Mother's Baby (2025) – Johanna Moder

 

    Mi, muškarci, teško da možemo imati bilo kakvu realnu predstavu o tome kroz šta žena prolazi tokom trudnoće i neposredno nakon rođenja deteta. Zbog toga nalazim interesantnim svaki film koji se ovom temom bavi na jedan ozbiljan, psihološki produbljen način, i koji nam, ujedno, filmski plastično, hoću reći slikovito i figurativno, prenosi to (drugo) stanje, stanje samo po sebi pomalo nadrealno i stoga uznemirujuće. Ponekad je ono uznemirujuće do te mere da razvija psihopatološke procese kod majke, ono što bi se u medicini nazvalo postporođajna depresija. Prvi film te tematike i dubine zahvata, koji većini pada na pamet, je „Rozmarina beba“. Zanimljivo da su ovaj film scenarističko-rediteljski stvorili muškarci, Ajra Levin i Roman Polanski, pa bi onda bilo interesantno videti pristup temi postporođajne depresije i paranoje na ovako promišljen način i iz ženskog ugla. U sasvim svežem filmu Mother's Baby Austrijanka Johana Moder je režirala priču (u čijem stvaranju je i sama učestvovala) upravo o majci i njenim prenatalnim i postnatalnim strahovima, i iznela je uverljivo i upečatljivo, i na radikalan način, približno onako kako je to učinio i Polanski u svom filmu.

    Julija je sredovečna žena, dirigentkinja, koja sa svojim suprugom Georgom, građevinskim inženjerom, već duže vreme pokušava da dobije dete, ali ne uspeva u tome. Konačno, reši da se prijavi na privatnu kliniku kod dr Vilforta i podvrgne tretmanu plodnosti. Posle izvesnog vremena zatrudni i sada ona i Georg, budući srećni roditelji, nestrpljivo iščekuju rođenje deteta. Porođaj je bio težak i sa neplaniranim problemima. Naime, pupčana vrpca se obmotala bebi oko vrata i gotovo je ugušila, pa je medicinsko osoblje bilo prinuđeno da je, i pre nego što je daju majci da je pogleda, hitno sprovede u drugu specijalizovanu bolnicu. Sutradan je Julija obaveštena da je njena beba dobro i da će joj se uskoro pridružiti. To se i desilo i sada ona i njen muž otpočinju život u troje podređujući se novom članu, još neimenovanom muškom detetu. Dok je Georg potpuno i bezuslovno podario ljubav svome dugo iščekivanom potomku, Julija ga prihvata sa zadrškom. Ona ga odmerava sa svih strana, pa nalazi da je suviše miran i ćutljiv. Potajno u njoj tinja sumnja da su joj možda zamenili bebu. Neobjašnjivo joj je da ona ne može da se potpuno zbliži sa sopstvenim detetom.

    Vremenom joj postaju nametljivi i babica koja dolazi u kućne posete i dr Vilfort koji ih poziva i raspituje se o zdravlju bebe. Mučnu sliku joj stvara pogled na akvarijum sa aksolotlom, daždevnjakom sa izgledom bebe, kojeg je dobila na poklon od doktora. Njen mozak izmučen sumnjama počinje da radi grozničavo i da paranoično konstruiše fantastične priče koje bi mogle da leže u osnovi njenog materinstva. Izlane se jednom prilikom mužu, pa ovaj uvidi da Julija treba da poseti psihijatra. Međutim, blagi lekovi za smirenje ne sprečavaju je da ode do klinike i zatraži svoj trudnički dosije, odnosno do bolnice u kojoj joj je beba primljena po rođenju. Kada u klinici ne dobije dosije, a u bolnici joj kažu da tog dana nijedna beba nije tamo primljena, sukobi se sa dr Vilfortom. Prilikom tog žustrog razgovora ona padne u nesvest i završi na psihijatriji. Kao da su se svi urotili protiv nje, misli ona ležeći nepomično u bolničkom krevetu, i ne vide da dr Vilfort sa svojim timom radi na specijalnom tajnom projektu oplodnje, eksperimentima u koje su uključeni aksolotli, ti vodozemci velikih embriona sposobni da regenerišu delove tela, i ljudske bebe kao pokusni kunići...

