FILMOONIRIJA

       Kada sam nabasao na film Zen Noir samo sam rekao vau! Dve reči koje se najviše čuju na ovom blogu, a koje skoro da nemaju ništa zajedničko, smeštene u naslov jednog filma?! Istina, umesto reči zen, Japan je ta druga najfrekventnija reč na Filmooniriji, ali pod leksemom „Japan“ ovde uvek provejava i semantika reči zen. S obzirom da sintagma zen noar predstavlja apsurdan spoj reči, možda i oksimoron, za pretpostaviti je da se tu radi o nekakvoj komediji – parodiji ili farsi, ili o nadrealističkom filmu u kojem se realističan zaplet film noara raspetljava iracionalnim sredstvima zena. Gotovo da sam bio u pravu, pa sada nakon sedamdesetak minuta provedenih pred ekranom mogu reći da je Zen Noir pre svega uvrnuta komedija, a onda i pomalo noar upakovan u eksperimentalni, zen-nadrealistički film. Dakle, radi se o originalnom ostvarenju, ali, nažalost, originalnost, koja sama po sebi ne garantuje smislenost i kvalitet nekog dela, je možda i jedina svetla tačka ovog ...

       Vrlo retko se dešava da neka drama iz stvarnog života, drama koja se tiče krucijalnih momenata ljudskog bitisanja – perioda odrastanja kroz traženje i nalaženje sebe, odnosno perioda odlučivanja o ulasku u bračnu zajednicu, bude fikcionalizovana sa toliko istančanosti i pronicljivosti, ali i samouverenosti da će artistička vizija uspešnog prevazilaženja teškoća ove vrste uz jedan entuzijastički, gotovo euforičan ton, biti autentična i kredibilna. A ona takva zaista i jeste u filmovima Kentara Hagivare, u Arrogance and Virtue , a pogotovo u Blue Period . Naravno, velike zasluge pripadaju piscima ove priče i filmskim predlošcima u vidu mange i romana, ali Hagivara je uspeo da komprimuje i mangu i roman u format celovečenjeg filma akcentujući suštinske stvari iz tih priča i poentirajući na njima pametnom upotrebom filmskog medija. Sudeći prema ova dva igrana filma njegova umetnička praksa svodi se na dramatizaciju velikih životnih prekretnica i psiholoških stanja...

       Bogato i raznovrsno naučno- kulturno  i umetničko delo koje je za sobom ostavio Đorđe Kadijević, a koje je ujedno i nacionalno blago kako srpskog, tako i ostalih južnoslovenskih ili jugoslovenskih naroda, uključuje ponajviše njegovo filmsko stvaralaštvo. I pored niza prepreka i poteškoća na koje je na tom planu nailazio, uspeo je za svog života da snima i za bioskop i za televiziju, i filmove i serije. Mahom su to bili bioskopski filmovi „crnog talasa” s kraja šezdesetih, zatim televizijski filmovi strave i užasa početkom sedamdesetih, televizijske serije i filmovi sa istorijskom tematikom tokom osamdesetih i, konačno, posle povratka hororu sa filmom „Sveto mesto”, sporadični filmski televizijski projekti između dugih perioda apstinencije izazvanih dubokim ličnim razočaranjem ratom i raspadom Jugoslavije, ali i zbog teških uslova za snimanje filmova tih godina. Kasnije, u ovom veku, Kadijević je već bio zaboravljen, jer, zapravo, nikad nije ni bio dobro s...