjen ovim neočekivanim razvojem događaja Vinćenco mahinalno ulazi u jedan obližnji objekat, javnu biblioteku, kako bi predahnuo i razmislio o svojim daljim potezima. Sticajem srećnih okolnosti unutra sreće Liu Huu, koja je tamo zaposlena kao pomoćno osoblje. Ona se, nasuprot Vinćencu, nije obradovala susretu i ljutito mu kaže da je izgubila posao prevodioca zbog njegovog upada na svečanu večeru kod kineske delegacije onomad u Italiji, kao i zbog oštre zamerke na prevod njegovih inženjerskih izraza, koje joj je uputio pred njenim direktorom.

Sledi Vinćencovo izvinjenje i molba da mu ona bude vodič na putu do udaljene čeličane uz izvesnu novčanu nadoknadu, s obzirom da je, ako ode sam, tamo sa svojim apsolutnim neznanjem kineskog jezika potpuno izgubljen. Liu Hua konačno pristaje, najverovatnije zbog toga što je privremeno zaposlena na slabo plaćenom radnom mestu, a i zbog toga što joj se (to tek kasnije saznajemo) na putu do železare nalazi rodno mesto u kojem je ostalo da živi njeno vanbračno dete. Ono što zatim sledi je dugo putovanje, najpre rekom Jangcekjang, a onda i kroz opustošene zaostale krajeve, gde je italijanski inženjer upoznao i jednu drugačiju Kinu od one urbane visokotehnološke. Kao da prolazi kroz zemlju čuda, on otvorenih usta, ali ćutke, očima guta živopisne prizore koji se niži noseći u sebi različite ekstreme i kontraste. A da li će Vinćenco uspeti da savlada ovoliki put i iskušenja koja ga na tom putu očekuju, i na kraju ispuni svoju neobičnu misiju, ostavljam vam da se sami uverite gledajući ovaj hipnotički primamljiv film.

Započeh ovaj tekst sa sadržajem filma, jer je, kako vidim, na Wikipediji njegov zaplet pogrešno predočen, a i ime glavne glumice vodi linkom ka nekoj sasvim drugoj osobi. Generalno mi se čini da je ovaj film poprilično zanemaren, a ne samo nemarno predstavljen, i da zaslužuje bolje ocene. Naravno, on ima svoje mane, ali ja preko njih mogu da pređem, jer ono što ga krasi uveliko nadmašuje manjkavosti... Ali, da počnem od njegovih slabosti. Može mu se zameriti da priča nije sasvim logična zbog brojnih koincidencija, kao što su nenadani susreti, u nekoliko navrata, između Vinćenca i Liu Hue. Zatim, i njihovi karakteri nisu sasvim dosledni sebi, pogotovo kada se razvija međusobni emotivni odnos između ta dva lika sa velikom razlikom u godinama, pa su stoga u izvesnoj meri neuverljivi. A ove devijacije, čini se, da su svesno izvedene, kako bi se izgradila romantična potka filma. Istina, nema tu sladunjavosti, jer je i ova veza između glavnih likova (ako zaista i jeste nekakva veza) sasvim platonska.

U odbranu od ovakvih napada mogu da kažem da, od trenutka kada Vinćenco uđe u Kinu, film postaje pomalo snovit. Luckasti i naivni lik protagoniste i pomalo drvena pojava Liu Hue, kao i činjenica da ovi likovi malo-malo pa ponovo naleću jedno na drugo u zakrčenoj mnogoljudnoj zemlji, gde se čovek gubi kao igla u plastu sena, izazivaju utisak neverice kod gledaoca. Ali začuđujuće je da u toj neverici ima i mnogo vere u čitav ovaj razvoj događaja. Čini se da smo ušli u Vinćencov istinski košmar u kojem je on potpuno izgubljen, sam u jednoj dalekoj stranoj zemlji, ali u koju je morao da ode da bi obavio svoj profesionalni i moralni zadatak. Njegovo nastojanje je toliko fanatično i grozničavo da izgleda kao ružan san izazvan veoma nemirnom savešću. U takvom snu je sve moguće, pa i da stalno naleće na Liu Huu koja mu je, očigledno, u podsvesti još od onog susreta u Italiji. Paradoksalno, i dokumentaristički filing, koji se oseti u drugom delu filma, ima nešto fantastično u sebi; šivaće manufakture u adaptiranim stanovima oblakodera bez lifta, fabrički krugovi i hale u kojima radnici sa svojim porodicama i rade i žive, neprekidne kolone vozila i ljudi na prašnjavim zemljanim putevima u ogromnim ogoljenim prostranstvima unutrašnje Kine. Sve to izgleda ujedno i realno i nadrealno u vešto snimljenim kadrovima ovog filma.

