Snoviđenja XXV – U pohvalu senki - Đunićiro Tanizaki (III)

Black Cat (1968) - Kaneto Shindô

Prva dva dela razgovora sa Đunićirom Tanizakijem možete da čitate OVDE-1 i OVDE-2.

Filmoonirija: Senke ne bacaju samo predmeti, već i živi ljudi, i iako mene više intrigiraju senke u ljudima, u starom Japanu su podjednako interesantne te pokretne senke oko njih. Čini se, pak, da je poseban mračni oreol okruživao žene i to na način da ih je mistifikovao i to do stupnja da gotovo kao da postaju utvare. U tim starim filmovima, i ovim novijim koji se bave prošlošću, čini se da se žena stapa sa tamom unutrašnjosti kuće i da tek povremeno sevne njeno bledo lice, kao da se iznenada pojavio duh ili nekakav demon, što je šokantno za gledaoca u trenutku kada se odvija prozaična scena u enterijeru klasičnog japanskog doma.

Tanizaki: Ženske lutke u bunraku predstavi sastoje se samo od glave i para ruku. Telo, noge i stopala su skriveni ispod dugog kimona, pa vešti manipulatori lutkama samo pomeranjem njihovih ruku ispod kostima dočaravaju pokret. Za mene, to je verna slika realnosti, jer su žene prošlosti zaista fizički egzistirale samo iznad kragne i izvan dugih rukava, dok su njihovi ostali delovi bili su skriveni u tami. Jedna žena srednje ili više klase retko je napuštala svoje domaćinstvo, ali i kada je to činila bilo je to pod zaštitom zastora palankina od radoznalog pogleda javnosti. Većinu svog života žena je provodila u sumračnom ambijentu svoje kuće, tela danonoćno obmotanog tamom, jedino sa otkrivenim izbeljenim licem koje je odavalo njeno prisustvo. Muškarci su se tada oblačili više u šareniju odoru, dok su žene bile diskretnije, obučene jednostavno u jednobojna tamnija kimona. Ćerke i žene trgovaca nosile su zaprepašćujuće proste haljine. Efekat njihovog odevanja bila je pojava u kući jedva uočljive mračne figure, zapravo vidljiv je bio samo izrazit prelaz između crnila tela i beline lica. 

The Wild Geese (1953) - Shirō Toyoda

Mnogi će pomisliti, kada je o ovoj temi reč, na praksu zacrnjivanja zuba kod žena. Zar nije to bio pokušaj da se sve sa žene, osim samog lica, prebaci u mrak? Danas je ovaj ideal lepote uglavnom istisnut iz svakodnevnog života, pa bi onaj ko je zainteresovan to da vidi, morao obići jednu od starinskih čajdžinica Kjotoa, takvih kao što su Sumija u Šimabari, i tek tamo će pronaći tragove pomenute prakse. Ali, kada se setim sopstvene mladosti provedene u donjim delovima grada Tokija, i kad u sećanju vidim svoju majku dok šije u prigušenoj svetlosti našeg vrta, pomislim koliko malo mogu da predstavim sebi kakve su bile Japanke u to vreme. Tih dana, a bila je 1890. godina, ljudi u Tokiju još uvek su živeli u mračnim kućama, a moja majka, tetke, kao i većina žena njihovih godina, još uvek su bojile zube u crno. Ne mogu da se setim šta su od svakodnevne odeće nosile, ali kada su izlazile, oblačile su najčešće sivi kimono čiji jedini ukras su bile male, skromne šare na njima.

Lone Wolf and Cub Baby, Cart to Hades(1972) - Kenji Misumi

Da postavim stvari još drastičnije: žene u ono doba gotovo da nisu imale telesnost. Sećam se majčinog lica i ruku, jasno se sećam i njenih stopala, ali ne mogu de se setim ničega u vezi njenog tela. Ona me podseća na statuu Kanona u Čuguđiju, čije telo mora biti tipično za većinu nekadašnjih Japanki. Trup ravan kao daska, grudi tanke kao papir, leđa, kukovi i butine formiraju jednu nezaobljenu, strogo pravu liniju. Celo telo je jako mršavo i koščato, usklađeno sa licem, šakama i stopalima, dakle bez ženske privlačne puti, pa daje predstavu, ne ženskog tela, nego izduženog štapa. Danas su takve žene uočljive u starinskim domaćinstvima, uglavnom stare žene, a takve su i pojedine gejše. One me podsećaju na kubi-ningyo, jednostavne lutke koje se sastoje samo od glave izrađene od gline i bambusovog štapa na koji je ta glava nasađena. Kao što je slučaj i sa ovim lutkama, njihovu supstancu čine slojevi i slojevi odeće, bez koje preostaje samo goli puki  štap. Ali u prošlosti ova pojava je bila poželjna. Za ženu koja živi u mraku kuće dovoljno je da poseduje bledo, belo lice – celovito telo je nepotrebno.