    „Mamina beba“ započinje kao psihološka drama o borbi za majčinstvo u poznim godinama i o potonjim problemima koje majka ima tokom odgajanja bebe, ali vremenom, s patološkom transformacijom Julijine psihe, ta drama prerasta u psihološki triler. Zapravo, rediteljka nas sve vreme drži u neizvesnosti igrajući na granici objektivnog i subjektivnog viđenja ne tvrdeći ni jednog trenutka da je to subjektivno viđenje psihopatološka devijacija. Naprotiv, i nama gledaocima je logično Julijino rezonovanje iako ne isključujemo povremeno ni njenu uobrazilju. Čak i ta završnica, u kojoj postoje određene narativne nelogičnosti i dramaturška neuslovljenost, može se tumačiti kao Julijin bolnički košmar, pa onda to njeno paranoično viđenje doktorove laboratorije kao poprišta tajnih eksperimenata sa bebama ni ne predstavlja realno događanje. Ipak, rediteljka Johana Moder morala je da odrešitije razreši ovaj film; da nam barem natukne nešto o tim tajnim eksperimentima, bili oni fiktivni ili ne, kao i o Julijinom vanrednom psihičkom stanju, bilo ono poremećeno ili ne. Moder kao da se uklapa u opšte današnje trendove unutar trilera i horora, a oni se svode na poslovičnu nedorečenost. Kao da su današnji autori lenji i plašljivi, pa prepuštaju gledaocima da sami raspletu te zanimljive i obećavajuće zaplete. Gde im je hrabrost i upornost Polanskog da razvije priču do kraja i tu navodnu majčinu postporođajnu depresiju predstavi kao natprirodnu zaveru dosledno se držeći romana Ajre Levina. Svakako, „Maminu bebu“ ne raspliće aluzija na ime bebe u filmu Polanskog. Tamo je satanska sekta uprkos majčinoj želji dala novorođenčetu ime Adrijan, a ovde Georg daje isto to ime Julijinoj bebi bez njene saglasnosti. Takve naznake daju samo migove, a ne i istinska otkrovenja koja očekujemo od završnica velikih filmova.

    „Mamina beba“ je, dakle, obećavala mnogo sve do te gore opisane klimave završnice. Dati dramatizovani pristup izmenjenom mentalnom sklopu majke tokom rođenja deteta i nakon toga, mentalnom sklopu karakterističnom za postporođajnu depresiju, i to za njenu ekstremnu vrstu, onda kada je uključena i paranoja, pogađa pravo u centar. Duboko smo dirnuti Julijinom neurotičnom konfuzijom i saučestvujemo u njenom traumatičnom iskustvu. Ta trauma dovodi čak i do osećanja mučnine, gađenja i užasa, gotovo u meri u kojoj nas time obasipa Linč u svojoj košmarnoj fantazmagoriji roditeljstva u „Glavi za brisanje“. Johana Moder zajedno sa Arne Kolvajerom kroz scenario i režiju doprinosi takvom vernom, potresnom prikazu, ali i Mari Lojenberger, kao Julija, svojom suptilnom izvedbom do kraja sprovodi autorske zamisli. Sumorni ton filma potcrtan je originalnom partiturom za orkestar uklopljenom u kompozicije Šuberta, Betovena i Mocarta koje čujemo iz koncertnih dvorana u kojima Julija diriguje. Takođe, i vizualni pečat karakterišu mračni tonovi, što u celini „Maminu bebu“ svrstava u tipičan neonoar. Iskorak ka hororu je samo u pretećim nagoveštajima, takvim kakvo je prisustvo akselotla kao potencijalnog simbola čudovišnih eksperimenata na bebama. Ali ta predstava, kao i štošta drugo (pouzdanost subjektivne percepcije glavne junakinje, na primer), ostaje do kraja nerazrađena i nerazjašnjena.