Kroz sve to prolazi Vinćenco kao da sanja; sve mu je strano, čudnovato, zamagljeno. Sa glavom u oblacima, čini se, jer duboko u sebi misli isključivo na Liu Huu. Tako bih ja to protumačio, iako nam to nigde nije jasno naznačeno. Takođe, Liu Hua nikad ne odstupa od zvaničnog odnosa koji zaposlenik ima prema svom poslodavcu. Ali u njenoj krutosti ipak se može osetiti toplina prema njemu. Njihovi česti iznenadni susreti u masi ljudi, koje im priređuje gospodin Slučaj, izgledaju kao vođeni magnetizmom; nešto duboko unutra u jednom i u drugom prepoznaje se međusobno i nezaustavljivo privlači. Taj njihov neopipljivi odnos kulminira u susretu na železničkoj stanici negde u bestragiji. Opet ih je slučaj spojio, ali sada same na stanici od koje vodi samo jedan put dalje - niz prugu. Nema potrebe više za rečima, ostaju samo ozbiljni, zamišljeni pogledi i zajednička sudbina koja ih čeka. Ali, da li je to samo sudbina saputnika na proputovanju kroz Kinu ili i saputnika na putu kroz život - to ne znamo.

Obično u ovakvim osvrtima prvo pomenem režisera, onog koji je najodgovorniji za sve ono dobro ili loše u filmu, ali sada bih se usredsredio na direktora fotografije Luku Bigacija. Kao što je Vitorio Storaro u „Poslednjem kineskom caru“ uspeo da perfektno snimi „Zabranjeni grad“, tako je i Luka Bigaci majstorski snimio unutrašnju Kinu. Imam utisak da stranac u jednoj tuđoj zemlji može mnogo realnije da sagleda njene osobenosti, nego neki lokalni stanovnik. Ovom drugom promiču mnoge bitne stvari, jer ih svakodnevno viđa, pa ih prihvata zdravo za gotovo, a onda mu se i gube iz vidokruga. Stranac, pak, čovek sa kamerom u ovom slučaju, može mnogo lakše da sa svojim kadrovima bude rečit i jezgrovit u onom bitnom a tipičnom što odlikuje jednu zemlju i njene stanovnike. Dok je kod domačih kamermana fotografija više subjektivna, kod stranih je ona objektivnija. To se ovde, kod Luke Bigacija, pre svega vidi u drugom delu filma u kojem se meša snoviđajnost i realnost, a ova graniči sa dokumentarizmom. Bigacijevi kadrovi kao da nas istinski prenose u zahuktalu Kinu, Kinu protivrečnosti s početka veka. Oni kao i da nam relativizuju vreme, jer promene u ovoj zemlji danas su toliko velike da se period od dvadesetak godina, koliko je prošlo od nastanka „Nedostajuće zvezde“, izjednačava sa jednim vekom u nekim drugim, manje razvijenim zemljama. Međutim, taj jedinstveni trenutak, Kina dve hiljade i neke, u ovom filmu je tako dobro dočaran slikom, da se iz njega otkriva i učmala bliža prošlost, ali i naslućuje burna neposredna budućnost zemlje, zemlje čiji stanovnici se nazivaju potomcima zmaja, a to nije, budite uvereni, samo prazna metafora.