Ugetsu (1953) - Kenji Mizoguchi

Pretpostavljam da je teško za one brojne koji preferiraju izražene obline ženskog tela da danas, pod blještavim svetlima, zamisle sablasnu lepotu tih starovremenih žena. A ima i onih koji tvrde da ako lepota mora da krije svoje slabosti u mraku, onda to i nije lepota. Ali, mi Orijentalci, kao što ranije rekoh, kreiramo svoju lepotu senki na zabačenim i ušuškanim mestima. Postoji jedna stara pesma koja kaže: „Trska koju skupljamo, ako je složena i uvezana, čini kolibu, dok razvezana i razastrta čini pustu ledinu”. Takav je naš način razmišljanja – mi ne nalazimo lepotu u samim stvarima, nego u celini sa sve oblikovanim senkama tih stvari koje kreiraju prostorni odnosi svetlosti i tame.

Black Cat (1968) - Kaneto Shindô

Fosforescentni dragulj odaje svetlost i boje u tami, a gubi tu svoju sposobnost i lepotu na svetlosti dana. Da nije senki ne bi bilo ni lepote. Naši preci stvorili su od žene objekat koji je nerazdvojan od tame, kao što je lakirana rezbarija nerazdvojna od dekoracije u zlatu i sedefu. Oni su držali koliko su mogli njeno telo u seni, skrivajući joj ruke i noge u naborima dugih rukava i suknji, tako da samo jedan deo tela ostane otkriven – njeno lice. Ravno telo, u poređenju sa oblinama zapadne žene, može da bude ružno. Ali naše misli ne putuju do delova koji se ne mogu videti. Neviđeno za nas ne postoji. Osoba koja insistira na otkrivanju ružnog kod žene je kao ona osoba koja bi unutrašnjost alkova osvetlila sa stotinu sveća, uklanjajući na taj način svu lepotu koja tamo u dubokoj senci optrajava.

Tokyo March (1929) - Kenji Mizoguchi

F: Da li se slažete da žena u tom starom, feudalnom Japanu, takva kakvu ste je vi sada opisali, ne samo da je okružena senkama, nago i da postoji osećaj da je senka i u njoj, i možda čak dublja od one spolja? Kao takva, ona ima izuzetan potencijal da u umetničkom delu ili žanrovskom, pre svega horor ostvarenju, predstavlja sablasni, demonski lik. Na primer, u filmovima strave i užasa, ona najčešće glumi duha obeščašćene mrtve žene koji traži osvetu.

Tanizaki: U starim palatama i kućama zadovoljstva plafon je bio visok, hodnici obloženi drvetom široki, sobe prostrane, duge i široke… i onda tama je morala da bude teška, gotovo opipljiva – pritiskala je kao magla čija se vlaga uvlači pod kosti. Mora da je bilo sasvim lako sablastima da se uvuku u takav ambijent, ambijent „vidljive tame”, gde se uvek čini da nešto trepće i svetluca, tame koja povremeno donosi veći strah i terror, nego tama napolju. Ovo je onaj mračni ambijent u kojem su duhovi i čudovišta bili aktivni, i zaista, zar nisu žene koje su tu živele, tu iza debelih zavesa, iza niza širokih papirnih panela i pokretnih vrata, bile njihova sabraća? Višestruka tama prekriva te žene, ulazi u njihov okovratnik, u rukave njihovih kimona, nabore njihovih suknji… zapunjava svaku moguću šupljinu. Ali, zar se nije dešavalo i suprotno; zar nije tama izlazila iz njihovih usta i onih crnih zuba, iz mrklog crnila njihove kose, čije razasute tanke, svilenkaste dlake podsećaju na niti najfinije paukove mreže?

Ring (1998) - Hideo Nakata

F: Da, potpuno se slažem s ovim što kažete, ali ne bih zalazio dublje u ovo pitanje, jer bi nas ono odvelo na temu socijalnog statusa žene u starom Japanu, odnosno uzroka takvog njenog položaja; skrenulo bi nas sa zacrtane putanje ovog intervjua. Sada bih se vratio na uzroke navedenih kulturnih razlika Zapada i Istoka, razlika u pristupu tami i svetlosti, tami i svetlosti shvaćenim ne samo bukvalno, već i metaforički (skriveno-otkriveno, rafinirano-grubo itd.), iako idući ovim putem mislim da bismo morali da raščivijavamo kulturološke razlike uopšte ili, u najmanju ruku, razlike u umetničkom senzibilitetu jednih i drugih naroda. Nadam se da moje pitanje nije suviše pretenciozno?

Tanizaki: Pokušaću da odgovorim držeći se konkretne teme, a vi procenite da li ovakav odgovor ima metaforičan potencijal, odnosno da li ovim fokusom na jedan konkretan aspekt kulturnog delovanja dajem i neke uopštenije odgovore koji se tiču ukupnih kulturnih vrednosti naših udaljenih civilizacija. Zašto je ova sklonost ka traženju lepote u senkama izrazita samo na Orijentu? Zapad je, takođe, poznavao vremena bez električne energije, gasa, petroleja, i opet, koliko ja mogu da znam, nikada nije bio sklon uživanju u senkama. Japanski duhovi, prema tradicionalnim pričama i mitovima, nemaju stopala, dok zapadnjački duhovi imaju prozirna tela. Kao što čak i ova sitnica sugeriše, potpuni mrak je oduvek opsedao našu fantaziju, dok su na Zapadu čak i duhovi jasni i čisti kao staklo. To se manifestuje i na nameštaju u domaćinstvima; dok mi preferiramo mračne neupadljive boje, oni uživaju u svetlim bojama. I kad je u pitanju srebrnina i predmeti od bakra: mi ih volimo zbog njihove izglačanosti dugogodišnjom upotrebom i zbog patine od dugog stajanja, dok takve stvari zapadnjaci smatraju prljavim, nehigijenskim. Oni farbaju njihove plafone i zidove svetlim bojama da bi, što je više moguće, isterali sene i prisene. Mi ispunjavamo naše vrtove raznovrsnim biljem i kamenjem, gusto posejanim i aranžiranim, dok oni svoje vrtove pretvaraju u ogoljene travnjake.

Ring (1998) - Hideo Nakata

Ali šta produkuje takvu razliku u ukusima? Po mom mišljenju to je sledeće: mi, orijentalci, težimo da pronađemo zadovoljstvo u svom okruženju, u onome što nam priroda nudi, stvarima takvim kakve jesu, pa onda i tama, koja je sastavni deo našeg okruženja, ne izaziva nezadovoljstvo, mi i nju prihvatamo takvu kakva jeste. Ako je svetlost slaba, onda je ona slaba i tačka; mi ćemo sebe utopiti u dominantnu tamu i onda tu otkriti njenu posebnost i lepotu u toj osobenosti. Ali progresivni zapadnjak je odlučan da uvek traži i kreira „bolje”; od sveće do uljane lampe, uljane lampe do gasnog osvetljenja, gasnog osvetljenja do električnog – njegova potraga za svetlijom svetlošću nikad ne prestaje, on se ni malo ne štedi u večnom nastojanju da iskoreni i najmanju senu... Nadam se da ste zadovoljni ovakvim odgovorom.

Ring 2 (1999) - Hideo Nakata

F: Sasvim. I za kraj, kao i na samom početku, prepustio bih vam prostor da kažete i nešto što ste možda planirali smatrajući da je važno, a za šta vam moja pitanja nisu dala povoda.

Tanizaki: Možda se kroz ovaj obavljeni intervju nije moglo naslutiti da sam ja ipak jako zahvalan za sva preimućstva koja nam donosi ovo novo vreme. Bez obzira na naše pritužbe, Japan je izabrao da prati Zapad i ništa drugo mu nije preostalo nego da se hrabro kreće u tom pravcu ostavljajući nas starce iza sebe. Ali, pritom, moramo prihvatiti činjenicu da, dok god je naša koža takve boje kakve zapravo jeste, loše posledice koje zbog toga snosimo su neizbežne... Ja sam sve ovo ispričao u uverenju da mora da postoji način, sredstvo ili medij, literatura ili umetnost, u kojima će ovo ostati sačuvano, jer sav ovaj svet senki preti da bude izgubljen. Svojim radom u okviru literarne delatnosti činim napor da sačuvam široke krovove i nadstrešnice, tamne zidove u unutrašnjosti kuća. Težim da potisnem sve stvari koje su suviše osvetljene u tamnu senku, da skinem nepotrebnu dekoraciju. Ja ne tražim da se ovo obavi i u praksi, ali možda barem u jednoj izabranoj palati, gde će moći da se isključi električno osvetljenje i uvidi kakav je osećaj biti bez njega.

 

Kraj